Смирај (Алекса Шантић)
У страни звона пре'одникâ звоне.
Кô једна крупна јабука се спушћа
Црвено сунце, и за гребен тоне.
Стрмена шума постаје све гушћа,
Прозирни сутон обухвата гране,
И сањив пада по зрцалу ушћа.
Ријека шуми. Трске уздрхтане.
Пошљедња пјесма из гнијезда звони.
И, мека, топла, распе се и пане
По путањама... И док небо рони
Прву звијезду над тихом ријеком,
У мени расте грки пелен бони...
Ја сада мислим о добу далеком...
Мислим на ноћи, пуне хризантема,
На врт преливен мјесечином меком -
И на звијезде што их више нема...
Уза ме боли пружали се моји
Кô мрки чопор пантера кад дрема...
Ја лежим, ево, кô рањеник који,
И док се губи звона јецај ледан,
Нада мном, драга, црни чемпрес стоји,
И повија се кô црн пламен један.