Пређи на садржај

Слободијада/3

Извор: Викизворник

Петар II Петровић Његош

Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:





* * *


Бешчовјечна дјела мрска
Думан-паше Ћуприлића
и невина крв ђетињска
коју Турство безрасудно
на приморска поља просу
срце, душу Црногорца
раздражише, увредише.
Поче права крв ђетињска
по држави турској викат,
и на освет дозивати
црногорску храбру мишцу
и потомке неутрудне
Немезисе, дјелом страшне;
сташе оци, браћа ђеце
турском руком посјечене
на јата се бојна вити
по држави Османовој;
стаде турска непрестано
дневно ноћно крв се лити
на све стране и крајеве;
господски се турски сарај
сваки крвљу турском уми.
Низ друмове, низ калдрме,
низ планине гордевидне,
низ пространа равна поља
честа врела крвљу турском
црнотечна потекоше.
Сташе често долећиват
књиге крвљу црном турском
нагрђене, написане
на Ченгића двор гласити,
на витеза два Ченгића,
а два паше двотуглије.
Пише Турчин с сваке стране:
"Аман, паше, сунце наше,
видите ли многе јаде
што ви влашка Црна Гора
од синовах царевијех
непрестано ради, гради?
Крв се турска свуд просипје,
пушка пушци гласом не да
одмакнути ни утећи,
нит' Турчину, турском сину,
јаук гласа кад престаје.
Сваки виши оџак турски,
у којему св'јећа Турства
право сјаше и гораше,
свакоме се св'јећа сјајна
крвљу својом угасила.
Кадуне се дичне турске,
од жалости многе тужне,
помамјене поскиташе
проз дубраве и планине.
Ђе ти приђе по граници
мујазије с јасним гласом
са мунарах високијех
пошиљаху са изриком
фалу свецу громогласну,
тудијена сад курјаци
крвожедни, ненаситни
на небројна јата хитра
завијају и јаучу.
Робје турско неизбројно
у каурски синџир плаче;
мушко јаче с'јеку мачем,
а нејаче дају нама
за дукате на откупе.
А женско ни много лудо
искрстише, оскврнише,
с каурима извјенчаше,
и со тијем закон свети
алкорана увредише.
Већ, Ченгићи, храбри паше,
Турства сиви соколови,
сад на ноге устаните,
силновите војске одсвуд
сакупите, подигните;
крв вас турска проливена
на освету ту позива,
а наш пророк увређени,
он ће вама пут отворит
невидимом својом снагом,
којим ћете невјерника
истражити гордо племе.
А ми Турци с краја сваког,
који Меке храм свештени
божествено почитамо,
сви устати; кад речете,
готови смо крв пролити."
Књиге с крвљу написане
два Ченгића, силне паше,
за бој мислит обратише,
па одмаха књиге многе
на све стране и крајине
написаше, отправише.
И књиге им брже танке
капетане и војводе
који војске турске воде
херцеговске и босанске
на Загорје искупише,
па пред њима књиге танке
с крвљу турском написате
изнесоше, прочиташе.
Кад се књиге прочиташе,
ту тиранско срце једно
не остаде ни се каза
које сузу жалостиву
низ сумрачно своје лице
са уздихом не обали.
Но кад књиге жалостиве
поглавице разумјеше,
онда скочи и устаде
Љубовићу беглербеже
на витешке своје ноге
међу паше и бегове
и гласите капетане,
па им љутим поче гласом
ове р'јечи говорити:
"Послушајте, Турци браћо,
нам је Ахмет султан дао
власт у руке, мач о бедри
да са њиме турско име,
турски народ и поштење
од невјерне смјеле руке
сачувамо и бранимо.
Ми се хљебом царевијем
сви описмо, потровасмо,
и наредбу свету царску
у безбрижност затурисмо.
Дневи ноћи непрестано
свуд се турска крв пролива
од невјерне руке српске,
турско робје на стотине
у кавурски синџир стење.
А ми што смо капетани,
беглербези и главари,
Турке, браћу не жалимо
од крвничке дрске руке,
већ те јаде све очима
погледамо и трпимо.
А цареви ферман ево
у који нам царе пише
да на вјеру, на мир и рат,
непрестана зла и штете
дин-душманској Гори Црној
да чинимо и радимо
за увреду громометног
његовога величаства.
Већ на ноге, браћо, сада,
са храброшћу окаљена,
војсковође и главари
херцеговски и босански,
да ми силне и витешке
наше војске подигнемо,
и да с њима са свом силом,
са витештвом и преглошћу
на кавурску Гору Црну
навалимо, ударимо;
да светимо срам и бруку
и велику крв и штету
херцеговску и босанску
коју крепка Црногорца
просу рука на све стране,
јер под овим срамом више
турска бистра слава и част
тавновати већ не може;
треба крви влашке поток
да јој с лица мрачност скине
и бистру је св'јету каже!"
Онда паше два Ченгића,
сви бегови, капетани
беглербегу Љубовићу
на витешку храбру ријеч
срцем, душом захвалише:
"Хвала тебе, Љубовићу,
наш витештва угледниче,
а турачке славе бојне
штите, крепки подржниче,
сваки храбру твоју ријеч
са дјелом ће прометнути.".
Па одмаха сви главари,
крвожедни српске крви,
на све стране и градове
разлећеше ка орлови,
па ми силне турске војске
са свих странах сакупише
на Загорје, поље знатно,
код Ченгића гласна двора.
Па пошто ми војске силне
тријест хиљад убојника,
све љутога крајичника,
на војену ногу стаде,
онда Турци по храбрости
војеводе вјеште боју
пред војницма поставише,
и на двоје силну војску
на Загорје разд'јелише:
два дијела даше војске
да их воде два Ченгића,
два Ченгића, паше вјеште
мучну боју и крвљењу;
трећи дио силне војске
даше вјешту Љубовићу
беглербегу да им буде
человођа и војвода.
Па када се мудро, вјешто
раздијели турска војска,
онда зорно крену сила
са Загорја турском земљом.
Од ње зора и ње силе,
куд пролази, земља дркти,
а облак се од прашине
над њом густи бјеше дига,
и од ока турске војске
свјетлост сунца затамио.
Силна војска махом удри
на витештвом знатно племе,
храбре Цуце крајишнике;
три јуначка њему села,
Круг, Ровине и Трњине,
са живијем огњем ужди.
Па и даље крену војска
раздражена освет чинит
огњем, мачем и робјењем;
него у то исто вр'јеме
приспје Данил, знатни витез,
с три хиљаде храбре војске,
на бој хитре, црногорске.
Како Данил с војском дође,
бој жестоки с турском војском
и огњени заметнуше;
насрнуше Црногорци
са природном ваљаношћу
ка на прве турске војске.
Али Бошњак, Херцеговац -
Срб је турске вјере збиљски:
не кће с мјеста и мегдана
шенути се, узмакнути
без велика меса, крви,
већ се бојак прекрвави
три дни б'јела и три ноћи
све на једно мјесто држи.
Босанске се шеишане
и гласити црногорски
џефердани гласовима
надметаху, претјецаху -
ко ће коме јасност гласа
са својијем преузети.
Њина зрна смртоносна
на обије храбре војске
ка град љетни просипаху.
Гине јунак непрестано
с те и друге равне стране,
мјесто плача и жалости
у обје се војске чује
глас весели и појање.
Ал' захиру Црногорци
турску на друм прекидоше,
те без ране и таина
турска војска сва остаде.
Турчин свашто ка пас једе,
а коњско им месо тада
бјеше ка част најславнија
мрачне пасхе Бајрамове;
ал' храброшћу на мегдану
уступити не оћаху,
нит' се натраг повратити,
без крвава много пота
да стиднијем побијегом
траже глави спасеније.
Но кад храбра војска српска
виђе Турке у невољи,
и да нужда и бој крвни
нагони их говорити
кудијен ће натраг бјежат,
онда са свих странах силно
на упорну војску турску
ударише, насрнуше.
Обије се храбре војске
на мегдану изм'јешаше:
три сахата мегдан бојни
на мачеве и на сабље
с крвљу тешком дијелише,
док најпосле вјештобојна
хитрост мишце црногорске
погна с поља битке страшне
Херцеговце витезове
и Бошњаке непреклоне.
Сва побјеже у гомилу
турска војска са мегдана;
са њима се Црногорци
у бјежање изм'јешаше.
Непрестано пушка пуца
и пламени мач сијева;
пада Турчин неизбројни
од крваве руке српске.
Свијем друмом кад ћераху
турску војску устрашену,
са равнога друма многу
саћераше и сагнаше,
и у тврди непролазни
крш и богаз ућераше;
па у богаз силну војску
затворише, оптекоше, -
и ту сложно са свих странах
учинише јуриш на њу.
У три сата турске војске
три хиљаде погибоше,
и два паше с беглербегом
и осталом свом господом -
ту ми врсне своје главе
на мегдану погубише.
Друга силна, но сметена
војска прште на све стране
ка гусаках јато глупо
кад их соко хитри смете
са полетом смртоносним,
те гачући бјежи свака,
тражи себи спасенија
и крије се на све стране
у плотове, грм и јаме,
кроз планине непознате.
Црногорци знаке многе
од храбрости на мегдану
с оружаном руком бојном
задобише, уграбише:
двије главе са две паше,
трећу знатна Љубовића,
беглербега у бој страшна,
а војводах помањијех,
капетанах и беговах,
седамдесет и пет управ
у том боју исјекоше.
Друге турске силне војске
на све стране и мегдане
избројит се не могаше.
То крвави тога боја
црногорској војсци храброј
би добитак бојна поља.
Двије главе два Ченгића,
трећу силна Љубовића
са барјаках тријест и шест
дароваше свом владици
да тријумфом тијем фалним
храм витештва црногорског
вјечно кити и поноси,
и бесмртно славно име
боју томе свето храни
док Славенства вијек траје.


(За спомен овог боја дао је владика
Данило ову цркву на Цетињу сазидати.)



Слободијада