Смрт Стефана Дечанског/13

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ДРУГО
◄   4 5. 6   ►


5.

СРЕТЕН, пређашњи

 
СРЕТЕН: Ти си ме позвао, велможо.
ТЕОФИЛ: Позвао сам те да ти моје сажалење откријем, што нисам срећан да младому краљу веселу вест пошљем.
СРЕТЕН: Зар краљ није с'изволио?
ТЕОФИЛ: Ја сам говорио, молио, преклињао, али залуду. Светли краљ не одобрава.
СРЕТЕН: Бога ми то је зло!
ТЕОФИЛ: Он вели: није прилика.
(Дечански укаже се на вратима).
СРЕТЕН: А зашто не би била прилика? Девојка је млада, лепа, добра.
ТЕОФИЛ: И за круну што пише...
СРЕТЕН: А и то је писао.
ТЕОФИЛ: Молио је да му по обећању уступи, али краљ каже да је још рано.
(Међутим се Дечански приближио, и стао иза леђа Сретенових).
СРЕТЕН: То сам ти ја рђав гласоноша.
ТЕОФИЛ: Ако узмемо, и боље је да нам остане стари краљ, он је вештији, искуснији.
СРЕТЕН: Е, код нас кажу да је стар и слаб, да круна није за њега.
ТЕОФИЛ: Он је истина стар, слаб...
СРЕТЕН: Код нас су спевали песму како Стеван све гледа у младу Марију, а његови советници жаре и пале.
ТЕОФИЛ (поклони се краљу, које Сретен не примећава): У нечем могу имати право; али шта ћемо кад је помазаник.
СРЕТЕН: Као помазаник требало би да испуни што је обећао.
ТЕОФИЛ: Требало би, то и ја кажем, и говорио сам му.
СРЕТЕН (врти главом смешећи се): Ја знам шта ће најпосле бити.
ТЕОФИЛ: Шта мислиш, шта се може из тога изродити?
СРЕТЕН: Већ ја знам!
ТЕОФИЛ: Мисле ли силом да освоје круну?
СРЕТЕН: Бога ми! — Враг не спава; но да ће Душан Светковићеву кћер узети, мог'о бих се опкладити!
ТЕОФИЛ: Па зашто не? Ако је узме и преко воље очине, шта ће бити? Што је учињено повратити се не може.
СРЕТЕН: Тако говори и кнез Ранко.
ТЕОФИЛ: Сва би кривица пала на Светковића.
СРЕТЕН: Е, тај се не боји, јер је његова судбина тако скопчана с Душановом...
ТЕОФИЛ: Другојаче и не може бити. Они треба да су у сојузу. Ко зна, могло би староме краљу пасти на памет с војском ударити на Зенту.
СРЕТЕН: Већ зато би лако.
ТЕОФИЛ: Није Бога ми ни лако, сила краљева!
СРЕТЕН: А шта раде Зенћани? Не може Душан да задржи младеж. Сваки дан жуборе: камо круна младому краљу.
ТЕОФИЛ: Па сад кад чују како те је краљ примио...
СРЕТЕН: Бога ми, може свашта бити.
ТЕОФИЛ: Ваљда се неће побунити.
СРЕТЕН: Како је једанпут говорио кнез Ранко...
ДЕЧАНСКИ (изиђе и стане пред Сретена). Може бити буне, је ли?
СРЕТЕН (видећи краља клекне).
ДЕЧАНСКИ: Стража!
(Два војника ступе).
ДЕЧАНСКИ: Овога у најдубљу тамницу!
СРЕТЕН: Саслушај, светли краљу!
ДЕЧАНСКИ: Ни речи, ја сам све чуо. (Стражи) Водите га!
СРЕТЕН: Једну само молбу, краљу господине, какоје име овом велможи?
ДЕЧАНСКИ: Одлази!
СРЕТЕН (гледа Теофила): Он је, он је; ха Светковићу! сад те разумем. (Отиде са стражом).
ДЕЧАНСКИ: Теофиле, та ово је зло! Треба предупредити.
ТЕОФИЛ: Светковић је далеко заблудио, младога краља заслепио, то је јасно.
ДЕЧАНСКИ: Шта ће се овде чинити?
ТЕОФИЛ: Кад би били известни да ће те Душан почитовати, твоје високо краљевство и светлу краљицу, готово би боље било предати му круну, али си ти још у снази; он — млад, од Светковића отрован, краљица маћија.
ДЕЧАНСКИ: Никако. Јеси ли чуо намеру? А какви се још воде разговори у тајним њиним скупштинама!
ТЕОФИЛ: Кад је до тога дошло да свога законог краља, краља владајућег називају слабим!
ДЕЧАНСКИ: По чему сам ја слаб, и по чему је Душан бољи од мене? Нисам ли увео законе у земљи? Не ужива ли сваки безбедност имања и личности? Шта ће више? Зар се величина састоји у проливању крви?
ТЕОФИЛ: Ко неће закона, тај тражи да се земља растроји.
ДЕЧАНСКИ: И онај Светковић, кога сам држао за човека примерна, да ме тако превари!
ТЕОФИЛ: Светковић је познат био као прави родољубац и верни посадник, али лична корист...
ДЕЧАНСКИ: О, проклета корист! Но кажи ми шта ће се радити; на овом ствар остати не може.
ТЕОФИЛ: Ја мислим да се млади краљ позове натраг; нека још учи код зрелога и мудрога родитеља, како треба владати...
ДЕЧАНСКИ: То је добро, том ће се приликом научити да му је нужно бити на опрезу у избору пријатеља и советника. Но са Светковићем?
ТЕОФИЛ: Ако ће се по закону поступати, они су строги.
ДЕЧАНСКИ: Они претписују смрт. Но ја ћу строгост да умекшам. Нек' се збаци са жупанства. О, зашто мора да је краљ извршитељ закона?
ТЕОФИЛ: „Ако се нађе когод у којему продајству и у којему неверству, и сотворит мало што супротив цара — да му се узме држава, и сам живота да лишит се“
ДЕЧАНСКИ: Овај је закон установио мој дед Урош; праведан је, али ми је срце мекано. Човека лишити живота, није мала ствар. Бог срце види, ја то чинити не могу. Доста је што остаје љага на њему и његовој породици, да је бунтовник и што губи државу.
ТЕОФИЛ: Како је срећна земља код тако милостивог краља!
ДЕЧАНСКИ: Може бити да и грешим тиме, али не могу; срце ми гледа да умекша кривицу; чисто признајем да немам својства за краља. Написаћеш што треба, па ми у ризницу донеси. (Отиде).
ТЕОФИЛ: Шта је дакле из трговине произишло? Добит. А је ли добит на чисто, то ћемо видети, кад се сврши рачун.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.