Smrt Stefana Dečanskog/11

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO DRUGO
◄   2 3. 4   ►


3.

SRETEN, pređašnji

 
SRETEN: Velmoža, ja dolazim iz Skadra, poslan od mladog kralja i župana Svetkovića. Molim te, da
me starome kralju predstaviš.
TEOFIL: Ja se klanjam svetlome Dušanu. Kako, je li zdrav naš hrabri pobeditelj, naš mudri naslednik prestola?
SRETEN: On je zdrav i veseo; jer je naumio ljupkošću braka život usladiti.
TEOFIL: Je li? To je vrlo dobro, zašto bi i čekao? Takav visoki mladić, koji će zemlju podići,
treba da se ranije postara za naslednika.
SRETEN: Tako i mi velimo, i zato sam i poslat, da dopuštenje odnesem od svetloga kralja.
TEOFIL: zaista, kralj će dopustiti što sva zemlja želi. Ja ću se prvi postarati, da mu devojku
nađem iz najslavnijeg dvora.
SRETEN: Nije nužno, on je naš'o sebi devojku kakvu svaka zemlja nema. Nije, do duše, od carska
plemena, al' je lepa, dobra, ubava, i bar Srpkinja.
TEOFIL: Tako i treba; ja sam odavno govorio da naši prestolonaslednici uzimaju Srpkinje za žene.
Tuđinka ostaje tuđa krv, pa kako bila. Naš stari kralj ne bi stradao da je Simonida bila Srpkinja.
SRETEN: Tako smo se i mi razgovarali.
TEOFIL (srdačno): Razgovarate li se i vi o državnim stvarima?
SRETEN: Katkad, pri čaši vina.
TEOFIL: To je lepo! Svakom rodoljubcu treba da leži blagostanje otečestva na srcu. A iz koga je plemena izabrao naš mladi kralj svoju ljubvedostojnu zaručnicu?
SRETEN: Ona je kći župana Svetkovića.
TEOFIL: Svetkovića, moga iskrenog prijatelja? Zaista, on je od otmene porodice, i čovek znatan.
SRETEN: Može biti još znatniji, i u mome rodu niko do mene nije bio vojvoda.
TEOFIL: Tako je, kad se Dušan ocari, može Svetkovića kao svoga tasta kraljem učiniti.
SRETEN: Tako se i kod nas govori.
TEOFIL: To je narod vrlo slobodan, kad se o delima svojih starijih razgovara.
SRETEN: Bogme kod nas su ti baš pravi Srbi: — što im je na srcu, to im je i na jeziku.
TEOFIL: Tako i treba, samo neka je čisto srce.
SRETEN: Mi smatramo naše poglavare kao kućevne starešine. Čestvujemo ih, plaćamo im što pripada,
al' pri čaši vina hoćemo, bogme, koju i da reknemo.
TEOFIL (metne mu ruku na rame): Srbin, čist, kao što ga je Bog stvorio.
SRETEN: Ovo pismo donosim starome kralju.
TEOFIL: Ja ću ga predati visokom kraljevstu i gledaću da se želja mladoga kralja ispuni.
SRETEN: A zar neću ja izići pred kralja?
TEOFIL: Izići ćeš docnije — tako nešto — kad te kralj pozove, i sa odgovorom otpusti.
SRETEN: Kod našeg su mladog kralja u podne, u ponoći, vrata otvorena.
TEOFIL: Ovde je običaj sasvim drugi; ali nije ni čudo, prostrana zemlja, mnogi poslovi, silne molbe.
SRETEN: Međer ti je bolje kod nas. Kad je tako, a ti predaj kralju pismo od mladoga kralja, a ja ću
se udaliti.
TEOFIL: Počekaj malo, — da, možeš se udaliti; ali da — nađi se tuda blizu.
SRETEN (u polasku za sebe): „Ali — da, — hm — da — ali" — čudni su ti ovi veliki državnici; ne možeš da mu iščupaš reč. Međer je bolje kod nas. (Ode).
TEOFIL (sam): Sa Svetkovićem u srodstvo? — Hm! I ovo nije dobro. — Sa Svetkovićem nisam najbolji prijatelj. Svetković bi bio što sam ja. — Ako je do toga, i ja imam kćer. (Hoda na prstima, polagano). Ne može biti.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.