Смрт Смаил-аге Ченгића

Извор: Викизворник


Смрт Смаил-аге Ченгића[1]

Пошетала два сокола сива
Про Цетиња, преко поља равна:
Једно Машан а друго владика;
Шетајући равговарају се:
„О Машане, мој мили синовче! 5
Знаш, Машане, није давно било,
Eво назад три године дана,
Кад удари Ченгић Смаил ага,
Кад удари на Граово равно,
Дочекаше наши Црногорци, 10
Удрише се огњем из пушака,
Погибе нам неколико друга
И нашије' седам Петровића,
А и јадни Станишић Стеване? -
Свије 'но смо, брате осветили, 15
Ал' нијесмо Станишић-Стевана; —
Срамота је и свој Гори Црној,
A камо ли кући Петровића!
Но, Машане, мој мили синовче,
Ваља да га како осветимо!" 20
А Машан му смјерно проговара:
„О владико, славни Господару!
Ја сам чуо ђе кажују људи:
Ево горе у село Дробњаке
Има добар јунак на мегдану, 25
Добар јунак и људи га фале,
А на име Церовић Новица;
Но му пиши лист књиге бијеле,
Да је брже на Цетиње равно; -
Он ће теби осветит' Стевана 30
И погубит' Ченгић-Смаил агу.“
Кад владика ријеч разумио,
Машану је 'вако бесједио:
„О, Машане, мој мили синовче!
Ти отиђи у биљарду моју.[2] 35
У биљарду у танку камару,
Па дофати дивит и артију
И напиши лист књиге бијеле,
Па оправи књигу у Дробњаке,
А на руке Церовић-Новици; 40
Овако му у тој књизи пиши:
„Поздравља те Петровић владика
Са Цетиња са сред поља равна
Да си брже њему на Цетиње“.
Кад је Машан ријеч разумио 45
(У млађега поговора нема),
Брже јунак у биљарду пође.
У биљарду у танку камару[3],
Па дофати дивит и хартију,
Све написа што рече владика: 50
А када је књигу накитио,
Довикнуо слугу Милована.
Па му 'вако био бесједио:
„Миловане моја вјерна слуго!
Ево теби лист књиге бијеле, 55
Понеси је брже у Дробњаке[4],
А на руке Церовић-Новици;
Али да си брже на Цетиње.“
Кад Милован ријеч разумио
(У млађега поговора нема). 60
У десницу књигу прифатио,
Па с' отоле јунак подигнуо.
Куд гођ пође, у Дробњаке дође
Под бијелу Новичину кулу,
(То је доба у поноћи било), 65
Па удара алком на вратима.
Кад то чуо Церовић Новица,
Скочи јунак к'о да се помами,
У десницу зграби џефердара,
Па излази кули на пенџере 70
И овако био бесједио:
„Ко удара алком на вратима,
У живо му срце ударила!“
Проговара слуга Миловане:
„Не бој ми се, Церовић-Новица, 75
Него сађи пред бијелу кулу,
Ево теби књига са Цетиња,
Од нашега Петровић-владике.“
Кад Новица ријеч рузумио,
На кули је огворио врата, 80
(А све држи пуста џефердара,
Е се Новак боји од Турака),
Па ето га пред бијелу кулу.
Кад га виђе слуга Миловане,
Предаде му лист књиге бијеле, 85
Па отоле крену пут Цетиња.
А кад Новак књигу проучио
И кад виђе што му књига пише,
Сам је собом ријеч бесједио:
„Фала да је Богу истиноме, 90
А шта сам му јунак урадио,
Па ме прешно зове на Цетиње!"
Ал' на ино Новак не могаше
Већ оправи себе и ђогина,
Па се баци ђогу у рамена 95
И поћера семтом и ћенаром.
Кад се ђого поља добавио,
Узалуд га Новак сустезаше —
Не да му се ђого сустезати,
Већ три копља у напријед скаче, 100
А четири пољем широкијем.
Кад је Новак низ Цетиње био,
Угледа га Петровић владика
Са пенџера од бијеле куле,
Па дозивље Машана синовца: 105
„О, Машане, мој мили синовче!
Који ј' оно на коњу делија
Про нашега поља широкога,
Те је коња вучки уморио
И у б'јелу пјену обукао?" 110
А Машан му смјерно проговара:
„О, владико, славни Господару!
Ја би' реко, и би' се заклео,
Да је оно Церовић Новица, —
Што по њега јеси поручио, 115
Да ти прешно на Цетиње дође.“
Кад владика ријеч разумио,
Оваку му ријеч бесједио:
„О, Машане, мој мили синовче!
Ти позови двије вјерне слуге, 120
Да изађу пред бијелу кулу,
Да му приме коња и оружје.“
Кад владику Машан разумио
(У млађега поговора нема),
Брже зове двије вјерне слуге: 125
„Бога вама двије вјерне слуге,
Изађите пред бијелу кулу,
Дочекајте онога јунака
На ђогину коњу великоме,
Примите му коња и оружје, 130
Па га вод'те на бијелу кулу.“
Вјерне су га слуге послушале —
Изађоше пред бијелу кулу,
Дочекаше Церовић-Новицу,
Примише му коња и оружје, 135
Па га воде на бијелу кулу,
У камару Петровић-владике.
Кад је Новак у камару уш'о,
Самур-капу узе у десницу,
Па владици смјерно приступио, 140
Пољуби му руку и кољено,
А он њега у бијело лишце;
Крај себе му мјесто начинио,
Частио га кафом и ракијом,
Па му 'ваку ријеч бесједио: 145
„О, Новаче, моја вјерна слуго!
Ни ти питаш, ни ја теби кажем
За што 'но сам поте поручио
Да ми прешно на Цетиње дођеш. —
Знаш, Новаче, није давно било, 150
Кад удари Ченгић Смаил ага,
Кад удари на Граово равно, —
Дочекаше наши Црногорци,
Удрише се огњем из пушака,
Погину нам неколико друга, 155
И нашије' седам Петровића,
А и јадни Станишић Стеване,
Погуби га Ченгић Смаил ага;
Свије' 'но смо, брате, осветили,
Ал' нијесмо Станишић-Стевана, 160
Па је срамно и свој Гори Црној,
А камо ли кући Петровића.
Но, Новаче, моја вјерна слуго,
Ја сам чуо ђе говоре људи,
Да си добар јунак на мегдану; 165
Би л' се мог'о поуздати у се,
Да осветиш Станишић-Стевана:
Да погубиш Ченгић-Смаил-агу
Да погубиш, ја л' доведеш жива?
Б'јелу ћу ти саградити кулу 170
На Цетињу, крајем моје куле:
Док кољена буде Петровића,
Никада ти блага мајкат' не ће.“
Кад Новица ријеч разумио,
Поскочио на ноге лагане, 175
Пољубио владику у руку,
Па му 'ваку ријеч бесједио:
„Господару Петровић-владико!
Кунем ти се, а вјеру ти давам,
Да ћ' осветит' Станишић-Стевана: 180
Погубити Ченгић-Смаил-агу,
Погубити, ја л' довести жива —
Да би' знао да би' погинуо!“
Кад владика ријеч разумио,
Машио се руком у џепове, 185
Извадио стотину дуката,
Па и' дава Церовић-Новици:
„На то теби, Церовић-Новица,
Докле дођеш у село Дробњаке,
Да се мало понапијеш вина“. 190
Отале се Новак подигнуо,
Па окрену у село Дробњаке,
А кад дође у село Дробњаке,
А на своју пребијелу кулу,
Ту је трудан мало починуо, 195
Па довати дивит и артију,
Те написа лист књиге бијеле
И шаље је Гацку широкоме,
А на руке Ченгић-Смаил-аги;
Овако му у тој књизи пише: 200
„О, јуначе, Ченгић-Смаил-аго!
Сад је теби згода далазила,
Да нам дођеш у село Дробњаке,
И по њему да купиш араче;
Али саде али икадаре!“ 205
Кад Ченгићу књига допанула,
Књигу штије, а на њу се смије.
Па искупи тридесет момака
И окрену селу Дробњацима.
Кад је дош'о Ченгић Смаил ага, 210
Кад је дош'о у село Дробњаке,
А на бјелу Новичину кулу, –
Лијепо га је Новак дочекао,
Па га части кафом и ракијом;
А када су мало починули, 215
Проговара Церовић Новица:
„Сада, аго, кад је теби драго!“
Ал' да видиш Церовић-Новицу
Заставе је био учинио:
Дочекаше Ченгић-Смаил-агу, 220
Дочекаше огњем из пушака,
Погубише тридесет Турака;
Ал' побјеже Ченгић Смаил ага;
И заиста побјегнути ћаше,
Но му не да Церовић Новица, 225
Већ се момче за њим натурило,
Сустиже га на крај поља равна
И пасју му посијече главу,
Па је носи на Цетиње равно,
А на руке Петровић-владици; 230
Владика га дочекао дивно
И љепшијем даровао даром.


У Херцегновоме, марта 1890.
Од гуслара Илије Тошића.
Вељко Радојевић.



Референце[уреди]

  1. У својој IV. књизи нар. пјесама описао је Вук смрт Смаил-аге Ченгића — истинити догађај — (стр. 458—463); за тим слиједо три пјесме о истом догађају (стр. 463—504), а у нотацији под трећом — задњом — пјесмом вели Вук: „Ја имам још четири пјесме о овом догађају, које су у главноме све налик на ову прву, а у начину се мало разликују једна од друге“ (стр. 502.) Ваља да ово не ће бити ни једна од поменуте четири Вукове, јер не наликују ни једној штампаној. — Вук је писао Ченгијћ мјесто Ченгић (гледај о томе у књизи „О српском језику“, од Јов. Живановића, тачка 109. стр. 169-171
  2. „До 1847. год. није било ни једне куће на Цетињу, осим манастира, у којему су сједиле црногорске владике. А те године, владика Петар II сазида себи конак одвојено од манастира у растојању неколико корака. Конак овај разликује се од манастирских ћелија само тијем, што се види на четири угла ограде (около њега) четири куле, које опомињу гледаоце на средњевјековне замкове и великашке станове. „Конак овај прозван је у народу биљарда с тога, што је владика направио у њ билијар и што се од тада почело играти на Цетињу у конаку билијара и карата“ (Гласник Срп. Учен. Друштва. књ. XI.) Пјесма је, дакле, спјевана поcлије 1847. године.
  3. Собу. Камара долази од итал. camera.
  4. Мјесто: у селу Дробњацима. Овдје је акуватив мјесто локатива, као што је на више мјеста у пјесми. Код нас у оваким приликама чешће и у обичном говору акуватив замјењује локатив и обратно.

Извор[уреди]

  • Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 68-76.
  • Босанска вила, 1890, година V број 18. Сарајево, 30. септембра 1890, стр. 285-286.; Босанска вила, 1890, година V број 19-20. Сарајево, новембра 1890, стр. 309-310.