Разбоље се беже Љубовићу,
Он болује девет годиница;
Љуби њему стоји више главе,
Бего својој љуби говорио:
„О Бора ти, моја љуби драга! 5
„Да ја умрем, би ли ме жалила?“
Она њему млада одговара:
„О Бора ми, бего господаре!
„Да ти умреш, ја бих те жалила
„За 'но добро, што м' је с тобом било: 10
„Кад си мене у баба просио,
„Ти си моме бабу обећао,
„Да ти имаш силновито благо;
„Бабо м' даде силновито благо,
„Даде мене зенђили прћије: 15
„Ти си моје потрошио благо,
„Купујући коње и оружје,
„Ходајући, бего, по Требињу,
„И љубио младе влахињице;
„Мислио си, бего господаре! 20
„Да ће тебе родити влахиња
„Твога сина млађана влашића,
„Па не роди него влахињице.“
Јошт му када тако говорила:
„Када умреш, бего господаре! 25
„На гроб ћу ти коло уфатити
„Су мојијех девет ђевојака,
„Свије ћу их обућ' у црвено,
„Себе младу у свилу бијелу.“
Кад то зачу беже Љубовићу, 30
Од муке му живо срце пуче,
И умрије, жалосна му мајка!
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 142-143.
