Смрт Стефана Дечанског/12
4.
ДЕЧАНСКИ, пређашњи
ДЕЧАНСКИ: Где су ти мисли, мудри Теофиле?
ТЕОФИЛ (с највећим почитанијем): Вољан буди, светли господару, ја сам се замислио, нисам те мог'о с пристојношћу дочекати.
ДЕЧАНСКИ: Докле ћеш тако туђ бити? Нашто ти поклони, то пузеће, тако да рекнем, почитаније? Зар
нисмо заједно одрасли; нисмо ли судбину скупа делили?
ТЕОФИЛ: Ти си краљ, и ја не могу то из вида да испуштам.
ДЕЧАНСКИ: Па зар краљ не сме да има искреног пријатеља с којим ће се бар насамо својски поразговарати, и посоветовати.
ТЕОФИЛ: Ја мислим што се мојих совета тиче...
ДЕЧАНСКИ: Они су увек мудри били и добри, и од свију тебе најрадије слушам говорити; ал' су ти
скупе речи.
ТЕОФИЛ: За мога краља и господара ништа мени није скупо.
ДЕЧАНСКИ: Да предузмемо дела.
ТЕОФИЛ: Најпре допусти, да те обрадујем с писмом од нашег милог Душана.
ДЕЧАНСКИ: Од Душана писмо? Шта ми пише? Дај овамо! (Отвори и почне читати, Теофил добро мотри на
черте лица његовог). Хм, хм! Мало ми је чудно! Али је његова воља. Шта мислиш, Теофиле? Душан иште благослова да се жени.
ТЕОФИЛ: Ако узмемо године, и време је. Света лоза Немањина треба да се разпространи.
ДЕЧАНСКИ: Познајеш ли ти кћер жупана Светковића?
ТЕОФИЛ: Светковић је мој пријатељ, али о девојкама (смеши се) нисам имао кад разбирати.
ДЕЧАНСКИ: Њу жели Душан за супругу.
ТЕОФИЛ: Ако је млади краљ њу изабрао, то ће она заиста бити лепа и добра; јер његово је око бистро и проницателно.
ДЕЧАНСКИ: Чудни човече, Душан те је мачем вијао, Светковић те преда мном Бог зна како опадао, а ти им не само што ниси непријатељ, него их још и хвалиш.
ТЕОФИЛ: Ја познајем Душана као храбра, честита и разборита младића, изузимајући ону ватру, која је истина шкодљива, но која је својствена сваком великом духу; а Светковић има до душе своје слабости — али зар их и ја немам? Лепо је од њега, што је искрен, и јавно казује шта је на коме приметио.
ДЕЧАНСКИ: Али ако су његове речи само измишленија, опадања?
ТЕОФИЛ: Онда му паметан човек веровати неће; а од неразумнога не треба се ни страшити.
ДЕЧАНСКИ: Чудесни човече, то су правила, која треба сваки златним словима да запише.
ТЕОФИЛ: Само нека је совест чиста.
ДЕЧАНСКИ: Па велиш, да допустим Душану.
ТЕОФИЛ (слеже раменима): Требало би, лепо би било, он јамачно зна што чини; али кад се узме с друге стране, тешка је судбина краљем бити.
ДЕЧАНСКИ: Како то разумеш?
ТЕОФИЛ: Владатељ мора да запостави своју срећу благостању општем, јер га је на то провиђеније определило. Други узима што му је мило и драго за жену, а краљ се жени само величине државе и других околности ради.
ДЕЧАНСКИ: Ту говориш истину.
ТЕОФИЛ: Кад узмемо ствар управо, и треба тако да чини. На пример, да високо ти краљевство није
светлу Марију узело, не би Србија имала предел Северина; тако кад би један син твој добио какав предел од Грка, други од Бошњака, куд би далеко отишла Србија!
ДЕЧАНСКИ: То је све мудро и родољубиво, Теофиле. Ми ћемо наћи Душану девојку тако исто лепу као
што је та његова, ако је лепа; и јамачно од племена сјајнијег и с лепим уздарјем.
ТЕОФИЛ: И величина народа некако се огледа на величини цара; некако и држава стоји другојачије
у очима света, кад се сојуз брачни са знатном владатељском скопчава лозом. Народ осећа да нешто
важи.
ДЕЧАНСКИ: А, на сваки начин, на сваки начин; твоје су речи мудре. Тешко оном, који не може с великим људма да се пријатељи. Треба му писати нек' се тога прође.
ТЕОФИЛ: При свем том, ја бих рек'о да му се допусти.
ДЕЧАНСКИ: Нипошто, нипошто. Са Светковићем да се пријатељим, да се љубим, ја помазаник, пети наследник Светога Краља! То не може. Пиши му, нека се тога окане.
ТЕОФИЛ: Само се бојим, да не учинимо тиме горе.
ДЕЧАНСКИ: Како?
ТЕОФИЛ: Душан је у девојку јамачно заљубљен, може бити, да је поводом Светковића, шта знам,
шта се коме по глави мете.
ДЕЧАНСКИ: Па шта из тога изводиш?
ТЕОФИЛ: Може Душан и преко твоје воље венчати се, па онда — срамота од света.
ДЕЧАНСКИ: Душан је послушно дете.
ТЕОФИЛ: Не знам како ће бити у љубовној страсти. — Најпосле да покушамо, премда ја не стојим добар за следства. Шта знамо да га неће Светковић подбости на круну?
ДЕЧАНСКИ: На круну? И о том ми нешто пише, (чита писмо) да, опомиње ме на обећање, да му круну предам. О, почекај мало, момче. Кад брж'.
ТЕОФИЛ: Ако то стоји, онда се мора Душану допустити, да узме Светковићеву кћер.
ДЕЧАНСКИ: Ја сам ти казао, да то не сме бити.
ТЕОФИЛ: Ван ако не желиш неповољности.
ДЕЧАНСКИ: Какве неповољности?
ТЕОФИЛ: Из речи писмоноше тако је нешто вирило, — ал' ја нисам ни пазио; ко може помислити што
на младога краља? Истина Светковић...
ДЕЧАНСКИ: Ти нешто гледаш да укријеш; ал' ја хоћу увек голу истину, теби је добро познато.
ТЕОФИЛ: Залуду, кад нисам био пажљивији. Колико ми се чини, Светковић рђаво наговара Душана,
тако нешто, јер као што ми се чини, — али шта помаже, кад известно не знам.
ДЕЧАНСКИ: Само кажи, шта ти се чини.
ТЕОФИЛ: Да Светковића намерава Душан учинити краљем од Зенте.
ДЕЧАНСКИ: Бунцаш ли ти? Ја имам још једног сина.
ТЕОФИЛ: Чини ми се да је баш ове речи писмоноша пронео.
ДЕЧАНСКИ: Овде нешто друго лежи. Да се на испит узме.
ТЕОФИЛ: Само ако усхте овакову ствар исказати.
ДЕЧАНСКИ: Даћу га на муке.
ТЕОФИЛ: Али ако буде невин? Ја се не смем заклети, да сам баш то од њега чуо.
ДЕЧАНСКИ: Али ја бих желео да се томе у траг уђе.
ТЕОФИЛ: Шта знамо. Да пошљемо кога повереног човека у Зенту, да провиди шта је, шта се тамо кува.
ДЕЧАНСКИ: То је добро, и да ми је могућно, никога не бих до тебе.
ТЕОФИЛ: О, краљу...
ДЕЧАНСКИ: Знам ја, мој Теофиле. Свет мрзи што си код мене у милости. Да си глупак, да си прост, не би ти нико завидио. Такви су људи. — Избери кога знаш, па га пошљи у Зенту.
ТЕОФИЛ: Дело је ово врло важно, сваки се не може послати, а не може му се свашта ни казати. — Ствар је врло тугаљива. Како би било, кад бих тога писмоношу још једанпут к себи пустио, и почео га из далека кушати.
ДЕЧАНСКИ: Ако мислиш да је нужно — али, заиста, то је врло мудро. Знаћемо бар колико толико на чему смо. Испитај га, дакле, па ћеш ми јавити.
ТЕОФИЛ: Светли краљу, овај предмет тиче се државе. Ја бих најволио кад би се у присуству твоме
испитао; али наравно — онда не би признао.
ДЕЧАНСКИ: Нашто то? Што ти учиниш, канда сам сам учинио.
ТЕОФИЛ: Али свет, краљу, неће тако сматрати. Ко ће ми веровати да нисам измислио оно, што будем
од њега чуо? Сведока нема. Ја се готово не могу тога примити.
ДЕЧАНСКИ: И на оваковог човека свет виче! Заиста, није достојан да га има.
ТЕОФИЛ: О, светли краљу, други би може бити више учинио. — Но на сваки начин нужно је овде да
будеш изван сваке сумње. Зато мислим, да у другој соби саслушаш наш разговор.
ДЕЧАНСКИ: То је излишно, ја имам у теби совршено поуздање.
ТЕОФИЛ: Али те ја молим, високо ти краљевсто, мога ради спокојства.
ДЕЧАНСКИ: Ако се тиче твога спокојства, нека буде. Пошљи по њега.
ТЕОФИЛ (изиђе на врата, па се врати).
ДЕЧАНСКИ: Сад те остављам твојој мудрости. (Отиде у другу собу).
ТЕОФИЛ (лагано): Задатак је врло велики! — Но човек је проливен на језику. — Ако не добијем што, изгубити се нема ништа.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|