Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио,
Што је сада у Мостару граду,
У матере дилбер-Хумихана,
Просило је тридес’ капетана,5
Нит ће Хума, нит је не да мајка.
Просили је кулуглије[1] младе,
Нит ће она нит је даде мајка.
То зачуо Сењанин Иване,
Заклиње се Сењаннн Иване: 10
„А, тако ме не родила мајка,
Већ кобила која коња мога,
Ја се јунак хоћу ожеиитн
Из Мостара за млађахну Хуму!“
Што је Влашче пјано говорило, 15
То је оно тријезно урадило;
Он под турску свеза одијело,
Начини се Мујо Будимлија,
Куд год иде, он у Мостар дојде,
Кад је био кроз пазар чаршије, 20
Јако Мујо коња разиграва
Од калдрме пјесак одскакаше,
Мостаране гони у дућане,
Басдрћане бије по дућаним’;
Право иде Хумихане двору. 25
На Ахару[2] конак учинио,
Он запроси дилбер-Хумихану,
Кајид Хума, а кајил је мајка.
Па добави хоџе и хаџије,
Па је вјенча себи за љубовцу,30
Па је тука ђердек учинио.
Кад у јутро јутро освануло,
Опрема се Будимлија Мујо
Ка Будиму граду бијеломе
И он води дилбер-Хумихану. 35
Кад су били кроз гору зелену,
А заучи езан[3] турско подне.
Проговара дилбер-Хумихана:
„Ено учи езан на мунари,
Да клањамо турскога намаја[4]!“ 40
А вели јој Будимлија Мујо:
„Душо моја, дидбер-Хумихана,
Кад дођемо ка Будиму граду,
Онди ћемо клањати намаја!“
Кад дођоше Сењу бијеломе, 45
Проговара дилбер-Хумихана:
„Мој драгане, Будимлија Мујо,
Камо вама бијеле џамије
И уза ње високе мунаре?“
Проговара Будимлија Мујо: 50
„Ја нијесам Будимлија Мујо,
Него јесам Сењанине Иво!“
Шехерли пјесме из Босне и Херцеговине. Из збнрке Вида Вулетића-Вукасовића.
