Кад Мориће похваташе
у ланце их повезаше
и у град их доведоше,
кроз Ћурчилук,
мимо Кујунџилук. 5
Кроз Сараче,
уз равне Коваче.
Јадној мајци хабер дође
да јој синке похваташе
и у град их одведоше. 10
Јадна мајка питу кува,
у руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик.
Златан ибрик улупила,
оклагију преломила. 15
Она лети Диздар-аги,
поглавару сарајвскоме.
Па говори Диздар-аги:
„Диздар-аго, богом брате,
пусти мени моје синке, 20
моје синке, два Морића!"
Говори јој Диздар-ага:
„Хајде кући, стара нено,
када буде по акшаму,
пустићу ти твоје синке.” 25
Једва чека стара нена,
кад ће акшам заучити,
кад ће душу престат мучити.
Кад је био близу акшам,
грозне муке додијале 30
по имену Морић-Ибри,
свезаноме у ланцима.
Молио се Морић-Ибро,
молио се Диздар-аги:
„Диздар-аго, богом брате, 35
попусти ми бјеле руке,
дохвати ми тамбурицу.”
То му Диздар услишао,
пустио му б’јеле руке,
и дода му тамбурицу. 40
Ситно куца Морић Ибро,
ситно куца, јасно попијева:
„Латинлуче, дуг ли ти си,
лијепа Савко, лијепа ти си,
Ташлијану, широк ли си, 45
лијепа Маро, лијепа ти си,
Диздар-ага, напак ли си,
Моја мајко, јадна ли си,
кад синове своје жениш,
миле снахе и не видиш.” 50
Кад то зачу Диздар-ага,
он повика своје слуге;
„Свежите му б'јеле руке!”
Кад је било по акшаму,
испали се до два топа. 55
Погинуше два Морића,
јадне мајке дв'је јабуке.
Референце
Извор
Бутуровић Ђенана: Морићи, од стварности до усмене предаје, Свјетлост, Сарајево, 1983., стр. 202-204.
