Smrt Stefana Dečanskog/25
5.
MILORAD (u gorim haljinama stupi, brada mu je narasla), pređašnji
MILORAD (peva).
Pevaj, pevaj, nesrećo,*
Sreća je zaspala,
Pevaj, sudbo, sudbinu
Zabolela glava.
Gde se peva, tu s' popeva,
Gde se plače, tu s' zapeva,
Gde se pije, tu s' pripeva.
Pevaj, pevaj, nesrećo,
Sreću boli glava.
DEČANSKI: Ko je ovaj što tako bezbrižno peva? Dakle ima u Srbiji i srećnih ljudi.
MILORAD: Kralju, sreća je opružila žicu preko neizmerne propasti. Ljude jede sve jednako crv.
DEČANSKI: Ovaj je crv briga i nevolja. No ko si ti u ovakovim haljinama? Tebi sudbina kanda nije prava mati.
MILORAD: U šarene haljine uvlači se zmija i zloća paklena; ali pored najtoplijih haljina opet je hladno tvrdog čoveka srce.
DEČANSKI (u uniniju): Dobro srce svakoj je bedi izloženo! — Ko si ti, črezvičajni mladiću?
MILORAD: Ja sam sebar, ja sam kralj, ja sam vlastelac; smrt se smeje veličini ljudi; zaludu viče Dušan: „Viloviću, pomozi", Bugarin je iskopao grob. Ali Zorku čuva vojvoda Milorad.
DEČANSKI: Milorad Vilović, u ovom stanju, koga sam onako uvažavao?
MILORAD: Stvar je bedna, kralju, stepen visok, razum nizak, usta puna, ruka trula; sedi vlasi, prazni klasi.
DOBRINjA (lagano): On je s uma siš'o.
DEČANSKI: Zar je to čudo? Šta se po Srbiji čini! (Miloradu) Šta te je do ovog dovelo?
MILORAD: Žica, po kojoj se do sreće ide, ispletena je vlatom opasnosti i bede. Zorka je žertva zmajevitog cara, no u carstvu neščastija najviše žitelja ima.
DEČANSKI: O, u tom carstvu leži i tvoja i moja sudbina. Svemogući Bože, do ovoga li tvoje stvorenje dospeti može!
MILORAD: Kralju, zemlja je tvrda, a nebo visoko; molite se Bogu za spasenije duše.
|