Смрт Стефана Дечанског/11
3.
СРЕТЕН, пређашњи
СРЕТЕН: Велможа, ја долазим из Скадра, послан од младог краља и жупана Светковића. Молим те, да
ме староме краљу представиш.
ТЕОФИЛ: Ја се клањам светломе Душану. Како, је ли здрав наш храбри победитељ, наш мудри наследник престола?
СРЕТЕН: Он је здрав и весео; јер је наумио љупкошћу брака живот усладити.
ТЕОФИЛ: Је ли? То је врло добро, зашто би и чекао? Такав високи младић, који ће земљу подићи,
треба да се раније постара за наследника.
СРЕТЕН: Тако и ми велимо, и зато сам и послат, да допуштење однесем од светлога краља.
ТЕОФИЛ: заиста, краљ ће допустити што сва земља жели. Ја ћу се први постарати, да му девојку
нађем из најславнијег двора.
СРЕТЕН: Није нужно, он је наш'о себи девојку какву свака земља нема. Није, до душе, од царска
племена, ал' је лепа, добра, убава, и бар Српкиња.
ТЕОФИЛ: Тако и треба; ја сам одавно говорио да наши престолонаследници узимају Српкиње за жене.
Туђинка остаје туђа крв, па како била. Наш стари краљ не би страдао да је Симонида била Српкиња.
СРЕТЕН: Тако смо се и ми разговарали.
ТЕОФИЛ (срдачно): Разговарате ли се и ви о државним стварима?
СРЕТЕН: Каткад, при чаши вина.
ТЕОФИЛ: То је лепо! Сваком родољубцу треба да лежи благостање отечества на срцу. А из кога је племена изабрао наш млади краљ своју љубведостојну заручницу?
СРЕТЕН: Она је кћи жупана Светковића.
ТЕОФИЛ: Светковића, мога искреног пријатеља? Заиста, он је од отмене породице, и човек знатан.
СРЕТЕН: Може бити још знатнији, и у моме роду нико до мене није био војвода.
ТЕОФИЛ: Тако је, кад се Душан оцари, може Светковића као свога таста краљем учинити.
СРЕТЕН: Тако се и код нас говори.
ТЕОФИЛ: То је народ врло слободан, кад се о делима својих старијих разговара.
СРЕТЕН: Богме код нас су ти баш прави Срби: — што им је на срцу, то им је и на језику.
ТЕОФИЛ: Тако и треба, само нека је чисто срце.
СРЕТЕН: Ми сматрамо наше поглаваре као кућевне старешине. Чествујемо их, плаћамо им што припада,
ал' при чаши вина хоћемо, богме, коју и да рекнемо.
ТЕОФИЛ (метне му руку на раме): Србин, чист, као што га је Бог створио.
СРЕТЕН: Ово писмо доносим староме краљу.
ТЕОФИЛ: Ја ћу га предати високом краљевсту и гледаћу да се жеља младога краља испуни.
СРЕТЕН: А зар нећу ја изићи пред краља?
ТЕОФИЛ: Изићи ћеш доцније — тако нешто — кад те краљ позове, и са одговором отпусти.
СРЕТЕН: Код нашег су младог краља у подне, у поноћи, врата отворена.
ТЕОФИЛ: Овде је обичај сасвим други; али није ни чудо, пространа земља, многи послови, силне молбе.
СРЕТЕН: Међер ти је боље код нас. Кад је тако, а ти предај краљу писмо од младога краља, а ја ћу
се удалити.
ТЕОФИЛ: Почекај мало, — да, можеш се удалити; али да — нађи се туда близу.
СРЕТЕН (у поласку за себе): „Али — да, — хм — да — али" — чудни су ти ови велики државници; не можеш да му ишчупаш реч. Међер је боље код нас. (Оде).
ТЕОФИЛ (сам): Са Светковићем у сродство? — Хм! И ово није добро. — Са Светковићем нисам најбољи пријатељ. Светковић би био што сам ја. — Ако је до тога, и ја имам кћер. (Хода на прстима, полагано). Не може бити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|