Смрт Уроша Петога/18

ЧИН ТРЕЋИ

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Богдан и Царица.

БОГДАН:
Ти си замишљена.
ЦАРИЦА:
Доносиш ли каквих в'јести, брате?
БОГДАН:
Пук по граду неспокојно врви;
Охрабрен је падом Крушевачким,
Па подиже све смјелије главу.
Бојати се да се опет метеж
Не извргне.
ЦАРИЦА:
Све је то још рано.
Док на челу завјерена племства
Арсојевић и смјели се Бојо
Не приближе граду, требало би
Да се дотле наши Приштињани
И не кажу живи. То ја желим.
БОГДАН:
Тако им је и препоручено;
Ал' свјетину мржњом заражену
Ко довољно да умудри, сестро?
ЦАРИЦА:
И још нема са Приморја в'јести?
БОГДАН:
Сад их добих. Ливер и Алтоман
Крећу сутра са супротних страна
На кнежину зетску.
ЦАРИЦА:
Вукашину
Тим је л'јево одсјечено крило.
БОГДАН:
Остаје му десно, и трупина;
А то војске Угљеше и Гојка.
ЦАРИЦА:
С једним крилом неће ждрал далеко.
БОГДАН:
Док Угљеша к Нишу ступа, Гојко
На Приштину смјера; а дотле ће
Лако моћи.
ЦАРИЦА:
Предухитрићу га:
Само шаку пепела ће наћи
Овдје на свом гн'језду, и залуду
Тражити ће у пепелу томе
Кости брата краља.
БОГДАН:
А међу тим
Ја с Родопе моје упасти ћу
У Маћедонију. Тад ће бити
Ти Мрњавци клети са свих страна
У средину нашу сатјерани,
И сатрти. Вријеме је, Јело,
Да отидем тамо, и све спремим.
Чекам само да нас ти угодиш
Са Урошем. Шта с њим сврши јутрос?
ЦАРИЦА:
Скоро ништа.
БОГДАН:
Како!
ЦАРИЦА:
Најприје му
У ушима хтједох омекшати
Омрзнуто Лазарево име.
БОГДАН:
Па?
ЦАРИЦА:
Слуш'о ме и шутао.
БОГДАН:
Даље?
ЦАРИЦА:
Тад му живо кнежеве описах
Све успјехе до сад постигнуте,
И будуће што му ми спремисмо;
Па му клизнух најпослије предлог
Да с' упусти вјешто преко тебе
У потајне са њим договоре.
БОГДАН:
А он?
ЦАРИЦА:
О том не хтје ни да чује.
БОГДАН:
Све једнако невјешт и тврдоглав!
ЦАРИЦА:
Памти кнежев у Сријему дочек,
Па тим гњевно заклопи ми уста.
БОГДАН:
Ха, слијепац! не увиђа да се
И времена и кнез пром'јенише.
ЦАРИЦА:
Краљевића чисто пријатељство
Још га веже, и не да му, мислим,
Да с' отргне коначно од краља.
БОГДАН:
Стопут сл'јепац! Он не разликује
Дивљу врану од питома коса.
Па шта ћемо?
ЦАРИЦА:
Раставит' их треба.
БОГДАН:
А како ћеш?
ЦАРИЦА:
Стишај се, и чуј ме.
Овај случај ја сам предвидјела,
Па на вр'јеме и л'јека му нашла.
БОГДАН:
Да га чујем.
ЦАРИЦА:
Докле овај вихар
Не прелети преко иаших глава,
Ми цареву склонимо ван царства.
БОГДАН:
Шта? ван царства! Гдје то?
ЦАРИЦА:
У Дубровник.
БОГДАН:
И ти мислиш да ће Дубровчани
Изложит' се за Уроша гњеву
Завађених страна, измеђ' којих
Он би сада к њима добјегао?
ЦАРИЦА:
Читај. (Даје му писмо)
БОГДАН:
Печат дубровачког в'јећа! —
Како! том радила си дуго,
А н'јеси ми ни ријечце рекла?
ЦАРИЦА:
Читај. (Час је огледању дош'о,
Да измјерим колико дубоко
Оданост му допире у срце.)
БогдАн:
„И склониште и помоћ за поврат“.
(чита) Па све ово тајаше ми до сад!
(Баца јој писмо.)
Гром у мене! видим на чену сам.
ЦАРИЦА:
Шта, Богдане, већ те гњев заноси?
Право људи љутицом те зову.
БОГДАН:
Ти Јелено, дволична си са мном
Као што си и с другима свима;
Ти си... Б'јес сто пута,
Б'јес у мене што сам, познајућ' те,
Ипак ти се сл'јепо повјерио.
Али... Ох, ох!... жалим што је доцкан,
А иначе, вјечнога ми творца!
Овог часа трг'о бих се натраг.
ЦАРИЦА:
Ето! реци сада да над синои
Без разлога стрепим, и зазирем
Од вас свију, колико год вас је.
Што га краљу из ноката чупам,
А не бацам зету твом' у крило,
Већ сва твоја ишчезава ревност.
Ох! ни једном доиста не стоји
До ст'јешњена Душанова сина,
Већ до своје и сродника својих
Веће моћи... Вај, судбине тешке!
Вај жалосна, неутјешна мати
Сама себи худо остављена!...
Иди брже, врати натраг зета,
Заустави и све друге војске,
Приштињане и племство им стишај,
Па у кору кад сви мачи уђу,
Кад овлада гробна свуд тишина,
Дођи онда па уживај, брате,
Како коље сестри ти у крилу
Краљ Вукашин једина јој сина.
БОГДАН:
Поимам ти стрепњу, ну Бога ми,
Не требаше сумњати о мени.
ЦАРИЦА:
Не о теби; али ко нам вели
Да кнез гони за што друго краља
Ван да сједне на његово мјесто?
А ја, видиш, тако ми небеса!
Ја, чим падне та краљевска круна,
Скршит' ћу је, стуцат' у прашину,
Да никад се више поред царске
Не узможе пуста заблистати.
Кнез ће бити до Уроша први,
Ал' под круном ни он, ни већ ико.
БОГДАН:
И због тога не даш сада сину
Да развије стијег Немањићев
У кнежевом стану?.. Слијепа си
К'о и Урош.
ЦАРИЦА:
Не дам ја!... већ рекох,
И овог ми божијега дана
Не варам те, ја му то предложих,
Ма да ме је разум одвраћао;
Предложих му да ти р'јеч одржим.
Он не хтједе; а ја, не тајим ти,
То и волим.
БОГДАН:
Ти то волиш! волиш!...
Колико си проницава ума,
Њим далеко ипак не досежеш.
Кад цар стоји поред Мрњаваца,
А с оружјем Лазар на њих ступа,
Он изгледа к'о бунтовник прави,
Кому с тога многи неће прићи.
Тим и сама не јачаш ли краља?
А Лазару да приступи Урош,
Не би л' собом занио властелу,
И пресудно од једнога маха
Чвор пресјек'о измеђ' њих двојице?
ЦАРИЦА:
Па баш за то, да не буде с краљем,
Нек се склони у град гостољубни,
Из кога се многи већ владалац
На свој престо срећно повратио.
Изгледаће достојније тамо
Но под ст'јегом свог ма којег кнеза,
Отуд биће опаснији краљу,
А и страшан сваком'
Кој' би краља хтио да зам'јени.
БОГДАН:
Нека иде, тврдоглава жено,
¬Нека иде; ну ријеч м' упамти:
Чим је Лазар у одсудном часу
Те помоћи лишен,
Ту потпуна успјеха нам нема.
Ја међу тим у своју се област
Одмах враћам, да бар бдим над њоме.
ЦАРИЦА:
Да излетиш из ње с добром војском
Чим и друга устану властела;
А за цара ја ти ув'јек јемчим.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.