Смрт кнеза Доброслава/15
ПОЈАВА III
РАДИМИР и ДОЈМО.
РАДИМИР:
Неиа г' овдје, ал' ће доћи. Сјед'мо.
ДОЈМО:
Добрилу си походио; на што
Сад састанак и са њеним оцем?
РАДИМИР:
Тај ми треба, треба ми, мој Дојмо.
Када жицу ухватих у руке
Зар до краја да је не одсучем?
Не, Добрили није се онако
Помрачио разуи, као што ми
Рече момак; познала ме одмах.
И пруживши обје руке к мени,
Ударила у плач, па клонула.
Она није из лудила дакле
Ни свог оца назвала убицом;
Св'јест је онда из ње говорила.
ДОЈМО:
Ту ни трага није било св'јести
У ње, као ни у момка, који
Хтједе да ти достави тај случај.
И сам видје да у р'јечма њеним
Више смутња но бистрина влада.
РАДИМИР:
Наш ум, Дојмо, када је и болан,
Ма да мутно, ипак произноси
Оне само слике, које бјеше
У бистрини зачео најживље.
Да ли право судим, ил' доиста
Случај бјеше што је кћи убицом
Називала оца свога, то ће
Сам нам отац одмах разјаснити.
Ево њега. (устаје) Сада вјешто ваља
Да стријељам, а вјештије мотрим
Какву рану задаје стријела.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|