Смрт Луке од Приморја (Травник)

Рано рани од Приморја Лука
У Приморју на бијелој кули,
А са својом бјелогрлом љубом;
Па с’ умио и Богу молио.
Сједе Лука за златну трпезу,
Те он поче пити рујно вино.
Кад се Лука бјеше понапио,
И од вина ћејиф ухватио,
Тад бесједи од Приморја Лука:
„Дај погледај, моја вјерна љубо,
Господара од Приморја Луку;
Што је небо земље притиснуло,
Земље, љубо, турске и каурске,
Да не има бољега јунака,
Од јунака, од Приморја Луке.
Само јунак, чујем да имаде
Там’ у турској земљи поноситој,
Вјерна слуга цара Сулејмана
И над Босном Ћуприлић везира,
По имену Краљевићу Марко.
Већ чујеш ме, вјерна моја љубо,
Кунем ти се, па ти вјеру дајем,
Хоћу турског цара преварити
И његову лалу до кољена,
И од Босне Ћуприлић везира,
Хоћу много обећати благо,
До три куле сребрних динара,
Обећати цару Сулејману,
Да ми пошље Краљевића главу,
Уз њу шарца коња дебелога,
И о шарцу Краљевића ћорду.
А кад дође Краљевића глава,
А о шарцу у торби зобници,
С друге стране Краљевића ћорда,
Хоћу силну сакупити војску,
До Стамбола с војском продријети,
Турског цара на мејдан позвати.
Сулејмана кад погубим љубо,
Присвојићу б’јела Цариграда,
Ти ћеш имат роба и робиња
И биће ти танехна робиња
Султанија, сестра Сулејмана,
А прати ће твоје ноге б’јеле
Робињица, султанова љуба.”
Све говори од Приморја Лука,
Све говори, Бога не спомиње,
Као што га ни помоћи не ће.
Па се скаче на ноге лагане,
Те се танка пера дохватио,
И са рафа ћаге добавио,
Пише ситну књигу на кољену
На султана, цара Сулејмана,
У књизи му ’вако говораше:
„Султан царе, свечево кољено,
Страхота је у те и гледати,
А камо ли с тобом говорити,
И б’јелу ти књигу опремити,
Опрости ми свечево кољено,
Потреба је мени опремити.
Него гледај султан Сулејмане,
Добро гледај шта ти књига каже:
Шаљи мени Краљевића Марка,
Душманина и мога и твога,
Штоно двори Ћуприлић везира, —
Или њега ил његову главу,
И његова шарца дебелога;
Пошаљи ми Краљевића ћорду.
А чујеш ме султан Сулејмане,
Кад ми пошљеш Краљевића главу,
И његова шарца дебелога,
И његову исписату ћорду.
А ево ти тврду вјеру дајем,
Да ћу тебе добро надарити.
Даћу теби до три своја града
Без ниједне паре ни динара,
И даћу ти три бијеле куле,
Све три пуне сребрена динара.
И још чујеш, султан Сулејмане,
Чуваћу ти међе од каура.”
Па под књигу нађе књигоношу,
Те је шаље столу и Стамболу.
Још шта вели од Приморја Лука:
„Књигоноша, драго д’јете моје,
Прими књигу у златна процјепа,
Путуј земљом турском и каурском,
Док не стигнеш до Стамбола града,
У Стамболску широку чаршију.
Белким ће те дочекати Турци,
Искаће ти листак књиге б’јеле;
Не дај књиге ни у чије руке,
До самога цара Сулејмана.
Још ме слушај, лаки књигоноша:
Иди мудро, не погини лудо;
Код цара су на првој капији
Нобечије младе капиџије,
Туде има шездесет момака,
У оклопу по избор јунака,
Што чувају цареву капију,
А кад будеш на другу капију.
И ту има четр’ест момака
У бијело рухо обучених
Голе сабље држе у рукама:
Ти чувају царске султаније.
Туд не смије нико пролазити
Без изуна паше и везира.
А кад будеш на трећу капију
До царскијех двора бијелијех,
И ту има тридесет момака
Нити знаду рода ни племена,
Само баба цара Сулејмана,
Који их је царе отхранио,
А не знаду ни за своју мајку,
Већ царицу прикладну госпоју,
Која их је на ноге подигла.
Сваки од њих воли погинути,
Већ ли цару хилу учинити.
Нег чујеш ме, драго д’јете моје,
Када будеш на првој капији,
Ако буде среће за тебека,
Пропуште те прве капиџије,
Од осталих забране ти нема.”
Па завуче руке у џепове,
Те му даде пет стотин’ дуката.
Отрже се момак од Приморја,
И однесе листак књигу б’јелу,
Б’јелу књигу у златну процјепу.
Гази брда, а гази долине,
Куд год иде, до Стамбола сиђе.
Кад упаде у Стамбол чаршију,
До првијех капиџија дође,
Капиџија, младих пашалија,
И пред њима паша Мехмед паша.
Пашалије њега ухватише,
И пред пашу њега доведоше.
Паша сједи на мехку шилтету,
На бојали чибук запалио,
А зелене очи извалио.
Паша пуши из луле духана,
Слатко срче кахву из филџана.
Књигоноша њему долазио,
И три пут се земљи поклонио,
Док је паши руку пољубио.
И б’јелу му књигу поткучио.
Књигу гледа паша Мехмед паша,
Књигу гледа, па се на њу смије.
Када видје, шта му књига каже,
На књигу је потпис ударио,
Књигоношу млада даровао,
И с њим шаље младе пратиоце,
Те на другу тепу ударише,
Гдјено сједи четр’ест момака,
Све момака од боја јунака.
На капију стиже књигоноша,
Па он њима божју помоћ виче,
Делије му Бога прихватише
И прам књизи на ноге скочише,
И пред њима делибаша Мујо,
Јер познаје делибаша Мујо,
Да ће књига доћи до султана,
До султана цара Сулејмана.
Па од тала на ноге скочио,
Књигоношу пров’о кроз капију,
И с њим своје шаље пратиоце.
Кад је био на трећу капију,
Гдјено сједи тридесет Турака,
И највиши мушир од Стамбола,
Мурат паша велики везире,
Штоно чува цара и сараје,
Књигоноша дође до везира
Бир упаде, божју помоћ даде,
Везировој руци приступио
А везир му Бога прихватио:
„Да си здраво танехно Латинче,
О Латинче, откуд те имамо?”
Књигоноша њему одговара:
„Везир паша, мила мајко наша,
Ја сам утуд од топла Приморја,
Понио сам лист књиге бијеле
За султана, цара Сулејмана,
Од јунака, са Приморја Луке.”
Кад је везир књигу проучио,
Књигоношу руком пригрлио,
Одведе га цару у одају.
Од одаје отворише врата,
Угледа се од злата пр’јестоље,
И на њему огријано сунце,
То је сунце султан Сулејмана.
Кад угледа цара књигоноша,
Три пута се земљи поклонио,
Док је цару руци приступио;
Љуби цара у скут и у руку,
И љуби га у бијелу браду,
И под царем од злата серџаду;
И кољено царско пољубио,
На кољену књигу оставио,
Измаче се, подвиш руке стаде.
Кад је царе књигу угледао.
Књигу штије, па се на њу смије,
Додаде је великом везиру.
Кад је везир књигу проучио,
Он говори султан Сулејману:
„Султан царе, свечево кољено,
Истина је, што ти Лука пише,
Јер је Марко турска удворица,
Турке двори на корист каурску;
Свим је Турцим’ Марко додијао.
Сјећаш ли се св’јетла круно наша,
Кадно многе тужбе достигоше
Од Турака из Сарај’ва града,
Све на Влаха, Краљевића Марка;
Уз рамазан пије рујно вино
Пред џамијом, гдје клањају Турци,
Подругљиво довикује Турке,
Довикује хоџе и хаџије,
Да прекрше поста рамазана,
Те да с њиме пију рујно вино.
Знају Турци Краљевића Марка,
Да је Марко велик кавгаџија,
Може лако кавгу заметнути,
У џамији џемат побунити,
Од њега су одскривали главу.
Нег’ чујеш ме царе Сулејмане,
Пиши књигу Ћуприлић везиру,
Нек’ пошаље Краљевића главу
И његова шарца дебелога,
И Маркову исписану ћорду,
Те ти подај од Приморја Луки
За толико небројено благо,
И три б’јела града на Приморју.”
Кад то чуо султан Сулејмане,
Па говори великом везиру:
„Лало моја, паша Мурат паша,
Широка си ума и памети,
Ти би, лало, мого царовати,
И са мојим царством управљати;
Већ чујеш ме, моја вјерна лало,
Дохвати ми дивит и хартије,
Да ја пишем сићахна фермана
Сарајеву од Босне поносне,
А на руке Ћуприлић везиру,
Да ми пошље Краљевића главу,
И његова шарца претилога,
И о шарцу ћорду димискију.”
Кад је везир р’јечи разумио,
Са рафе је дивит дохватио
И хартије књиге без јазије,
Па је даје султан Сулејману.
Кад је султан ферман накитио,
Па га даде хитру татарину,
Да га носи Ћуприлић везиру.
Татар лети из б’јела Стамбола,
Татар лети и ноћи и даном,
Док је дошо у Сарај’во равно,
Ферман даде Ћуприлић везиру.
Кад је везир ферман проучио,
Рони сузе низ бијело лишце.
Код њега се Марко нахођаше,
Па он пита Ћуприлић везира:
„Господару, Ћуприлић везире,
Откле књига, од кога је града,
Те је тако пуста жаловита?” —
„Прођи ме се, Краљевићу Марко,
Не знам ко те цару напањкао,
Те он иште твоју русу главу,
Или твоју, или моју Марко,
И твојега шарца дебелога,
Или мога од мејдана ђога,
И још више сабљу оковану,
Или моју аџемкињу ћорду.
Већ чујеш ме, моје д’јете драго,
Хајд’ отиди у пазар чаршију,
Па ти гледај по себи прилику;
Који ће те моћи зам’јенити,
Том јунаку одсијеци главу,
Донеси је мени у конака,
Да је пошљем мјесто твоје главе,
Са шарцом се мораш растанути,
И са твојом окованом ћордом,
Јер је на њој име исписано,
Твоје име, Краљевићу Марко,
Друго име Јеросиме мајке,
Треће име Вукашина краља.”
Кад то зачу Краљевићу Марко,
На ноге је од земље скочио,
Те он оде у пазар чаршију,
Да он тражи слику и прилику,
Кој’ би мого на њег наличити.
Хода Марко по Сарај’ву граду,
Па све гледа аге и спахије.
Ходао је за три б’јела дана,
Нигдје нема по њему прилике.
Кад четврто јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Указа се момак на коњицу,
По имену Трпотић Алија;
Свак би реко и би се заклео,
Да је глава Краљевића Марка
И по лицу и по брковима.
Стаде мислит Краљевићу Марко :
„Тешка јада за Бога милога,
Ко ће права момка погубити!
Али ми се на ино не море;
Које севеб да од Бога нађе!”
Па се скочи из пјане мејхане,
Те погуби Трпотић Алију,
Носи главу Ћуприлић везиру.
Кад је везир главу угледао,
Да је слична и прилична Марку,
Метну главу у торбу зобницу,
Објеси је шарцу о ункашу,
С л’јеву страну Краљевића ћорду,
Па је посла цару у Стамболу.
Кад је царе угледао Шарца,
И у торби Краљевића главу,
С л’јеве стране оковану ћорду,
Одмах се је царе покајао,
Што је дао погубити Марка,
Јер у срцу јаде осјећаше,
И несреће некве изгледаше.
Султан зове преда се везира,
Па је њему тихо бесједио:
„Лало моја, паша Мурат паша,
Ево главе Краљевића Марка,
И његова шарца дебелога,
И о њему Краљевића ћорде.
Али сам се љуто преварио,
Што сам дао Марка погубити.
Видиш ли ме, моја лало драга,
Видиш ли ме, да сам остарио,
Остарио, мејдан оставио;
Ако мене ко на мејдан зовне,
Ја нејмадем за се замјеника,
Нит’ јунака Краљевића Марка,
Којино је за мене султана
Седамдесет добио мејдана.”
Мурат паша њега слобођашс:
„Не плаши се свечево кољено,
Јоште има у твојему царству
И од Марка бољијех јунака.”
Посла царе у Приморје шарца,
У зобници Краљевића главу,
С л’јеве стране оковану ћорду.
Кад је Лука угледао шарца,
У зобници Краљевића главу,
И Маркову оштру димискију,
Па говори бјелогрлој љуби:
„Казах ли ти моја вјерна љубо,
Да ћу моћи цара преварити!
Ево главе Краљевића Марка.
Ево шарца коња од мејдана
И Маркове оковане ћорде.”
Од весеља љубу загрлио,
Загрлио, па је пољубио,
И вјерној је љуби говорио:
„Чујеш ли ме, моја вјерна љубо,
Донеси ми вина из подрума,
Да с’ напијем за Маркову душу.”
Послуша га бјелогрла љуба,
Донесе му вина црвенога.
Вино пије, по хартији пише
На султана, цара честитога,
У књизи му ’вако говораше:
„Чујеш мене, царе Сулејмане,
Ја ти не дам паре ни динара
За Маркову главу и шарина,
Док не дођеш мени на мејдана,
Ил’ не нађеш за се мејданџија,
Који ће ми на мејдан станути.
И још чујеш, царе Сулејмане,
Ако мени на мејдан не дођеш,
Покупићу силовиту војску,
Стамбол ћу ти огњем запалити,
И тебе ћу жива ухватити” —
Кад је књигу Лука довршио,
Па под књигу нађе књигоношу,
Те га посла равну Цариграду.
Кад је султан књигу прихватио,
Књигу учи, сузе прољева,
Па дозива великог везира,
Те је њему тихо говорио:
„Мурат паша, моја лало драга,
Превари ме са Приморја Лука,
Те погубих Краљевића Марка,
А не да ми паре ни динара,
Још ме зове на мејдан јуначки.
Ако ли му изаћи не хтједнем,
Сакупиће силовиту војску,
Стамбол ће ми огњем упалити.
И мене ће жива ухватити; —
Не знам лало, шта ћу од живота.”
Њему Мурат паша говораше:
„Не плаши се, султан Сулејмане,
Наћи ћемо за те мејданџију,
Кој’ ће мејдан с Луком под’јелити
И Лукину главу донијети.”
Расписује паша Мурат паша,
Расписује многе емарнаме,
Те их шаље на четири стране:
Везир тражи цару мејданџију,
Кој’ ће с Луком мејдан под’јелити.
До триста је нашао јунака,
Што са Луком мејдан дијељаху,
Ал је свију Лука предобио.
Опет траже за мејдан јунака,
Ал га више наћи не могаху.
Тад процвиље султан Сулејмане,
Па дозива Мурата везира,
Те је њему тихо бесједио:
„Невјерниче, паша Мурат паша,
Ти си севеб, што погубих Марка,
Који ме је мого избавити
Од каура, са Приморја Луке.”
Баци пашу на дно од тамнице,
На његово мјесто поставио
За везира Мисирца Халила.
Кад је Халил био на дивану,
Говораше цару Сулејману:
„О чујеш ме, свечево кољено,
Дај ти пиши у Босну поносну,
А на руке Ћуприлић везиру,
Нека тражи у Босни јунака,
Који може на мејдан изићи,
Побубити од Приморја Луку.”
Султан пише ситну бујрунтију
На везира лалу Ћуприлића,
Да му нађе у Босни јунака,
Који може мејдан под’јелити
Са кауром, од Приморја Луком.
Кад везиру стиже бујрунтија,
Књигу учи, па се на њу смије,
Па говори Краљевићу Марку:
„Чујеш ли ме, моје д’јете драго,
Султан је се љуто покајао,
Што сам твоју осјекао главу;
Превари га од Приморја Лука,
Не да њему обећано благо,
Већ га зове на мејдан јуначки.
Досад их је триста погубио,
Мејданџија цара честитога,
Сада тражи у Босни јунака,
Кој’ ће с Луком мејдан под’јелити.
Већ чујеш ме, моје д’јете драго,
Дај се спреми на Приморје равно,
Можеш сада шарца избавити,
Добра шарца и ковану ћорду,
И цару ћеш добро учинити,
Кад погубиш од Приморја Луку;
И он ће те добро даровати.”
Говори му Краљевићу Марко:
„О чујеш ме, Ћуприлић везире,
Ја бих радо сишо у Приморје,
Погубио од Приморја Луку,
Али немам за себе коњица,
Нити оштре ћорде за мејдана.”
Њему вели Ћуприлић везире:
„Чујеш ли ме, моје д’јете драго,
Ено узми мојега ђогина,
И даћу ти аџемкињу ћорду,
Хајде сербез у Приморје равно,
Те погуби од Приморја Луку,
Носи главу до Стамбола равна,
Ал се немој никора казивати,
Да си главом Краљевићу Марко.
Ја ћу писат цару честитоме,
Да ти даде шарца дебелога
И уз шарца ћорду оковану.”
Кад је Марко р’јечи разумио,
Он дозива везирске сеизе,
Нек му добра ђогу опремају.
Док се бјеше Марко опремио,
И сеизи ђога изведоше,
„Јалах” рече Краљевићу Марко,
„Јалах” рече, на догата клече,
Па потјера уз то поље равно;
Куд год иде, до Приморја сиђе.
У Приморју на пољу широку
Разапео зеленог чадора.
Истом бјеше сунце се родило,
Шарца воде на воду студену.
Кад је шарац чадор угледао,
Помами се ко небеска стр’јела,
Скаче, вришти, све се земља тресе,
Док с’ отрже Лукину сеизу,
И долетје Марку под чадора.
Кад је Марко шарца угледао,
Проли сузе низ бијело лишце,
Цјеливаше шарца од мејдана,
Загрли га, па му говораше:
„Ао шарче, моје десно крило,
Смијемо ли на мејдан изаћи
Том крвнику, од Приморја Луки?”
Шарац јадан не зна говорити,
Ал Маркове разумије р’јечи,
Па он Марку ишаретом каже,
Ишаретом, климајући главом,
Да см’је Марко на мејдан изаћи.
Кад то видје од Приморја Лука,
Да је шарац Марка препознао,
И да ј’ Марко јоште у животу,
Препаде се Краљевића Марка,
Чупа браду, а чупа бркове,
Па у муци Марку поручује:
„Богом брате Краљевићу Марко,
Ишти блага кол’ко теби драго,
Приштеди ми моју русу главу!
Знаш ли Марко да смо једна браћа,
Нашег драгог Исуса потомци!”
Ал то Марко хаје и не хаје,
Већ посједе дебелога шарца,
Па дотјера пред бијелу кулу,
А пред кулу од Приморја Луке,
Па дозива Луку каурина:
„Дођи мени на мејдан јуначки,
Страшивице од Приморја Лука!
Ако мене ти погубиш Лука,
Не треба ти благо поклањати,
Ни три града на Приморју равну
У Стамболу цару Сулејману,
Сад се можеш и сам шићарити.”
Кад се видје Лука у невољи,
Ничице се пред Марка бацио,
Моли, проси, Краљевића Марка,
Не би ли му живот поклонио.
Ал то Марко хаје и не хаје,
Већ потегну аџемкињу ћорду,
Па удари од Приморја Луку.
Како га је лако ударио,
На дв’је га је поле расцјепио,
Па му скиде са рамена главу,
И баци је у торбу зобницу
Б’јелу кулу од Приморја Луке
Поробио, па је запалио,
Те се крену прама Цариграду
Куд год иде, до Стамбола сиђе,
У царске је дворе уходио,
И пред царем главу оставио.
Русу главу од Приморја Луке,
Па је цару тихо говорио :
„Падишаху, свечево кољено,
Ево главе од Приморја Луке,
Ево шарца Краљевића Марка,
И његове оковане ћорде ;
Ја сам, царе, Луку погубио.
Већ те молим, наша круно сјајна,
Поклони ми шарца дебелога,
И Маркову оковану ћорду,
Да је имам себи успомену,
Кад погубих са Приморја Луку.”
Кад то виде царе Сулејмане,
Од весеља на ноге скочио,
Те у чело Марка пољубио:
„Бе аферим, босанска делијо!
Благо мајци, која те родила,
И сестрици која те гојила!
На поклон ти, моје д’јете драго,
На поклон ти шарац од мејдана,
А и ћорда Краљевића Марка,
Ког погубих, покојна му душа!
Ал кунем се па и Бога дајем,
Да ћу мога Марка осветити
Душманином пашом Мурат пашом,
Који ми је Марка напањкао!”
Подиже се султан Сулејмане,
Па он јами од тамнице кључе,
Те извади пашу из тамнице,
Објеси га на Стамбол-капији.