Smrt Luke od Primorja (Travnik)

Rano rani od Primorja Luka
U Primorju na bijeloj kuli,
A sa svojom bjelogrlom ljubom;
Pa s’ umio i Bogu molio.
Sjede Luka za zlatnu trpezu,
Te on poče piti rujno vino.
Kad se Luka bješe ponapio,
I od vina ćejif uhvatio,
Tad besjedi od Primorja Luka:
„Daj pogledaj, moja vjerna ljubo,
Gospodara od Primorja Luku;
Što je nebo zemlje pritisnulo,
Zemlje, ljubo, turske i kaurske,
Da ne ima boljega junaka,
Od junaka, od Primorja Luke.
Samo junak, čujem da imade
Tam’ u turskoj zemlji ponositoj,
Vjerna sluga cara Sulejmana
I nad Bosnom Ćuprilić vezira,
Po imenu Kraljeviću Marko.
Već čuješ me, vjerna moja ljubo,
Kunem ti se, pa ti vjeru dajem,
Hoću turskog cara prevariti
I njegovu lalu do koljena,
I od Bosne Ćuprilić vezira,
Hoću mnogo obećati blago,
Do tri kule srebrnih dinara,
Obećati caru Sulejmanu,
Da mi pošlje Kraljevića glavu,
Uz nju šarca konja debeloga,
I o šarcu Kraljevića ćordu.
A kad dođe Kraljevića glava,
A o šarcu u torbi zobnici,
S druge strane Kraljevića ćorda,
Hoću silnu sakupiti vojsku,
Do Stambola s vojskom prodrijeti,
Turskog cara na mejdan pozvati.
Sulejmana kad pogubim ljubo,
Prisvojiću b’jela Carigrada,
Ti ćeš imat roba i robinja
I biće ti tanehna robinja
Sultanija, sestra Sulejmana,
A prati će tvoje noge b’jele
Robinjica, sultanova ljuba.”
Sve govori od Primorja Luka,
Sve govori, Boga ne spominje,
Kao što ga ni pomoći ne će.
Pa se skače na noge lagane,
Te se tanka pera dohvatio,
I sa rafa ćage dobavio,
Piše sitnu knjigu na koljenu
Na sultana, cara Sulejmana,
U knjizi mu ’vako govoraše:
„Sultan care, svečevo koljeno,
Strahota je u te i gledati,
A kamo li s tobom govoriti,
I b’jelu ti knjigu opremiti,
Oprosti mi svečevo koljeno,
Potreba je meni opremiti.
Nego gledaj sultan Sulejmane,
Dobro gledaj šta ti knjiga kaže:
Šalji meni Kraljevića Marka,
Dušmanina i moga i tvoga,
Štono dvori Ćuprilić vezira, —
Ili njega il njegovu glavu,
I njegova šarca debeloga;
Pošalji mi Kraljevića ćordu.
A čuješ me sultan Sulejmane,
Kad mi pošlješ Kraljevića glavu,
I njegova šarca debeloga,
I njegovu ispisatu ćordu.
A evo ti tvrdu vjeru dajem,
Da ću tebe dobro nadariti.
Daću tebi do tri svoja grada
Bez nijedne pare ni dinara,
I daću ti tri bijele kule,
Sve tri pune srebrena dinara.
I još čuješ, sultan Sulejmane,
Čuvaću ti međe od kaura.”
Pa pod knjigu nađe knjigonošu,
Te je šalje stolu i Stambolu.
Još šta veli od Primorja Luka:
„Knjigonoša, drago d’jete moje,
Primi knjigu u zlatna procjepa,
Putuj zemljom turskom i kaurskom,
Dok ne stigneš do Stambola grada,
U Stambolsku široku čaršiju.
Belkim će te dočekati Turci,
Iskaće ti listak knjige b’jele;
Ne daj knjige ni u čije ruke,
Do samoga cara Sulejmana.
Još me slušaj, laki knjigonoša:
Idi mudro, ne pogini ludo;
Kod cara su na prvoj kapiji
Nobečije mlade kapidžije,
Tude ima šezdeset momaka,
U oklopu po izbor junaka,
Što čuvaju carevu kapiju,
A kad budeš na drugu kapiju.
I tu ima četr’est momaka
U bijelo ruho obučenih
Gole sablje drže u rukama:
Ti čuvaju carske sultanije.
Tud ne smije niko prolaziti
Bez izuna paše i vezira.
A kad budeš na treću kapiju
Do carskijeh dvora bijelijeh,
I tu ima trideset momaka
Niti znadu roda ni plemena,
Samo baba cara Sulejmana,
Koji ih je care othranio,
A ne znadu ni za svoju majku,
Već caricu prikladnu gospoju,
Koja ih je na noge podigla.
Svaki od njih voli poginuti,
Već li caru hilu učiniti.
Neg čuješ me, drago d’jete moje,
Kada budeš na prvoj kapiji,
Ako bude sreće za tebeka,
Propušte te prve kapidžije,
Od ostalih zabrane ti nema.”
Pa zavuče ruke u džepove,
Te mu dade pet stotin’ dukata.
Otrže se momak od Primorja,
I odnese listak knjigu b’jelu,
B’jelu knjigu u zlatnu procjepu.
Gazi brda, a gazi doline,
Kud god ide, do Stambola siđe.
Kad upade u Stambol čaršiju,
Do prvijeh kapidžija dođe,
Kapidžija, mladih pašalija,
I pred njima paša Mehmed paša.
Pašalije njega uhvatiše,
I pred pašu njega dovedoše.
Paša sjedi na mehku šiltetu,
Na bojali čibuk zapalio,
A zelene oči izvalio.
Paša puši iz lule duhana,
Slatko srče kahvu iz fildžana.
Knjigonoša njemu dolazio,
I tri put se zemlji poklonio,
Dok je paši ruku poljubio.
I b’jelu mu knjigu potkučio.
Knjigu gleda paša Mehmed paša,
Knjigu gleda, pa se na nju smije.
Kada vidje, šta mu knjiga kaže,
Na knjigu je potpis udario,
Knjigonošu mlada darovao,
I s njim šalje mlade pratioce,
Te na drugu tepu udariše,
Gdjeno sjedi četr’est momaka,
Sve momaka od boja junaka.
Na kapiju stiže knjigonoša,
Pa on njima božju pomoć viče,
Delije mu Boga prihvatiše
I pram knjizi na noge skočiše,
I pred njima delibaša Mujo,
Jer poznaje delibaša Mujo,
Da će knjiga doći do sultana,
Do sultana cara Sulejmana.
Pa od tala na noge skočio,
Knjigonošu prov’o kroz kapiju,
I s njim svoje šalje pratioce.
Kad je bio na treću kapiju,
Gdjeno sjedi trideset Turaka,
I najviši mušir od Stambola,
Murat paša veliki vezire,
Štono čuva cara i saraje,
Knjigonoša dođe do vezira
Bir upade, božju pomoć dade,
Vezirovoj ruci pristupio
A vezir mu Boga prihvatio:
„Da si zdravo tanehno Latinče,
O Latinče, otkud te imamo?”
Knjigonoša njemu odgovara:
„Vezir paša, mila majko naša,
Ja sam utud od topla Primorja,
Ponio sam list knjige bijele
Za sultana, cara Sulejmana,
Od junaka, sa Primorja Luke.”
Kad je vezir knjigu proučio,
Knjigonošu rukom prigrlio,
Odvede ga caru u odaju.
Od odaje otvoriše vrata,
Ugleda se od zlata pr’jestolje,
I na njemu ogrijano sunce,
To je sunce sultan Sulejmana.
Kad ugleda cara knjigonoša,
Tri puta se zemlji poklonio,
Dok je caru ruci pristupio;
Ljubi cara u skut i u ruku,
I ljubi ga u bijelu bradu,
I pod carem od zlata serdžadu;
I koljeno carsko poljubio,
Na koljenu knjigu ostavio,
Izmače se, podviš ruke stade.
Kad je care knjigu ugledao.
Knjigu štije, pa se na nju smije,
Dodade je velikom veziru.
Kad je vezir knjigu proučio,
On govori sultan Sulejmanu:
„Sultan care, svečevo koljeno,
Istina je, što ti Luka piše,
Jer je Marko turska udvorica,
Turke dvori na korist kaursku;
Svim je Turcim’ Marko dodijao.
Sjećaš li se sv’jetla kruno naša,
Kadno mnoge tužbe dostigoše
Od Turaka iz Saraj’va grada,
Sve na Vlaha, Kraljevića Marka;
Uz ramazan pije rujno vino
Pred džamijom, gdje klanjaju Turci,
Podrugljivo dovikuje Turke,
Dovikuje hodže i hadžije,
Da prekrše posta ramazana,
Te da s njime piju rujno vino.
Znaju Turci Kraljevića Marka,
Da je Marko velik kavgadžija,
Može lako kavgu zametnuti,
U džamiji džemat pobuniti,
Od njega su odskrivali glavu.
Neg’ čuješ me care Sulejmane,
Piši knjigu Ćuprilić veziru,
Nek’ pošalje Kraljevića glavu
I njegova šarca debeloga,
I Markovu ispisanu ćordu,
Te ti podaj od Primorja Luki
Za toliko nebrojeno blago,
I tri b’jela grada na Primorju.”
Kad to čuo sultan Sulejmane,
Pa govori velikom veziru:
„Lalo moja, paša Murat paša,
Široka si uma i pameti,
Ti bi, lalo, mogo carovati,
I sa mojim carstvom upravljati;
Već čuješ me, moja vjerna lalo,
Dohvati mi divit i hartije,
Da ja pišem sićahna fermana
Sarajevu od Bosne ponosne,
A na ruke Ćuprilić veziru,
Da mi pošlje Kraljevića glavu,
I njegova šarca pretiloga,
I o šarcu ćordu dimiskiju.”
Kad je vezir r’ječi razumio,
Sa rafe je divit dohvatio
I hartije knjige bez jazije,
Pa je daje sultan Sulejmanu.
Kad je sultan ferman nakitio,
Pa ga dade hitru tatarinu,
Da ga nosi Ćuprilić veziru.
Tatar leti iz b’jela Stambola,
Tatar leti i noći i danom,
Dok je došo u Saraj’vo ravno,
Ferman dade Ćuprilić veziru.
Kad je vezir ferman proučio,
Roni suze niz bijelo lišce.
Kod njega se Marko nahođaše,
Pa on pita Ćuprilić vezira:
„Gospodaru, Ćuprilić vezire,
Otkle knjiga, od koga je grada,
Te je tako pusta žalovita?” —
„Prođi me se, Kraljeviću Marko,
Ne znam ko te caru napanjkao,
Te on ište tvoju rusu glavu,
Ili tvoju, ili moju Marko,
I tvojega šarca debeloga,
Ili moga od mejdana đoga,
I još više sablju okovanu,
Ili moju adžemkinju ćordu.
Već čuješ me, moje d’jete drago,
Hajd’ otidi u pazar čaršiju,
Pa ti gledaj po sebi priliku;
Koji će te moći zam’jeniti,
Tom junaku odsijeci glavu,
Donesi je meni u konaka,
Da je pošljem mjesto tvoje glave,
Sa šarcom se moraš rastanuti,
I sa tvojom okovanom ćordom,
Jer je na njoj ime ispisano,
Tvoje ime, Kraljeviću Marko,
Drugo ime Jerosime majke,
Treće ime Vukašina kralja.”
Kad to začu Kraljeviću Marko,
Na noge je od zemlje skočio,
Te on ode u pazar čaršiju,
Da on traži sliku i priliku,
Koj’ bi mogo na njeg naličiti.
Hoda Marko po Saraj’vu gradu,
Pa sve gleda age i spahije.
Hodao je za tri b’jela dana,
Nigdje nema po njemu prilike.
Kad četvrto jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Ukaza se momak na konjicu,
Po imenu Trpotić Alija;
Svak bi reko i bi se zakleo,
Da je glava Kraljevića Marka
I po licu i po brkovima.
Stade mislit Kraljeviću Marko :
„Teška jada za Boga miloga,
Ko će prava momka pogubiti!
Ali mi se na ino ne more;
Koje seveb da od Boga nađe!”
Pa se skoči iz pjane mejhane,
Te pogubi Trpotić Aliju,
Nosi glavu Ćuprilić veziru.
Kad je vezir glavu ugledao,
Da je slična i prilična Marku,
Metnu glavu u torbu zobnicu,
Objesi je šarcu o unkašu,
S l’jevu stranu Kraljevića ćordu,
Pa je posla caru u Stambolu.
Kad je care ugledao Šarca,
I u torbi Kraljevića glavu,
S l’jeve strane okovanu ćordu,
Odmah se je care pokajao,
Što je dao pogubiti Marka,
Jer u srcu jade osjećaše,
I nesreće nekve izgledaše.
Sultan zove preda se vezira,
Pa je njemu tiho besjedio:
„Lalo moja, paša Murat paša,
Evo glave Kraljevića Marka,
I njegova šarca debeloga,
I o njemu Kraljevića ćorde.
Ali sam se ljuto prevario,
Što sam dao Marka pogubiti.
Vidiš li me, moja lalo draga,
Vidiš li me, da sam ostario,
Ostario, mejdan ostavio;
Ako mene ko na mejdan zovne,
Ja nejmadem za se zamjenika,
Nit’ junaka Kraljevića Marka,
Kojino je za mene sultana
Sedamdeset dobio mejdana.”
Murat paša njega slobođašs:
„Ne plaši se svečevo koljeno,
Jošte ima u tvojemu carstvu
I od Marka boljijeh junaka.”
Posla care u Primorje šarca,
U zobnici Kraljevića glavu,
S l’jeve strane okovanu ćordu.
Kad je Luka ugledao šarca,
U zobnici Kraljevića glavu,
I Markovu oštru dimiskiju,
Pa govori bjelogrloj ljubi:
„Kazah li ti moja vjerna ljubo,
Da ću moći cara prevariti!
Evo glave Kraljevića Marka.
Evo šarca konja od mejdana
I Markove okovane ćorde.”
Od veselja ljubu zagrlio,
Zagrlio, pa je poljubio,
I vjernoj je ljubi govorio:
„Čuješ li me, moja vjerna ljubo,
Donesi mi vina iz podruma,
Da s’ napijem za Markovu dušu.”
Posluša ga bjelogrla ljuba,
Donese mu vina crvenoga.
Vino pije, po hartiji piše
Na sultana, cara čestitoga,
U knjizi mu ’vako govoraše:
„Čuješ mene, care Sulejmane,
Ja ti ne dam pare ni dinara
Za Markovu glavu i šarina,
Dok ne dođeš meni na mejdana,
Il’ ne nađeš za se mejdandžija,
Koji će mi na mejdan stanuti.
I još čuješ, care Sulejmane,
Ako meni na mejdan ne dođeš,
Pokupiću silovitu vojsku,
Stambol ću ti ognjem zapaliti,
I tebe ću živa uhvatiti” —
Kad je knjigu Luka dovršio,
Pa pod knjigu nađe knjigonošu,
Te ga posla ravnu Carigradu.
Kad je sultan knjigu prihvatio,
Knjigu uči, suze proljeva,
Pa doziva velikog vezira,
Te je njemu tiho govorio:
„Murat paša, moja lalo draga,
Prevari me sa Primorja Luka,
Te pogubih Kraljevića Marka,
A ne da mi pare ni dinara,
Još me zove na mejdan junački.
Ako li mu izaći ne htjednem,
Sakupiće silovitu vojsku,
Stambol će mi ognjem upaliti.
I mene će živa uhvatiti; —
Ne znam lalo, šta ću od života.”
Njemu Murat paša govoraše:
„Ne plaši se, sultan Sulejmane,
Naći ćemo za te mejdandžiju,
Koj’ će mejdan s Lukom pod’jeliti
I Lukinu glavu donijeti.”
Raspisuje paša Murat paša,
Raspisuje mnoge emarname,
Te ih šalje na četiri strane:
Vezir traži caru mejdandžiju,
Koj’ će s Lukom mejdan pod’jeliti.
Do trista je našao junaka,
Što sa Lukom mejdan dijeljahu,
Al je sviju Luka predobio.
Opet traže za mejdan junaka,
Al ga više naći ne mogahu.
Tad procvilje sultan Sulejmane,
Pa doziva Murata vezira,
Te je njemu tiho besjedio:
„Nevjerniče, paša Murat paša,
Ti si seveb, što pogubih Marka,
Koji me je mogo izbaviti
Od kaura, sa Primorja Luke.”
Baci pašu na dno od tamnice,
Na njegovo mjesto postavio
Za vezira Misirca Halila.
Kad je Halil bio na divanu,
Govoraše caru Sulejmanu:
„O čuješ me, svečevo koljeno,
Daj ti piši u Bosnu ponosnu,
A na ruke Ćuprilić veziru,
Neka traži u Bosni junaka,
Koji može na mejdan izići,
Pobubiti od Primorja Luku.”
Sultan piše sitnu bujruntiju
Na vezira lalu Ćuprilića,
Da mu nađe u Bosni junaka,
Koji može mejdan pod’jeliti
Sa kaurom, od Primorja Lukom.
Kad veziru stiže bujruntija,
Knjigu uči, pa se na nju smije,
Pa govori Kraljeviću Marku:
„Čuješ li me, moje d’jete drago,
Sultan je se ljuto pokajao,
Što sam tvoju osjekao glavu;
Prevari ga od Primorja Luka,
Ne da njemu obećano blago,
Već ga zove na mejdan junački.
Dosad ih je trista pogubio,
Mejdandžija cara čestitoga,
Sada traži u Bosni junaka,
Koj’ će s Lukom mejdan pod’jeliti.
Već čuješ me, moje d’jete drago,
Daj se spremi na Primorje ravno,
Možeš sada šarca izbaviti,
Dobra šarca i kovanu ćordu,
I caru ćeš dobro učiniti,
Kad pogubiš od Primorja Luku;
I on će te dobro darovati.”
Govori mu Kraljeviću Marko:
„O čuješ me, Ćuprilić vezire,
Ja bih rado sišo u Primorje,
Pogubio od Primorja Luku,
Ali nemam za sebe konjica,
Niti oštre ćorde za mejdana.”
Njemu veli Ćuprilić vezire:
„Čuješ li me, moje d’jete drago,
Eno uzmi mojega đogina,
I daću ti adžemkinju ćordu,
Hajde serbez u Primorje ravno,
Te pogubi od Primorja Luku,
Nosi glavu do Stambola ravna,
Al se nemoj nikora kazivati,
Da si glavom Kraljeviću Marko.
Ja ću pisat caru čestitome,
Da ti dade šarca debeloga
I uz šarca ćordu okovanu.”
Kad je Marko r’ječi razumio,
On doziva vezirske seize,
Nek mu dobra đogu opremaju.
Dok se bješe Marko opremio,
I seizi đoga izvedoše,
„Jalah” reče Kraljeviću Marko,
„Jalah” reče, na dogata kleče,
Pa potjera uz to polje ravno;
Kud god ide, do Primorja siđe.
U Primorju na polju široku
Razapeo zelenog čadora.
Istom bješe sunce se rodilo,
Šarca vode na vodu studenu.
Kad je šarac čador ugledao,
Pomami se ko nebeska str’jela,
Skače, vrišti, sve se zemlja trese,
Dok s’ otrže Lukinu seizu,
I doletje Marku pod čadora.
Kad je Marko šarca ugledao,
Proli suze niz bijelo lišce,
Cjelivaše šarca od mejdana,
Zagrli ga, pa mu govoraše:
„Ao šarče, moje desno krilo,
Smijemo li na mejdan izaći
Tom krvniku, od Primorja Luki?”
Šarac jadan ne zna govoriti,
Al Markove razumije r’ječi,
Pa on Marku išaretom kaže,
Išaretom, klimajući glavom,
Da sm’je Marko na mejdan izaći.
Kad to vidje od Primorja Luka,
Da je šarac Marka prepoznao,
I da j’ Marko jošte u životu,
Prepade se Kraljevića Marka,
Čupa bradu, a čupa brkove,
Pa u muci Marku poručuje:
„Bogom brate Kraljeviću Marko,
Išti blaga kol’ko tebi drago,
Prištedi mi moju rusu glavu!
Znaš li Marko da smo jedna braća,
Našeg dragog Isusa potomci!”
Al to Marko haje i ne haje,
Već posjede debeloga šarca,
Pa dotjera pred bijelu kulu,
A pred kulu od Primorja Luke,
Pa doziva Luku kaurina:
„Dođi meni na mejdan junački,
Strašivice od Primorja Luka!
Ako mene ti pogubiš Luka,
Ne treba ti blago poklanjati,
Ni tri grada na Primorju ravnu
U Stambolu caru Sulejmanu,
Sad se možeš i sam šićariti.”
Kad se vidje Luka u nevolji,
Ničice se pred Marka bacio,
Moli, prosi, Kraljevića Marka,
Ne bi li mu život poklonio.
Al to Marko haje i ne haje,
Već potegnu adžemkinju ćordu,
Pa udari od Primorja Luku.
Kako ga je lako udario,
Na dv’je ga je pole rascjepio,
Pa mu skide sa ramena glavu,
I baci je u torbu zobnicu
B’jelu kulu od Primorja Luke
Porobio, pa je zapalio,
Te se krenu prama Carigradu
Kud god ide, do Stambola siđe,
U carske je dvore uhodio,
I pred carem glavu ostavio.
Rusu glavu od Primorja Luke,
Pa je caru tiho govorio :
„Padišahu, svečevo koljeno,
Evo glave od Primorja Luke,
Evo šarca Kraljevića Marka,
I njegove okovane ćorde ;
Ja sam, care, Luku pogubio.
Već te molim, naša kruno sjajna,
Pokloni mi šarca debeloga,
I Markovu okovanu ćordu,
Da je imam sebi uspomenu,
Kad pogubih sa Primorja Luku.”
Kad to vide care Sulejmane,
Od veselja na noge skočio,
Te u čelo Marka poljubio:
„Be aferim, bosanska delijo!
Blago majci, koja te rodila,
I sestrici koja te gojila!
Na poklon ti, moje d’jete drago,
Na poklon ti šarac od mejdana,
A i ćorda Kraljevića Marka,
Kog pogubih, pokojna mu duša!
Al kunem se pa i Boga dajem,
Da ću moga Marka osvetiti
Dušmaninom pašom Murat pašom,
Koji mi je Marka napanjkao!”
Podiže se sultan Sulejmane,
Pa on jami od tamnice ključe,
Te izvadi pašu iz tamnice,
Objesi ga na Stambol-kapiji.