Смрт кнеза Доброслава/10
ПОЈАВА III
Градина у замку Добросављевом. — ДОБРИЛА долази ослоњена на матер за њима ЦВЈЕТКО.
МАРИЈА:
Стој, Добрило, не идимо даље.
Сама видиш, одвише си слаба;
Сјед'мо овдје.
ДОБРИЛА:
Како хоћеш; сјед'мо. —
Је л' то Мирко што долази амо?
Он је, вјерни мог Мил'јенка слуга.
Шта сад стаде? Авај! опазив ме
Иде на траг. И он, и он дакле!
Сви од мене сви се уклањају;
Ја свакому већ несносна постах.
МАРИЈА:
Ти несносна! за што мислиш тако?
ДОБРИЛА:
То увиђам; али јоште мало
Па свакому скинути ћу бреме.
МАРИЈА:
Ох Добрило, Добрило!
ДОБРИЛА:
Не мисли
Да за тебе ово тужна велим,
Не, не велим за те, слатка мајко,
Јер бих онда сагр'јешила Богу.
У блаженој твојој души само
Стрпљивост је дуга, неисцрпна;
Ну сви други ... ето сама видиш:
Стари Радмир ни једанпут барем
Да обиђе своју тужну снаху;
Сам мој отац с намрштеним лицем
На ме гледа, и далеко стоји.
МАРИЈА:
Само призор твоје љуте б'једе
Несносан је њему и свакому.
То је д'јете, то једини узрок,
А на други ни поиишљат' немој.
ДОБРИЛА:
То је узрок! отуд око мене
Овака је усамљеност сада,
Отуд неки подмукли ми укор
Из свачијег лица...
Све то, мајко, ја опажам добро.
Авај? кому скривила сам штогод?
Ти то знадеш, ти најбоље знадеш.
(Обара главу у мајчино наручје.)
МАРИЈА:
Немој, д'јете, да ми кидаш срце.
Ти скривила! о јаднице моја,
Тако невин а дотле уцв'јељен
Не би нико као ти на св'јету.
ДОБРИЛА:
То једино још ме мало тјеши.
Ја ничему не бих крива, ничем:
Не може ме ни Мил'јенков отац
Проклињати; ах, ах? моје срце
Скршено је као и његово.
Што му љубљах несрећнога сина,
Вај! нијесам предвидјети могла
Да ће му се из љубави моје
Смрт излећи. — Ал' је теби тежак
Овај говор; о другоме чему
Бесједимо. — Како ли је красно
Ово јутро! по тихоме мору
Чисту свјетлост разлијева сунце,
А цвркућу на липама птице.
Ја некада по оваком дану
Скакала сам као лептир лака
По травици мекој овог врта,
И пјевала, и цвијеће брала,
Па вијенац теби доносила.
Сјећаш ли се, мајко?
МАРИЈА:
И опет ћеш
И опет ћеш тако.
ДОБРИЛА:
Никад више,
Сад ме мрзи што год ми је некад
Било мило: и тишина сама,
И сва ова природе љепота
На жалост ме само побуђују.
МАРИЈА:
Жалости се опирати треба;
То, Добрило моја, једини је
Твому здрављу услов.
ДОБРИЛА:
Мому здрављу?
Тужна мајко, и још му се надаш!
(Цвјетко јој доноси киту цвијећа.)
Хвала, Цвјетко. Збиља, сад се сјећам
Мојих ружа. Шта је с њима било?...
Ох! никому није на ум пало
Да по гдјекад залије их водом.
Својом их је усадио руком
Мој Мил'јенко, јер знаше да цв'јеће
Забава ми бјеше најмилија.
Ет' и руже нестадоше са њим!
(Баци киту.)
Кад још и ја умрем, сва коровом
Обрастиће та градина пуста.
МАРИЈА:
Кћери моја, не мучи ме тако.
ДОБРИЛА:
Прости, прости; из срца ми саме
Излијећу жалостиве р'јечи.
Ох, што прије нестало и мене,
Да ти жалост сваки час не дражим.
МАРИЈА:
И увијек мисли те о смрти?
На предмете веселије нећеш
Да обратиш памет; р'јешила си
Да с' убијеш тим начином сама.
ДОБРИЛА:
Мила мајко, чуј ме: хоћу да ти
Једном кажем сву истину горку.
И онако није већ за тајну;
Па када се испунила буде,
Бар те неће неприправну наћи.
Мајко моја, ваља већ да свикнеш
Помисао моје скоре смрти;
У души је својој ја осјећам.
Љекаровом ласкању не вјеруј,
Јер управо ни умр'јети нећу
Од тјелесне задате ми ране;
Рана веља, сшртна рана, та је
Овдје, у мом срцу; ову, мајко,
Пребољети никако не могу.
Ох! плакати немој; немој, молим,
Плакат' тако, да на овом мјесту,
Гледајућ' те, не испустим душу. —
(Како ми је отежала глава!) —
Смрт која се мени приближава
Зашто би ти жалост задавала?
Она ће ме од несносних патња
Избавити. Да у срце моје
Само мало загледати можеш,
Видјела би како је у њему
Све ледено, све ужасно, мрачно;
И ти која толико ме љубиш,
Ти би прва молила се Богу
Да што прије свему крај учини.
МАРИЈА:
Свака ти је ријеч оштра стр'јела
Што пробија немилосно груди.
Кад бих са свим твојој худој слутњи
Вјеровала, овога бих часа
Потражила конац у дну мора,
Које лежи покрај нашег замка.
Ну још у твој живот тврдо с' уздам.
Добрило, дакле моје молбе
Већ у тебе ни мало не вр'једе?
Колико те мољах да туробну
Сваку мис'о одбијаш од себв,
Јаду свому да у забораву
Тражиш л'јека. Али све залуду
Том у ваточ ти постуваш. Ава,
За што тако, мило чедо моје?
ДОБРИЛА:
Нећу више, р'јеч ти тврду дајем
Добрилу ћеш видјети од јако
Гдје св сама на весеље нуди. —
Донеси ми тамбурицу, Цвјетко.
Бећ одавно на њој ја нијесам
Ударала. — Глава ми се мути,
Као да ме у њој нешто стеже!
МАРИЈА:
Можда т' овај свјежи ваздух штети,
Удараћеш други пут по вољи,
А сада се склонимо у замак.
ДОБРИЛА:
Пусти м' овдје још за нало часа.
Ето Цвјетка. Дај тамбуру амо,
(Мили звече мојих срећних дана.
Уз твој ромон колико је пута
И глас његов мени ромонио!
Кол'ко пута ове жице које
Сада дрхте под прстима мојим,
Дрхтале су под његовим!)... 3
Ја не могу, нестаје ми снаге.
Цвјетко, ти је узми, и лагашно
Отпјевај ми ону тужну пјесму
Коју често пред вјенчањем мени
Он пјеваше тол' уиилним гласом.
Сјећаш ли се? ја обично овдје
Сједила сам гдје и сада сједим,
А он према мени, ту управо
Гдје ти стојиш. Сједи па ј' отпјевај.
ЦВЈЕТКО:
Млада Јелка љуби Јанка
Као живот свој;
Ма и тајно, што не дођеш
Мени, Јанко мој? —
„Већ никако, тужна Јелко.
Не могу ти доћ';
На зидинам' страже бдију
Сву божију ноћ.“ —
„Страже оца мог немилог
Завараћу ја;
Нико неће пробудит' их
Из дубока сна;
„Само дођи, мој Јанко,
Само дођи ти;
Ја иначе од жалости
Умријећу ти.“ —
„Доста, доста, кад се буде
Доловила ноћ
Лагахно ћу ја у чунку
Под замак ти доћ'.“
„Доћи ћу ти, било стража
Ил' не било њих,
Измеђ' ножа и пушака
Доћ' ћу њихових."
„И пучина да узаври
Из понорна дна
Једнако ме, Јелко, чекај,
Доћи ћу ти ја." —
ДОБРИЛА:
И он тако говораше мени,
Исто тако. О мој Милијенко!
Никад више, никад доћи нећеш.
МАРИЈА:
Престан' одмах с том злокобном пјесмом
Кћери моја, идимо одавдје.
ДОБРИЛА:
Покорно те молнм да до краја
Чујем пјесму његову још једном.
Пјевај, Цвјетко. (Авај моја глава!)
ЦВЈЕТКО:
Кад поноћи било, Јанко
Морем веслаше,
И замку се тихо, тихо
Приближаваше.
А Јелка је до прозора
Сјетна сједила,
И низ море с уздрхталим
Срцем гледала.
У густоме мраку олуј
Б'јесно хукташе,
А Јелка се уздишући
Богу мољаше.
Чекала га и чекала
Сву ту дугу ноћ;
Он ми рече да ће доћи,
Доиста ће доћ'!
О бијелој зори нада
Ишчезла јој већ;
Ну и своју одржао
Вјерни Јанко р'јеч.
Под замак јој с чуном дошо,
И још стоји ту;
Ну на пр'сма нож сред грдне
Ране забит му.
ДОБРИЛА:
Би убијен, чу ли ? би убијен...
(устаје ван себе) Тајно, ноћу, к'о и мој Мил'јенко!
А несрећна Јелка! сврши, сврши.
Сад да чујеш и смрт њену, мајко.
МАРИЈА:
Већ ни гласа да пустио н'јеси.
ДОБРИЛА:
Казаћу ти то и сама: Јелка
Тог је часа свијест изгубила;
Је ли Цвјетко? св'јест је изгубила;
Па из скоро нађеше је мртву
На истоме мјесту гдје би нађен
И њен... Је ли тако? важи, момче?
Јадница је свијест изгубила,
Јер с' у души смркне... Ха! кроз мозак
Мени нешто зуји... овдје, овдје...
Врела шипка пројури и' из пушке
Свроз и скроз! јест дојста. То је страшно!
Ох, ох! Моја глава, моја глава!
МАРИЈА:
Вратимо се одмах соби твојој.
ДОБРИЛА:
Знаш? он уби и Мил'јенка мога.
МАРИЈА:
Ко? шта велиш?
ДОБРИЛА:
Он, он, нико други.
Ах окрутник!.. дај ми нож, и ја ћу,
Ја ћу њега... дај ми нож.
МАРИЈА:
Вај мени!
Вјечни Боже, шта је ово са њом?
ЦВЈЕТКО:
Овако је бунцала и ноћас;
Ал' се брзо повратила себи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|