У вријеме оно исто
када султан Ахмет горди
глас побједе очекаше,
и кад мрске Меке жреце
бјеше звати наредио
да он с њима уједначке
даје жертве богомрске
на олтару поганоме
Абдолаха и Амене
човјечества гнусну сину,
за побједу коју мњаше
да ће турска непобједна
одржати многа војска
над блеснувшом искром Српства, -
у то доба ћехај-паша
(и учасник славна мира
ради Турства учињена
на широка прутска поља
с побједником великога
скиптроносца, Шведске краља)
у простране царске дворе
уђе стидним челом, лицем,
и са срамом, затупјеним
витешкога ока видом,
без оружја свијетлога
и без китне, страшне чалме,
која паше и везире
у најпрве стоце с'једа.
Паде у скут главом царски,
па му поче са сузама
ропски причат све на реду
како турске славе име
црногорска крјепка мишца
у крвави бој помрачи.
Византије владац древне
кад разумје ниске р'јечи,
ниска дјела Турству стидна,
серашћера Ахмет-паше, -
у њему се душа ст'јесни
слабољубјем дишајућа,
која није навикнула
о изгубу Турства слушат.
Сумрачно му лице љутост
прекомјерну казиваше,
и љутост му бјеше поглед
са жаркошћу прекинула,
ка Африке вруће тигру
кад се на бој себе равном
спрема борит и приправља,
док ал' љутост своју звјерску
противног му крв угаси,
ал' на олтар исте своју
он не проспе свуколику.
Ахмет смрти чашу попи
од џелатске дрске руке
за срамоту коју Турству
с бојна поља он донесе.
Султанову јарост звјерску
удвостручи и распали
побиједа одржана
Црногорца над Турцима,
па јаросним гласом крикну
како љути цар звјеровах
кад се на бој хитри спрема,
те везира великога
дозва к себе, Думан-пашу
Ћуприлића гласитога,
па крилате поче њему
ове р'јечи говорити:
"Думан-пашо, крјепка мишцо,
Турства славо, перјанице,
којега је јошт прађеде
мач Османов припасао,
којега је племе храбро
божествена кћер Јунона
својим млеком задојила, -
знаш поприђе ка бијасмо
нашу многу храбру војску
отправили Црној Гори,
и пред њоме серашћера
Ахмет-силна ћехај-пашу,
да загуши глас свободе,
с којијем се мало Србах
у планине црногорске
сад подигло и опило,
и свободом опијени
излијећу на све стране,
непрестано крвцу лију
са Стамбола синовима.
Па ми синоћ глас срамотни
Ахмет, ниски паша, каза,
да су силну војску моју
Црногорци надјачали,
да Азије крјепка мишца
на мегдана бојну пољу
клону силна, приклони се
пред храброшћу црногорском,
да витешке в'јенце славе
понесоше српске главе
са турскијех витешкијех,
које су их вазда брале
и на мегдан добијале.
Већ на ноге, Ћуприлићу,
бранитељу Орканове
славе, царства над царствима,
свемогући исламизма
мач истргни браноносни,
свети покор и срамоту
нанесене сунцу св'јета
од Србаља мишце слабе,
војске дигни што мош више,
све остроме сабље предај:
мушко, женско, младо, старо -
не остави живо ништа.
Црногорска сва гњијезда
у која се љуте змије
непрестано многе легу -
сва истражи и сажежи
да већ свјетлост спрама сунца
казат не см'је та звијезда;
зубља кратка с плавом луном
да се више не једначи,
нити напред да се когођ
у мом царству смије наћи
да се с турском многом силом
бије бојем и једначи, -
тартара су мрачна врата
отворена да их приме. "
Како Думан, везир силни,
прими ферман и запов'јед,
одмах са свих страна поче
силновиту бојну војску
на стамболска поља купит,
па кад силу многу скупи
од Азије и Стамбола
и Једрене, дична града,
који славу Византије
својом силом, снагом доби,
- но и Стамбол за освету,
ње врховну власт и круну,
властителном руком узе, -
пак окрену силу многу,
сто хиљадах бројем војске,
да свободе цвијет дични
мрском Турства ногом згази.
Војска хитро турско царство
пређе силна и пролеће
ка ждраљевах јато крично
кад Еола луди вихор
њих с запада Феба зајми
пут истока његовога.
Док одједном сила бахну
на широка зетска поља,
пак отолен сила крену
на газове брзотечне
од Мораче, хитро пређе
Љешкопољу пространоме;
табор сави непрегледни
међу бистре двије воде
и планине двије гласне, -
међ Морачом и Ситницом,
Жутом ст'јеном и Горицом.
Турска сила ту је пала,
наједно се искупила
како да се окренула
пити црна источника,
који Турству истијече
из њедарах алкорана,
њиног свеца узет мрско
поучење, разумљење,
и Ресула лажна дјела
притиснути под камење.
Када храброст црногорска
виђе бистрим ума оком
да је силни змај стамболски
огњевита раширио
своја крила, своје перје
да сажеже Српства гњездо,
одма висну клик витезах,
џефердана глас захуча:
"На ноге се, витезови,
е је турска вјера мрска
опазила и зачула
да Данила дома нема,
па се на нас силна војска
од Стамбола подигнула
да преваром на нас удри,
и свободе свете име
да нам згази и почепје,
и бесмртна наша дјела,
којано смо с крвљу нашом
на мегдану код Влахиње
и на друга мања мјеста
задобили са витештвом,
оће да њих вјечно скрије
под мрачнијем својим крилом.
Но на ноге ко је витез!
Како свуда, и сад овђен
да крв своју не штедимо
сву рад славе и свободе
отачаства пролит своју.
Ми смо они исти први
који име вјечно славно
дасмо родњој земљи нашој,
а оно су исти Турци
који храброст нашу памте
и дан Лаза царевога.
Ласније је сад с Турцима
крв пролити, бојак бити
кад се с Турцма познајемо;
јер сад Турке добро знамо,
а Турци нас боље памте:
спознаје нас крвотечни
бој Влахиње бесамртни."
Витезови бржебоље
на границе истрчаше
спрама силне огњеносне
Ћуприлића бојне војске,
и на Крусе, знатно село,
стан свој војсци поставише,
па свилене бојне знаке
спрама турске силне војске
поставише и развише,
па витешким дозивима
и огњеним пушке гласом
сташе Турке затицати,
у крваву игру звати.
Када Думан пријеварни
виђе паша Црногорце
да су хитро долећели
на границе отачества
дочекати турску војску,
он не смједе војском својом
на њих силом ударати,
јер се љуто препадоше
да ће војску и поштење
у бој с њима изгубити.
Ахмет-паше бој, поступак
смршене му многе мисли
у витешки ум и главу
порађаше и стављаше,
а крвави бој Влахиње
природну му бојну преглост
убијаше, устезаше,
те витешки не смје бојем
на Србаљах племе мало
окренути, ударити;
већ лукавства поче гнусна
пријеварну мрежу плести
да пофата и заплете
у њу храброст црногорску.
Највишега ума човјек
може ласно погр'јешити;
но природа ђе усије
са десницом својом штедром
ум истини, размишлење, -
ту се сасвим не да пасти,
но и када мало падне,
да се брзо опет дићи.
Думан-везир диван купи
под чадором свиленијем;
у њем паше зивну листом
и стамболске војеводе,
те вијећу за све чине
ка ће силну дићи војску,
с њом на Црну Гору удрит.
Па почеше вјешти паше
разређиват турске војске
откуда ће која сила
на Србаљах племе удрит;
па два паше двотуглије
на нахије српске двије
наредише да ударе -
на Црмничку и Ријечку.
Ђуприлићу великоме,
Турства ступу и везиру,
даше војске половину
да он удри преко Крусах
на катунско гњездо храбро.
Слуша Думан, везир вељи,
луде мисли и разреду
војсковођах Византије,
па им турским крутим гласом
поче гордо говорити:
"Чујте, паше и бегови,
и војводе сви остали,
који сте се дигли са мном
светит бруку шегиншаха
нанесену његовоме
громоносном величаству
од племена новородног
у области црногорској,
ви совјете сви чините
да са силном нашом војском
бојем на њих ударимо;
а знате ли силу страшну
Ахмет-паше серашћера?
То је клето племе српско
ону силу саломило,
и Ахмета мудру главу
под џелатски мач привело.
Иста судба Ахметова
нас главаре све очека
ако име Османово
у бој сада помрачимо.
Ако л' на њих силном војском,
како што ви говорите,
ударимо, навалимо,
ми сву нашу силну војску,
наше главе и поштење
у том ћемо крвном боју
изгубити, оцрнити;
јер војничка храбра дјела
тог народа и племена
све самртне превзилази.
Већ ви мене послушајте:
ми немојмо тако силом
на њих нашом ударити,
него умне наше силе
с пријеваром окренимо,
не бисмо ли срећом нашом
поглавице црногорске
на божојзи вјери тврдој
с нам' се стати, домамили;
па на станку пријеваром
на њих сложно ударимо.
Ако тијем путем тајним
ово трудно и крваво
дјело наше не свршимо,
другијем се свршит неће
без срамоте с погибијом.
Ја се, вјерне слуге, надам
да ћемо их вјером божом
на састанку домамити,
и са овим мудрим дјелом
то гњијездо разрушити."
Сви му паше и главари
предузето мрско дјело
одобрише, похвалише.
"Ради, луне штиту крјепки,
све како те пророк учи,
који такве мисли лије
у високој твојој глави
да са њима славно име
пророкова светог рода
сабљом браниш, славом круниш."
Онда Думан, злобни паша,
из свилена двора свога
диван листом сав растури,
па окрену књигу лажну
црногорској војсци писат:
"Поздрав вама црногорска
на границе храбра војско!
Што сте тако долећели?
Да бој с Турцма замећете?
Зар мислите да сам доша
и довео силну војску
да са њоме ваше храбро
племе огњем, мачем ћерам
и да ваше робје робим,
тијем освет да учиним
што сте силну Ахмет-паши
са његовом многом војском
на бојничко стидно поље
славу бојну уграбили,
и војску му силновиту
погубили, нагрдили?
Што је на вас доходила
са Ахметом силна војска,
за њу царе знава није,
нит' је царски ферман био
да се војска на вас диже;
но је Ахмет својевољно,
без питања султанова,
с војском на вас ударио.
Јер на земљу ударисте
Отмановић силна цара
за помоћи Москве краљу,
са којијем рате љуте
и бојеве завођасмо, -
стога ти се Ахмет-паша
с силном војском успут сврати
да осветом вама врне
ваша дјела против цара,
е мишљаше да ће тијем
свом султану угодити.
А султану то би мучно,
кад с Московом мир учини,
што је на вас Ахмет с војском
ударао, нападао.
А свједок ви тога јавни
може бити мртва глава
Ахмет-паше серашћера,
коју му је цар честити
за преступак тај посјека;
а мене је к вама посла
с вам' се стати на границе,
мир вјечити учинити,
ферманом вам ваша права,
којано сте крвљу вашом
заплатили и купили,
потврдити и бранити -
свак да вашу чува славу
ка цареву свету главу.
Но главари ваши храбри
нек на станак мени дођу
на гиздави мост Ситнице
да се скупа ту станемо,
мир за вазда учинимо.
Ал' невјером немој који
што на мене помислити,
јер у мене те подлости
нити има, нит' ће бити
док је здраво моја глава
и са њоме турска слава, -
Ћуприлић сам ја везире,
с којим рате краљи воде
и без цара са мном мире.
Него сјутра како сунце
почне исток осветљати,
крените са седамдесет
од племенах биранијех
војеводах и главарах,
на Ситнице мост дођите
да на тврду божју вјеру
ту састанак учинимо;
а и ја ћу одовуда
су толико другах доћи."
Када књига бешчовјечна
у стан војске црногорске
дође, хитро проучи се.
Ратоборци када књигу
проучише, разумјеше,
чисто срце и искрено
и дух вјером постојани
помислити не зна друго,
нит' се може досјетити
што то на св'јет друго има
што би с мјеста чест шенуло;
већ на позив, ђе их зваше,
седамдесет биранијех
поглавицах отидоше.
Како дошли накрај моста,
ђе углављен станак бјеше,
виде - нико нема на мост!
Одма ти се јаду своме
и превари ниској турској
домислише да ће бити,
ал' се с пута не враћају,
веће на мост управ иду,
мишљаху их даље виђет.
Но тек на мост наступише,
из бусије удри војска
с Ћуприлићем сакривена
на главаре црногорске.
Главарах се седамдесет
око моста мушки бране,
и ту крви много турске
сваки од њих тада просу.
Него на њих удри сила
са свих страна сакривена.
Тридест и пет погибоше
бранећи се око моста,
тридест и пет ране љуте
од Тураках допадоше,
те рањене поглавице
одма Турци савезаше.
Свезане их воде тужне
у околу турске војске
под чадором Ћуприлића,
а тридесет и пет главах
посјечене донесоше.
Кад Ћуприлић, војске вођа,
гласовите Црногорце
виђе у стан турске војске
савезане пријеваром,
гнусном везом азијатском,
онда њима поче гнусни
безобразним гласом зборит:
"Ви, каурске поглавице,
кад сте тако уловљени
у дугачки синџир Турства,
сад доиста све морате
што ви речем ја чинити,
али ће ви са раменах
ваше главе одскочити.
Држ артију са дивитом
прифатите, па пишите
војсци вашој ситну књигу:
како смо вас дочекали
и господски даровали,
мир вјечити на састанку
с вама тврди учинили;
и кажите војсци вашој
да се враћа са границе,
а да ћете и ви брзо
к њима с даром вељим поћи."
Онда вичу из синџира
савезане поглавице:
"Ћуприлићу, безобразна
и безвјерна мрска главо,
то се дјело храбро, мушко
зват не може, нит' се зове,
нас ако си, безвјерниче,
вјером божјом на састанку
преварио, погубио,
од свог јата одвојио.
Па зар мислиш смртним страхом
да ћеш сада ти нас нагнат
да преваре стидна писма
нашој браћи пошаљемо,
и срамота отачества
да живота штит нам буде?
Ми писати то нећемо,
а погинут сви оћемо;
за животе наше знаћеш -
за свакога десет даћеш!
Но, преварни турски сине,
на њих немој пријеваром
бешчовјечно ударати,
јере бојак с пријеваром
побједнику славе збиљске
не приноси ни додаје,
већ у свијет стид и бруку
вјечиту му свагда гласе."
Кад подлошћу, бешчестијем
задојени син Стамбола
поглавицах духа храброст
и презрење смртне чаше
добро виђе и познаде,
онда јарост бешчовјечну,
и природну турску роду,
на њих изли и показа;
све нареди поглавице
да на остро коље ставе.
Безакону вољу грозну
војеводе срамотнога,
тек је чуше, испунише;
и главаре Горе Црне
на дугачко остро коље
натакоше, поперише,
па их на брег од Мораче
тридест и пет исправише.
Кад орлове Српства сиве,
који јата црногорска
предвођаху, управљаху,
виђе везир богомрски
ђе посљедњи дух с удахом
са острога коља к небу
отправљаху и даваху,
онда сједе под шатором,
па он поче ситну књигу
од именах поглавицах
црногорској војсци писат:
"Поздрав вама, браћо наша,
од вашијех седамдесет
војсковођах, поглавицах:
ми смо здраво, мирно дошли
на састанак Ћуприлићу;
нас је дивно и господски
он с Турцима дочекао;
мир смо тврди и вјечити
међу собом учинили;
а чули сте - на састанку
кад весељем из пушаках
мир и дуго пријатељство
са Турцима притврдисмо;
и ми ви се налазимо
у табору турске војске
под шатором Ћуприлића,
испијамо црну кафу
и ракију брзореку;
но се дома, браћо наша,
са границах повратите,
те послове своје друге
испуњајте, отправљајте;
а нама се немој који
што бојати ал' бринути, -
брзо ћемо и ми тамо,
наши сиви соколићи,
од овијех данах доћи
превесели, с много дара.
Немојте се штогођ, браћо,
убојати, препанути
што се млого силне војске
у Тураках оком види:
што се многа војска види,
Ћуприлић је први везир
у пространо турско царство;
власт је Стамбол њему дао
равну с царем његовијем,
па када се он подига,
за њиме се благо дигло
а за благом незнанија,
теке само да се хљебом
за који дан с њим прерани.
Ова друга војска није
осим гола Стамболија,
и са њиме крџалија
и дервиши беспослени,
који прошњом турски свијет
опразнише, оголише;
него како писмо наше
прочитате и чујете,
у мах дома сви хајдете."
Пође књига из окола
турске војске пријеварне,
дође у стан црногорски;
око ње се ратни синци
окупише свиколици.
Када чуше, разумјеше
што им она књига каже,
лукавству се срамотноме
досјетити не могоше,
него одма сви рекоше
да је књига њине браће
и да су им браћа здраво
под шатором Ћуприлића,
а не на ту бешчовјечну
постављени смртну муку.
Па ми одмах сви скочише
и весеље из пушаках
спрам Тураках учинише,
и дома се са појањем
окренуше, отидоше,
које ће се њима скоро
у плач јадни окренути.
Кад Ћуприлић нечовјечни
и остале поглавице
од грабљиве турске војске
разумјеше и зачуше
да отиде жељобојна
са границе црногорска
војска дома свеколика,
онда своје војске брже
на барјаке разд'јелише,
па са сваке стране хитро
на гњијезда соколовска
навалише, ударише.
Јаук мајке, плач ђетета!
Глас допаде Црногорцма
да их Турци преварише.
Када овај глас стравични
разумјеше и зачуше,
онда брже луда чељад,
која бјежат не могаху,
у висока брда своја
и планине занесоше;
која доспјет не могаху
да занесу кроз планине,
ону Боки и Приморју
понесоше свуколику
под крилима светог Марка,
имајући вјеру тврду
да вјенчаник Адријатског
мора знатна дат их неће
у стамболске звјерске руке,
него да ће помислити
на услуге непрестане
и на многу крв пролиту
што је за њег' црногорска
лила мишца на мегдану
са аждајом азијатском.
Па тек ђецу своју луду
на прилична мјеста скрише,
онда војник сваки храбри
хитајући у бој пође
против војске Ћуприлића.
Ал' се храбри опознише;
пређе њих су друмом Турци
сва племена попалили
и нејаке ђеце луде
три стотине заробили.
На Цетиње поље равно
око војска поставила
и ту једну ноћцу тавну
коначила, преноћила;
па тек дневна зв'језда бистра
са зракама цкленијема
лице св'јета оку каза,
онда турска војска силна
са Цетиња снажно удри.
Све Његуше и Цетиње
ненасити плам изгорје.
Дим се дига од пламена,
усред подне мрак је пао;
двије су се бојне војске
на крвави пут см'јешале;
пушка пуче, витез кличе,
пада Турчин ка лист с горе.
Витезови црногорски
пограбише три стотине
из турскијех руках ђеце,
које бјеху пређе Турци
на јуришу заробили.
Турчин гине беспрестана
од мачевах и пушаках.
Али ка ће шака војске
преварене црногорске
азијатског брзотечног
океана уставити,
којег љутост вала хитра
Хемус горди нити Кавказ
уставити није мога, -
а камол' ће мало Србах
без главара никаквога.
Јер им Данил бјеше витез
у то вр'јеме отишао
на сјеверу поклонит се
славенскоме цару храбру;
а остале војсковође
и главаре све врсније
бјеше Думан, горди паша,
у лажаву мрежу Турства
уловио, пофатао.
Војска Гором прође Црном
пут приморја которскога;
за њоме се припучило
дв'је хиљаде српске војске,
те их прате и ћерају
из гњијезда свободнога.
Гоне Турке Црногорци
до Солилах, дична поља,
пак се отлен повратише.
Турска како војска спаде
накрај мора на Солила,
онђе око страховидни
учинила, поставила.
Кад срамотни Венеције
дука зачу и разумје
да Ћуприлић с војском својом
око држи на Солила,
завидљивац српске славе
и свободе ненависник
једва душом то дочека:
зар помисли да је српско
име, племе погинуло,
да гласника турска војска
од њег' није оставила.
Не дође му до памети
да витеза бојне муке
учвршћују, поправљају,
и да од њих све постаје
храбри духом, срцем, умом;
како огањ сребро, злато
што пречишћа и поправља,
тако крвна трудна дјела
ваљатности витезовах
све бистрије св'јету кажу.
Дука ниски са сенатом
брж' запов'јед посла стидну
у которска окружија
да се чељад црногорска
по Приморју сва пофата,
и свакоје да предају
у рукама Ћуприлићу.
Војске глупе наред мрску
владаоца Венеције
бешчовјечна прслушаше:
по Приморју луду ђецу
свуколику пофаташе;
седам стотин мушке ђеце
која бјежат не могаху,
већ их тужне мајке њине
на рукама све носаху,
предадоше у безбожне
Ћуприлића звјерске руке.
Ето фала Гори Црној
и млетачка благодарност
за бојеве што је била
и крв своју проливала
за млетачки двор срамотни.
Признаности дуг јој врати
Венеција гласовита
за услуге неизбројне;
храбра гњезда црногорска
у руке му турске даде
седам стотин соколићах,
којијема бешчовјечност
турска сломи хитра крила
да у предјел већ свободни
не излећу, ни полећу.
Кад Ћуприлић ђецу луду
у тиранске прими руке,
онда свако мушко д'јете
мачем, рече, бешчовјечним
да закољу у околу.
Кољу праву и невину
у околу луду ђецу,
баш на јадне и жалосне
руке мајках њиовијех.
Полумртве многе мајке
на земљицу попадаше
кад очима својијема
смрт синовну погледаху,
а пред тога ђе ручице
пут мајаках пружаваху
и гласом их жалоснијем
кликоваху, дозиваху:
"Не дајте нас, миле мајке,
у погане турске руке,
но зовите наше тајке
да нас бране од Тураках! "
Уз жалосне те дозиве
плачу, кам би проплакао
и најљући рис и тигар
од таквога проћ натуре
бешчовјечна силна зора.
Аполон је своје очи
од неправде те сакрио,
и Астреа сјајне дворе
пред турскијем оком нав'јек
затворила и сакрила,
е неправда Ћуприлића
божествено срце њено
увредила, уцв'јелила.
Али око мучитељско
безбожнога тирјанина
равнодушно то погледа.
О проклета и погана
против чојства ћуди турска!
малу ђецу бити луду,
заробљену ропством водит?
но сувише бешчовјештва
жертвом све их учинити!
Срца у теб', душе људске
нит' је било, ни ће бити!
Свуд ти правда, ђено можеш,
дрема, плаче и крије се.
Ћуприлићу, црн ти образ,
спомени се што си тада
од човјештва учинио;
с тим си твоју гласну славу
пред свијетом помрачио
и војничку твоју главу
за довијек оцрнио.
Пошто праву крв ђетињску
проли турски мач неправи,
онда њине мајке тужне
и осталу женску чељад
војска ропством собом узе
и одведе пут Стамбола
у крилате морске лађе,
које њима у сусрету
мора турског војевода,
баш капетан горди паша,
тад доведе и одведе.
Но кад многе лађе дошле
на прехитра своја крила
близу Кипра и Кандије
и храброшћу прослављена
отачества Аристида,
онда војску страховиту
на острове окренуше
који дотад под млетачку
бјеху владу и управу.
Освојише Кипар знатни
и Кандију поноситу
ка острове многе мање,
и Мореју тад узеше.
И са тијем бешчовјечну
Венеције дуки гнусну
пријатељство повратише,
што им чељад црногорску
у деспотске руке даде,
тим приморје поткоторско
све нагрди и обручи.
Сва племена попаљена
и све робје одведено,
мачем турским посјечено,
троструко је тад Ћуприлић
од мишице црногорске
све платио, намирио,
не са златом ни са сребром,
нити свитом и оружјем,
веће турским месом, крвљу,
којијем се све планине,
сви путови и сва брда
куд пролази турска војска
бјеху јако усмрђели.
А за сваког кога дужде
и млетачки двор предаде
лудо д'јете на мучење
под мач остри Ћуприлића
и безбожне турске руке,
за свакога преданога
даје десет за једнога;
а сувише чести боји,
чести боји крволитни
око града од Котора
и са св'јема градовима
покрај мора и приморја.
И тада се роди спора
међу српском Гором Црном
и међ Котор град приморски,
и траја је док нестаде
кривосудне Венеције,
ње врховне трон и владе.
