Смрт Стефана Дечанског/25
5.
МИЛОРАД (у горим хаљинама ступи, брада му је нарасла), пређашњи
МИЛОРАД (пева).
Певај, певај, несрећо,*
Срећа је заспала,
Певај, судбо, судбину
Заболела глава.
Где се пева, ту с' попева,
Где се плаче, ту с' запева,
Где се пије, ту с' припева.
Певај, певај, несрећо,
Срећу боли глава.
ДЕЧАНСКИ: Ко је овај што тако безбрижно пева? Дакле има у Србији и срећних људи.
МИЛОРАД: Краљу, срећа је опружила жицу преко неизмерне пропасти. Људе једе све једнако црв.
ДЕЧАНСКИ: Овај је црв брига и невоља. Но ко си ти у оваковим хаљинама? Теби судбина канда није права мати.
МИЛОРАД: У шарене хаљине увлачи се змија и злоћа паклена; али поред најтоплијих хаљина опет је хладно тврдог човека срце.
ДЕЧАНСКИ (у унинију): Добро срце свакој је беди изложено! — Ко си ти, чрезвичајни младићу?
МИЛОРАД: Ја сам себар, ја сам краљ, ја сам властелац; смрт се смеје величини људи; залуду виче Душан: „Виловићу, помози", Бугарин је ископао гроб. Али Зорку чува војвода Милорад.
ДЕЧАНСКИ: Милорад Виловић, у овом стању, кога сам онако уважавао?
МИЛОРАД: Ствар је бедна, краљу, степен висок, разум низак, уста пуна, рука трула; седи власи, празни класи.
ДОБРИЊА (лагано): Он је с ума сиш'о.
ДЕЧАНСКИ: Зар је то чудо? Шта се по Србији чини! (Милораду) Шта те је до овог довело?
МИЛОРАД: Жица, по којој се до среће иде, исплетена је влатом опасности и беде. Зорка је жертва змајевитог цара, но у царству нешчастија највише житеља има.
ДЕЧАНСКИ: О, у том царству лежи и твоја и моја судбина. Свемогући Боже, до овога ли твоје створење доспети може!
МИЛОРАД: Краљу, земља је тврда, а небо високо; молите се Богу за спасеније душе.
|