Сеоски добротвор
| Сеоски добротвор Писац: Светолик Ранковић |
Сеоски добротвор
- Две слике -
I
У Дрлупи, маленом селу, познатом са онога историјског хана, који се зваше и сибнички, сазват је општински збор.
Беше већи свечаник, кад нико не ради, те дођоше на збор све кућне старешине. У огради судничкој шарени се гомила белих кошуља и црних јелека.
У ваздуху се носи жагор од разговора многих гомилица, које су се издвојиле на неколико места, па се договарају о неком важном општинском питању.
Прéко од суднице блиста се према сунцу дивна, велика и за село необична зграда. То је дом чичá-Јована Матића. Сељани код суднице, разговарајући се, почешће погледају на ову кућу. Мало стаде, па се кућна врата отворише и на њима се појави висок сед човек. Лице му беше голо; нешто мало длака на горњој усни једва се опажаше, али цела појава овога чиче улеваше гледаоцу велико поштовање. Чича застаде на вратима, кад угледа онолики народ; окрете се и разгледа сву собу: застаде му око на прозорима, на поду, на глатким и правилно изведеним дуваровима, — све беше солидно темељно, ваљано... Као да се у оку његову виђаше нека двоумица, као да му се не излази из ове господствене куће, коју је с толико љубави и одушевљења подизао, намењујући је своме потомству, својим синовима... Али Бог одлучи друкчије: узе му и децу и жену, и чича-Јован остаде самохран, да проведе остатак живота у сећању на прошлу радост, одлетелу срећу...
„Бог не даде да овде живе моја деца, — мишљаше чича-Јован у себи, — па тешто. И оно су моја браћа, и оно ће бити моја деца! Ја ћу седети баш 'нако нóде; прозор ми мора гледати у ова врата, и сваки дан ћу се радовати, гледајући веселе ђачиће, како се јуре овуда по моме дворишту..."
И чича се обрте сав блажен, па весело и одлучно пође сакупљеноме народу.
Људи поустајаше, кмет и одборници изи-ђоше и стадоше на средину дворишта, неки поскидаше капе, а сви обрнули погледе на вратнице, кроз које пролази чича-Јован; зауставили дихање, а лица начинили најпонизнија. Дочекаше чичу као владику...
— Помози Бог, браћо! — проговори старац и приђе одборницима.
— Бог ти помог'о, — гракну збор као из једног грла, и за час се начини око чиче велики круг људи, који га с поштовањем гледају.
Старац се мало збуни; беше му необична ова појава, и ова љубав народна према њему и ово поштовање. Обрте се на кмета и једног одборника, погледа их бојажљиво, као да им хтеде рећи: „А шта ћемо сад?" Али га кмет, навикнут на овакве зборове, одмах изведе из неприлике.
— Браћо, — викну кмет гласно, — ето нашег Јове. Он хоће нешто да каже свима нама... Зато сам вас позвао. А сад чујте и њега.
Сељани не дишу... По њиховим лицима изгледа да нико и не сања шта ће им сад чича-Јован казати, и ако су до сад сви о томе зборили, размишљали и договарали се.
— Јâ, јест... — замуца чича-Јован, гледајући пред ноге. — Имао сам да кажем, оногај... да се овако више не може. Сва села око нас, и мања и сиромашнија, имају своју чколу и учитеља. Дечица се њихова уче, да не остану слепа код очију. И баш видимо сви лепо, да су и ти људи, што су учили чколу, некако измакли од нас у свему...
— Тако је, брате, — повикаше неки из гомиле, — само смо ми остали безјаци...
— Ја сам намислио, браћо, да ви дам ону моју кућу, нек ви буде чкола. Бог ми не даде да у њој женим синове...
Чича-Јовану задрхта глас и он принесе шаку очима. Из народа многи стадоше да бришу очи...
— Хвала нека је Господу! — настави старац. — Ја немам више никога свога, па вас молим да ми ви будете браћа и синови. Онде пред кућом да начинимо један кућерак, тек да имам очи где склопити. Ви ако хоћете да ме издржавате људски, па алал вам и моја кућа и моје имање. Ја сам стар, децо,' мало ми још остаје дана. Па, ако хоћете, реците...
Одједном се начини вашар. Узвици, клетве, уверавања, похвале старцу, све то забруја одједаред око њега. Једни му притрчаше, стадоше да га љубе у руку, други му целиваху груди, трећи га грле.
— Бог ти дао, што погледа на нашу децу!
— Отац!.. То је наш отац!
— Чуваћемо те ка' очи у глави.
— Поштоваћемо те ка' оца рођена. И још боље.
— Нека стигне нашу децу, али ти од нас буде што криво.
Чича-Јован, сав блажен, занео се од радости. Не види ништа јасно пред собом, а око њега ври и бруји... Он се топи од милине, гледајући ову велику љубав браће своје према себи.
Начинише записник, потписаше и потвр-дише га како је у реду. Чича-Јован, малак-сао од узбуђења, оде кући бришући сузе уз пут, праћен благословом и одушевљеним узви-цима својих сељана, који се кретоше из дво-ришта у гомилицама.
— То је отац и брат! — узвикује један из гомиле. — Таког ми пријатеља дај.
— Благо нашој дечици! Ето, доживесмо да и наша деца запевају!.. А све у залуд, да* не би чича-Јована.
— Треба да га гледамо, браћо, као Бога.
— И 'нако му мало још остаје да живи. Сви се погледаше значајно. Види се да је то за њих један од важних разлога и да су о њему и раније говорили.
Ветрић пирка, те расхлађује загрејане груди веселих и срећних домаћина, који се враћају кућама с пријатним сазнањем, да су данас учинили нешто веома важно и добро за своју децу.
Збор се свршио.
II
Досадна јунска киша! Већ седам дана непрестано пада и сипи; земља натопљена, пресићена водом, па нове капље, што сад падају, слевају се по изривеним у блату јаружицама, натапајући ливаде, њиве, путеве, па и сама брда. Кроз густу изхмаглицу, што се спустила заједно с кишом, веје оштра хладноћа...
Из дрлупске школе истрча неколико сељака; школски служитељ отрча к вратиицама и отвори их широм; изађе напред и учитељ, збуњен, отресајући густу риђу браду од дувана и закопчавајући кратак капутић пепељаве боје. Махну и рукама преко главе, као да би се тиме освежио и још боље довео у ред...
У двориште упаде коњаник. То беше ревизор. За њим, у трку, улете на коњима неколико учитеља и онако у ходу поскакаше с коња. Настаде добродошлица: угледнији се људи здраве с гостима, а други прихватају коње, обилазе око њих, дрмају седлима и воде их некуд. Поздравише се сви; учитељи приђоше другу, да га ослободе, а ревизор стаде разгледати школско двориште, учитељев врт и једно лепо парченце земље окићено густом шумом, за тим се окрете школи. Паде му одмах у очи једна необична страћарица, кућерак — не знаш ни како да га назовеш — подигнут пред самим школским вратима, пет-шест корака удаљен отуд. Беше то веома мала зградица, — ако се тако може назвати, — да се једва може човек пружити по њој. На зиду, окренутом школи, црни се један мали отвор, прозорче, и у њему нешто необично мрда. Ревизор погледа пажљивије, и спази у том отвору човечју главу необична облика; глава се једнако тресе и мрда десно и лево. Ревизор зовну учитеља.
— Је ли оно Јован Матић? — запита он тихо.
— Јесте, — одговори учитељ и мрдну главом, да погледа кмета.
Поче испит. Сељани, с кметом заједно, веома весели и задовољни што им деца тако лепо одговарају. Смеју се, неки пут се и нашале. Нарочито беше смеја, кад учитељ запита једног малишана:
— Ко је старешина у нашој општини?
— Петроније! — одговори ђачић и весело погледа кмета Петронија.
Настаде одмор.
Ревизор изађе пред школу, па, видевши онај отворени прозорчић, пође к њему. А отуд из оног мрачног оквира тресе се и посматра га гломазна необична глава: не беше на њој ни једне длаке; црно-жута кожа. смежурала се, опустила се низ лице, нос поцрнео и помодрио од зиме, а доња усна опустила се далеко на ниже, скоро до краја широке браде. Плаве очи гледају тамно, тужно... у њима нема ни сјаја ни смисла.
— Како си, чича-Јово? — поздрави га чиновник.
— Ето, господине... Погледај ону кућу и то лепо имање, и још га има на другим местима, — све сам им то дао, а они ето... И старцу појурише праве детиње сузе низ образе.
— Рекли су да ме чувају и хране ка' оца, а ево да видиш како ме хране... — Старац се обрте и узе у руку парче тврде окореле проје и три стручка бела лука. — Ето, мој господине, то ми је оброк за данас, то су ми јутрос донели.
— Склони-де се, да видим како ти је унутра.
Старац се покрете, и оку гледаочеву показа се најодвратнији призор. Све што може човек да замисли најпрљавије, најнечистије, сваки гад и несрећа нађе се ту. Страшно је било гледати.
— Па ко ти доноси ту храну?
— Биров одређује седам кућа на недељу дана, па тако једнако... шест година је како живим на овим мукама, па Бог неће да ме прими.
— Па ти си болестан. Што не тражиш да те пошљу у болницу?
— Хе... шта нисам чинио, па не даду они. Боје се да им не начиним тамо велики трошак.
— Што не јавиш власти?
— Е, мој господине... Сваки кмет има свога капетана. Не помаже то. Него ја тебе молим, господине, поздрави ми господина министера и кажи му нека ме спасе ових мука. Најтеже ми је због деце: чују од својих родитеља како ме руже, па и она ме вређају. Учитељ, веселник, — нек му Бог да, — брани ме, али шта може он!..
Ревизор се одмаче од прозора. Пред шко-лом га дочека кмет.
— А ви, господине, гледали оног нашег лудака? Ето тако мучи и нас и себе... неће Бог дâ га прими.
Кад се сврши испит, ревизор узјаха коња и полазећи погледа на прозор. А отуд се подједнако и беспрекидно тресе гломазна глава — сеоског добротвора...
Извор
[уреди]Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига трећа, стр. 55-62, ИП "Народна просвета", Београд
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|