У онога Сењанине Иве,
У њега ми чудно чудо кажу,
Чудно чудо, сеју Анђелију;
Колико је танка и висока,
Толико је бела и румена, 5
Завадила земљу и градове,
Седам бана од седам земаља,
Седам краља од седам крајина,
Јошт је проси од Млетака Марко:
Братац Ива сеји говорио: 10
„Да чујеш ли, дилбер Анђелија!
„Колико си танка и висока,
„Толико си бела и румена;
„Не могу те, сејо, другом дати,
„Узет ћу те, да ми будеш љуба." 15
Кад то зачу сеја Анђелија,
Ишетала на горње чардаке,
Пак одсече три аршина платна
И две жице сама суха злата,
Пак отиде мору на обалу, 20
Она мисли, нико је не види,
За њом иде од Млетака Марко;
Кад је дошла мору на обалу,
Осврте се на четири стране,
Сузе рони, потијо говори: 25
„Ој брегови, моји деверови!
„Обалице, миле јетрвице!
„Кркушице, моје заовице!"
Зави очи, да у море скочи,
Ал' допаде од Млетака Марко, 30
Пак ју узе за свилена паса,
Пак је метну за се на коњица,
Три пута је пасом опасао,
А четвртом од сабље кајасом;
Анђа ћути, ништа не говори; 35
Кад су били Млетку на помолку,
Ал' у Млетку дивно коло игра,
У том колу Сењанине Ива.
Кад то виде од Млетака Марко,
На ма меће два пара пиштоља, 40
Проговори дилбер Анђелија:
„За што Марко? Да од Бога нађеш!
„Видиш, јадан где си погинуо:
„Ен' онде је мој брате Иване."
Тек то они у речи бијау, 45
Пуче пушка из кола јуначка,
Те удари од Млетака Марка,
На зло га је место ударила:
Међу пуца, где му срце куца;
Мртав Марко на земљицу паде. 50
Кад то виде дилбер Анђелија
Пољуби га и два и три пута,
Да ко броји стотина би била,
Пак му леже на десницу руку,
Пак извади злаћане ножеве 55
Те удара себе у срдашце.
Сузе рони потијо говори:
„Кад не љубим од Млетака Марка,
„Да не љубим ни брата рођена."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 549-550.
