Смиљ је брала Смиљана девојка,
смиљ берећи гору залутала,
па налута до тријес ајдука.
Кад налута до тријес ајдука,
слузе рони, бело лице топи, 5
перчин скубе те на земљу фрља.
Па говори Смиљана девојка:
„Чујеш мене, ајдучки војводо,
оћеш мене за братство да примиш,
да изведеш на Ајдучке воде, 10
е да би се ја сама сетила
откуда сам јадна наступила?“
Војвода је за братство примија,
одведе гу на Ајдучке воде.
Па се изми Смиљана девојка. 15
Ја каква је бела и црвена!
Па говори ајдучки војвода:
„Да сам знаја, Смиљана девојко,
ја не би ти за братство примија,
него би те за љубу узеја!“ 20
Напомена
У прошлости је важила за „траварску песму“. Певале су је девојке и младе жене кад су у гори брале цвеће.
Певачи и казивачи
Референце
Извор
Народне песме и басме јужне Србије, скупио и приредио Момчило Златановић, Београд, Српска академија наука и уметности, 1994., стр. 209.
