U onoga Senjanine Ive,
U njega mi čudno čudo kažu,
Čudno čudo, seju Anđeliju;
Koliko je tanka i visoka,
Toliko je bela i rumena, 5
Zavadila zemlju i gradove,
Sedam bana od sedam zemalja,
Sedam kralja od sedam krajina,
Jošt je prosi od Mletaka Marko:
Bratac Iva seji govorio: 10
„Da čuješ li, dilber Anđelija!
„Koliko si tanka i visoka,
„Toliko si bela i rumena;
„Ne mogu te, sejo, drugom dati,
„Uzet ću te, da mi budeš ljuba." 15
Kad to začu seja Anđelija,
Išetala na gornje čardake,
Pak odseče tri aršina platna
I dve žice sama suha zlata,
Pak otide moru na obalu, 20
Ona misli, niko je ne vidi,
Za njom ide od Mletaka Marko;
Kad je došla moru na obalu,
Osvrte se na četiri strane,
Suze roni, potijo govori: 25
„Oj bregovi, moji deverovi!
„Obalice, mile jetrvice!
„Krkušice, moje zaovice!"
Zavi oči, da u more skoči,
Al' dopade od Mletaka Marko, 30
Pak ju uze za svilena pasa,
Pak je metnu za se na konjica,
Tri puta je pasom opasao,
A četvrtom od sablje kajasom;
Anđa ćuti, ništa ne govori; 35
Kad su bili Mletku na pomolku,
Al' u Mletku divno kolo igra,
U tom kolu Senjanine Iva.
Kad to vide od Mletaka Marko,
Na ma meće dva para pištolja, 40
Progovori dilber Anđelija:
„Za što Marko? Da od Boga nađeš!
„Vidiš, jadan gde si poginuo:
„En' onde je moj brate Ivane."
Tek to oni u reči bijau, 45
Puče puška iz kola junačka,
Te udari od Mletaka Marka,
Na zlo ga je mesto udarila:
Među puca, gde mu srce kuca;
Mrtav Marko na zemljicu pade. 50
Kad to vide dilber Anđelija
Poljubi ga i dva i tri puta,
Da ko broji stotina bi bila,
Pak mu leže na desnicu ruku,
Pak izvadi zlaćane noževe 55
Te udara sebe u srdašce.
Suze roni potijo govori:
„Kad ne ljubim od Mletaka Marka,
„Da ne ljubim ni brata rođena."
Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svjet izdao Vuk Stefanović Karadžić, knjiga prva, u kojoj su različne ženske pjesme, državno izdanje, Biograd, Štamparija Kraljevine Srbije, 1891, str. 549-550.
