Пређи на садржај

Сећање (Владислав Петковић Дис)

Извор: Викизворник
Сећање
Писац: Владислав Петковић Дис



* * *


                  
СЕЋАЊЕ


                      1
Често пута кад те видим гредом
Да корачаш хладна, мирна, строга,
Увек иста, увек с умним гледом,
У тренутку успомена многа

Оног доба, ког сад више нема,
Јавља ми се као бајка бледа;
Ја осећам да се прошлост спрема,
Да ми, мртва, живот приповеда.

Ја осећам њу и песму једну,
Што је младост к'о свој терет има,
Песму чудну, нејасну и чедну,
Песму снова, песму о срећнима.

Ја осећам... И у часу махом,
Песма стаје, угаси се, свене:
Појави се живот с тешким дахом,
И све оде у сан, успомене.

Видим себе како тражих пута,
Ал' сад блато знам газити и ја.
Видим снагу као дух да лута
И бол што ми к'о победа сија.

Гледам себе када видим тебе,
Живи израз свију мојих снова,
Једва могу и да познам себе,
Моја прошлост и за ме је нова.

                      2

У даљини из нејасних шара,
Имао сам у самоћи често
Место једно које машта ствара
За постоље, за будући престо.

На том месту нас двоје би били
Свет за себе, нераздвојан, вечан:
Све док светлост не би оставили,
Сваки дан би био за нас свечан.


Мада срећа нема своје лице,
Њезин изглед осенчава нада,
А њој човек не мери границе,
Прави простор тек у њему влада.

И та слика, та маглина сама
Из заноса и у снима мојим,
То обличје пространо к'о тама,
Као јутро са зрацима својим —

Падало је испред твога стаса,
Испред мене, покривало двоје,
И ширило видик нашег спаса,
Да се двоје тек у њему споје.

Сад ту слику, ту маглину саму
Дах сећања још покаткад креће,
Растерује заборав и таму
И наноси сан и мртво цвеће.

                      3

Моји дани умиру ми тако,
А мој живот утеху не пружа.
Моја сумња јесте и мој пак'о,
Моја земља нема за ме ружа.

Грозна сумњо, окове полета,
Као ватра горела си снове,
Сваку жељу што душу оплета,
Сваки осмех и радости нове.

Увијена у огртач знања
Бедна, ружна и отровна ти си:
Жедна, гладна и жељна сазнања,
Увек стара, никад ведра ниси.

За осмехе не зна лице твоје,
Погурена ти се крећеш вазда,
Тражиш тајну и истинâ боје,
Гониш таму, ал' те тама сазда.

И шта види кад је човек с тобом?
Што за љубав да имаш погледа?
Љубав рађа и доноси собом
Лик вечности и пролазност беда.

Ноћ у тмини нек служи за дане,
За уздахе нису само уста,
И мрак има своје светле стране,
Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.

                      4

Имао сам и ја своју младост,
Сад је гледам и осећам да су
Стари дани били једна радост,
Једна љубав коју живот расу.

У природи има много дана,
Мутних, тамних као ноћи крило,
У животу има много рана
Само зато што је снова било.

Море грли копно од искони,
Капља камен без одмора дуби:
Рад и живот по свој васиони,
Човек живи кад уме да љуби.

Често пута кад те видим гредом,
Ја тек видим шта си била за ме,
Успомене изађу ми редом,
Тужно, мртво, погледају на ме.

Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о?
Моја љубав остала је тајна.
Не знаш ни то, да сам све пребол'о,
Да си сада прошлост моја сјајна.

Моја љубав под животом спава,
Откад мис'о рађа своја чеда:
Тако мртви дају каткад јава,
Моју љубав још сећање не да.


Извори

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 52-55.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 107 година.