Razboli se sirotica Emo,
Jauklija[1] čizmedžije Muje.
Njoj dolazi Mujo čizmedžija:
"Moja Emo, zar i sad boluješ?
Ti boluješ, a meni su jadi. 5
Moreš znati, da ćeš preboliti?
Da ti tražim po moru hećime[2]
A kupujem na dukat meleme[3]?
Da je kabil[4], bolovo bih za te,
Da se more i umro bih za te". 10
Progovara Emo sirotica:
"Diko moja, čizmedžija Mujo!
Ne muči se, ne traži hećima,
Ne troši se, ne kupuj melema!
Kabil nije, da boluješ za me, 15
Niti moreš, da umireš za me,
Mogu znati: ne ću preboliti.
Vidiš aspa[5] po bijelu vratu,
Kovrdžika[6] iznad belenzuka[7].
Skin’ dolamu, pa lezi uza me, 20
Čini mi se, lakše bi mi bilo".
To izusti, pa dušicu pusti.
Otlen ide čizmedžija Mujo,
Te on ide bojadžiji[8] Hasi.
Progovara čizmedžija Mujo: 25
"Boj mi[9] Haso, u mrko haljine,
Jer je Emo svijet prom’jenila.
Nemoj pasa, radi muškog glasa,
Ni kalpaka porad bašaluka[10]
Ni jagluka porad djevojaka!" 30
Progovara bojadžija Haso:
"Ne budali, čizmedžija Mujo,
I dosad su jauklije mrle,
Al se nisu haljine bojile."
Opet kaže čizmedžija Mujo: 35
"Boj mi, Haso, u mrko kaljine,
Da prispijem Emi na dženasu[11]!"
Mladu Emu greblju donesoše;
Sve gledaju hodže i hadžije,
A gledaju jedan na drugoga, 40
Tko će u Emu u mezar[12] metnuti,
Jer u Eme nikog svoga nema,
Samo jedan čizmedžija Mujo.
Mujo spušta Emu siroticu.
Ispade mu srmom[13] vezen jagluk[14]. 45
Progovara čizmedžija Mujo:
"Truni, truni, moj vezen jagluče!
Trunu ruke, koje su te vezle;
Medna usta, koja su brojila;
Crne oči, koje su gledale". 50
