Разболи се сиротица Емо,
Јауклија[1] чизмеџије Мује.
Њој долази Мујо чизмеџија:
"Моја Емо, зар и сад болујеш?
Ти болујеш, а мени су јади. 5
Мореш знати, да ћеш преболити?
Да ти тражим по мору хећиме[2]
А купујем на дукат мелеме[3]?
Да је кабил[4], болово бих за те,
Да се море и умро бих за те". 10
Проговара Емо сиротица:
"Дико моја, чизмеџија Мујо!
Не мучи се, не тражи хећима,
Не троши се, не купуј мелема!
Кабил није, да болујеш за ме, 15
Нити мореш, да умиреш за ме,
Могу знати: не ћу преболити.
Видиш аспа[5] по бијелу врату,
Коврџика[6] изнад белензука[7].
Скин’ доламу, па лези уза ме, 20
Чини ми се, лакше би ми било".
То изусти, па душицу пусти.
Отлен иде чизмеџија Мујо,
Те он иде бојаџији[8] Хаси.
Проговара чизмеџија Мујо: 25
"Бој ми[9] Хасо, у мрко хаљине,
Јер је Емо свијет пром’јенила.
Немој паса, ради мушког гласа,
Ни калпака порад башалука[10]
Ни јаглука порад дјевојака!" 30
Проговара бојаџија Хасо:
"Не будали, чизмеџија Мујо,
И досад су јауклије мрле,
Ал се нису хаљине бојиле."
Опет каже чизмеџија Мујо: 35
"Бој ми, Хасо, у мрко каљине,
Да приспијем Еми на џенасу[11]!"
Младу Ему гребљу донесоше;
Све гледају хоџе и хаџије,
А гледају један на другога, 40
Тко ће у Ему у мезар[12] метнути,
Јер у Еме никог свога нема,
Само један чизмеџија Мујо.
Мујо спушта Ему сиротицу.
Испаде му срмом[13] везен јаглук[14]. 45
Проговара чизмеџија Мујо:
"Труни, труни, мој везен јаглуче!
Труну руке, које су те везле;
Медна уста, која су бројила;
Црне очи, које су гледале". 50
