Смрт Никца од Ровина

Књигу Никац од Ровинах пише,

шиље књигу граду никшићкоме,

а на руке Хамзи капетану:

"Слушај, Хамза, турски капетане!

Ево тебе ситну књигу пишем,

све окупи твоје буљубаше,

па ми пошљи харач од Никшићах:

са твојијех седам буљубашах

на мојијех седам арамбашах;

твоје сјајне токе са раменах,

токе пошљи мене Никцу старцу;

друге токе, Хаџиманић Дура,

на мојега Гавриловић Тура;

џефердара Сукић барјактара

на сокола Балетића Рада;

сјајне токе Бабића Јакшара

на витеза Радуловић Сима:

сјајну брешу Мрке Хусеина

на мојега Жутка Липљанина;

сјајне токе Дерве Барјовића

на хајдука Пеја Марковића;

па џефердан Париповић Зука

на мојега с Добре Воде Вука!

Ако ли ми харач послат нећеш,

хоћу дићи седам арамбашах,

а за њима младе Црногорце,

ударити на бијеле овце,

бијеле ти овце плијенити

сврх Трепача до дна Дубочаках,

од Трубјеле до Спиле камене."

Када књига у Никшиће дође,

а на руке Хамзи капетану, -

књигу учи, од књиге се мучи.

Па је на хар аге окупио

и остале градске буљубаше,

а ситну им књигу кажеваше

од сокола Никца од Ровинах.

Кад никшићки Турци разумјеше,

сви рекоше: "Да му харач дамо!

Боље ни се с Никцом помирити!"

Ма имају непогодна друга,

буљубашу Бабића Јакшара,

овако је Јакшар говорио:

"Ја му нигда ништа дати нећу,

но сам воли јунак погинути

него Никцу харач отправити.

Већ тако ми вјере у коју сам

оћу скупит војску од Никшићах,

водићу је уз Рудине равне,

а увести у Тисовац тврди,

ударити на Изворе равне,

на торину Никца од Ровинах.

бијеле му овце плијенити

и позвати Никца на мејдану -

курва био, ако преварио!"

Како рече, тако учинио:

скочи Јакшар на ноге јуначке

па он купи по граду грађане,

Арбанасе, крваве јунаке,

све по пушци и крвавој руци -

ђе гођ бјеше бољега јунака,

поведе их Пољем Никшићкијем.

Пријеђоше Плочу и Трубјелу

и Ненаду, зелену планину,

улазио у Тисовац тврди;

ту Јакшара данак оставио.

Ноћу сведе у Изворе војску

те Никчеве опколио овце.

Ма се чува Никац од Ровинах;

он све стражу на главицу чува

док бијела зора огранула

и Даница помолила лице;

тада Никцу санак одолио,

- није санак, него судни данак! -

па уљезе Никац у пружину

те ми леже мало на гуњину.

Мало стаде, не би николико,

док Никчеве вашке залајаше;

мисли Никац да нијесу Турци,

него да су од планине вуци,

и уграби сањив џефердара.

Тадер Турци њему ударише

и бијеле овце опколише;

ема Јакшар трчи на пружину.

како се је Турчин захвалио,

па повика из грла бијела:

"Јеси л', стари Никче, у пружину

Позна Никац Бабића Јакшара,

па повика грлом бијелим:

"Ево Никца, турска буљубашо,

ђе је био, он се није крио!"

Трче они један пут другога.

сретоше се у бијеле овце -

једанак им пукли џефердари,

оба мртви пали међу овце.

Ма утече Никчевић Богдане,

лудо д'јете унесе оружје

и западе у крш над торином,

брани своје ојађеле овце,

а кликује браћу Црногорце,

ал' га нико чути не могаше.

Пет путах је гађа џефердаром,

петорицу згодио Тураках,

три убио, а два обранио;

ма фишека њему нестануло,

те му Турци овце одјавише.

Издаше га погани Спахићи,

штоно бјеху Никцу споредници;

а три брата, ка три женетине,

од њих нигђе не остало трага!

Турци б'јеле овце одјавише,

а Богдан се из поћере врати

н посјече Бабића Јакшара,

а однесе Никца у Ровине,

укопа га и ожалова га.