Seoski dobrotvor
| Seoski dobrotvor Pisac: Svetolik Ranković |
Seoski dobrotvor
- Dve slike -
I
U Drlupi, malenom selu, poznatom sa onoga istorijskog hana, koji se zvaše i sibnički, sazvat je opštinski zbor.
Beše veći svečanik, kad niko ne radi, te dođoše na zbor sve kućne starešine. U ogradi sudničkoj šareni se gomila belih košulja i crnih jeleka.
U vazduhu se nosi žagor od razgovora mnogih gomilica, koje su se izdvojile na nekoliko mesta, pa se dogovaraju o nekom važnom opštinskom pitanju.
Préko od sudnice blista se prema suncu divna, velika i za selo neobična zgrada. To je dom čičá-Jovana Matića. Seljani kod sudnice, razgovarajući se, počešće pogledaju na ovu kuću. Malo stade, pa se kućna vrata otvoriše i na njima se pojavi visok sed čovek. Lice mu beše golo; nešto malo dlaka na gornjoj usni jedva se opažaše, ali cela pojava ovoga čiče ulevaše gledaocu veliko poštovanje. Čiča zastade na vratima, kad ugleda onoliki narod; okrete se i razgleda svu sobu: zastade mu oko na prozorima, na podu, na glatkim i pravilno izvedenim duvarovima, — sve beše solidno temeljno, valjano... Kao da se u oku njegovu viđaše neka dvoumica, kao da mu se ne izlazi iz ove gospodstvene kuće, koju je s toliko ljubavi i oduševljenja podizao, namenjujući je svome potomstvu, svojim sinovima... Ali Bog odluči drukčije: uze mu i decu i ženu, i čiča-Jovan ostade samohran, da provede ostatak života u sećanju na prošlu radost, odletelu sreću...
„Bog ne dade da ovde žive moja deca, — mišljaše čiča-Jovan u sebi, — pa tešto. I ono su moja braća, i ono će biti moja deca! Ja ću sedeti baš 'nako nóde; prozor mi mora gledati u ova vrata, i svaki dan ću se radovati, gledajući vesele đačiće, kako se jure ovuda po mome dvorištu..."
I čiča se obrte sav blažen, pa veselo i odlučno pođe sakupljenome narodu.
Ljudi poustajaše, kmet i odbornici izi-đoše i stadoše na sredinu dvorišta, neki poskidaše kape, a svi obrnuli poglede na vratnice, kroz koje prolazi čiča-Jovan; zaustavili dihanje, a lica načinili najponiznija. Dočekaše čiču kao vladiku...
— Pomozi Bog, braćo! — progovori starac i priđe odbornicima.
— Bog ti pomog'o, — graknu zbor kao iz jednog grla, i za čas se načini oko čiče veliki krug ljudi, koji ga s poštovanjem gledaju.
Starac se malo zbuni; beše mu neobična ova pojava, i ova ljubav narodna prema njemu i ovo poštovanje. Obrte se na kmeta i jednog odbornika, pogleda ih bojažljivo, kao da im htede reći: „A šta ćemo sad?" Ali ga kmet, naviknut na ovakve zborove, odmah izvede iz neprilike.
— Braćo, — viknu kmet glasno, — eto našeg Jove. On hoće nešto da kaže svima nama... Zato sam vas pozvao. A sad čujte i njega.
Seljani ne dišu... Po njihovim licima izgleda da niko i ne sanja šta će im sad čiča-Jovan kazati, i ako su do sad svi o tome zborili, razmišljali i dogovarali se.
— Jâ, jest... — zamuca čiča-Jovan, gledajući pred noge. — Imao sam da kažem, onogaj... da se ovako više ne može. Sva sela oko nas, i manja i siromašnija, imaju svoju čkolu i učitelja. Dečica se njihova uče, da ne ostanu slepa kod očiju. I baš vidimo svi lepo, da su i ti ljudi, što su učili čkolu, nekako izmakli od nas u svemu...
— Tako je, brate, — povikaše neki iz gomile, — samo smo mi ostali bezjaci...
— Ja sam namislio, braćo, da vi dam onu moju kuću, nek vi bude čkola. Bog mi ne dade da u njoj ženim sinove...
Čiča-Jovanu zadrhta glas i on prinese šaku očima. Iz naroda mnogi stadoše da brišu oči...
— Hvala neka je Gospodu! — nastavi starac. — Ja nemam više nikoga svoga, pa vas molim da mi vi budete braća i sinovi. Onde pred kućom da načinimo jedan kućerak, tek da imam oči gde sklopiti. Vi ako hoćete da me izdržavate ljudski, pa alal vam i moja kuća i moje imanje. Ja sam star, deco,' malo mi još ostaje dana. Pa, ako hoćete, recite...
Odjednom se načini vašar. Uzvici, kletve, uveravanja, pohvale starcu, sve to zabruja odjedared oko njega. Jedni mu pritrčaše, stadoše da ga ljube u ruku, drugi mu celivahu grudi, treći ga grle.
— Bog ti dao, što pogleda na našu decu!
— Otac!.. To je naš otac!
— Čuvaćemo te ka' oči u glavi.
— Poštovaćemo te ka' oca rođena. I još bolje.
— Neka stigne našu decu, ali ti od nas bude što krivo.
Čiča-Jovan, sav blažen, zaneo se od radosti. Ne vidi ništa jasno pred sobom, a oko njega vri i bruji... On se topi od miline, gledajući ovu veliku ljubav braće svoje prema sebi.
Načiniše zapisnik, potpisaše i potvr-diše ga kako je u redu. Čiča-Jovan, malak-sao od uzbuđenja, ode kući brišući suze uz put, praćen blagoslovom i oduševljenim uzvi-cima svojih seljana, koji se kretoše iz dvo-rišta u gomilicama.
— To je otac i brat! — uzvikuje jedan iz gomile. — Takog mi prijatelja daj.
— Blago našoj dečici! Eto, doživesmo da i naša deca zapevaju!.. A sve u zalud, da* ne bi čiča-Jovana.
— Treba da ga gledamo, braćo, kao Boga.
— I 'nako mu malo još ostaje da živi. Svi se pogledaše značajno. Vidi se da je to za njih jedan od važnih razloga i da su o njemu i ranije govorili.
Vetrić pirka, te rashlađuje zagrejane grudi veselih i srećnih domaćina, koji se vraćaju kućama s prijatnim saznanjem, da su danas učinili nešto veoma važno i dobro za svoju decu.
Zbor se svršio.
II
Dosadna junska kiša! Već sedam dana neprestano pada i sipi; zemlja natopljena, presićena vodom, pa nove kaplje, što sad padaju, slevaju se po izrivenim u blatu jaružicama, natapajući livade, njive, puteve, pa i sama brda. Kroz gustu izhmaglicu, što se spustila zajedno s kišom, veje oštra hladnoća...
Iz drlupske škole istrča nekoliko seljaka; školski služitelj otrča k vratiicama i otvori ih širom; izađe napred i učitelj, zbunjen, otresajući gustu riđu bradu od duvana i zakopčavajući kratak kaputić pepeljave boje. Mahnu i rukama preko glave, kao da bi se time osvežio i još bolje doveo u red...
U dvorište upade konjanik. To beše revizor. Za njim, u trku, ulete na konjima nekoliko učitelja i onako u hodu poskakaše s konja. Nastade dobrodošlica: ugledniji se ljudi zdrave s gostima, a drugi prihvataju konje, obilaze oko njih, drmaju sedlima i vode ih nekud. Pozdraviše se svi; učitelji priđoše drugu, da ga oslobode, a revizor stade razgledati školsko dvorište, učiteljev vrt i jedno lepo parčence zemlje okićeno gustom šumom, za tim se okrete školi. Pade mu odmah u oči jedna neobična straćarica, kućerak — ne znaš ni kako da ga nazoveš — podignut pred samim školskim vratima, pet-šest koraka udaljen otud. Beše to veoma mala zgradica, — ako se tako može nazvati, — da se jedva može čovek pružiti po njoj. Na zidu, okrenutom školi, crni se jedan mali otvor, prozorče, i u njemu nešto neobično mrda. Revizor pogleda pažljivije, i spazi u tom otvoru čovečju glavu neobična oblika; glava se jednako trese i mrda desno i levo. Revizor zovnu učitelja.
— Je li ono Jovan Matić? — zapita on tiho.
— Jeste, — odgovori učitelj i mrdnu glavom, da pogleda kmeta.
Poče ispit. Seljani, s kmetom zajedno, veoma veseli i zadovoljni što im deca tako lepo odgovaraju. Smeju se, neki put se i našale. Naročito beše smeja, kad učitelj zapita jednog mališana:
— Ko je starešina u našoj opštini?
— Petronije! — odgovori đačić i veselo pogleda kmeta Petronija.
Nastade odmor.
Revizor izađe pred školu, pa, videvši onaj otvoreni prozorčić, pođe k njemu. A otud iz onog mračnog okvira trese se i posmatra ga glomazna neobična glava: ne beše na njoj ni jedne dlake; crno-žuta koža. smežurala se, opustila se niz lice, nos pocrneo i pomodrio od zime, a donja usna opustila se daleko na niže, skoro do kraja široke brade. Plave oči gledaju tamno, tužno... u njima nema ni sjaja ni smisla.
— Kako si, čiča-Jovo? — pozdravi ga činovnik.
— Eto, gospodine... Pogledaj onu kuću i to lepo imanje, i još ga ima na drugim mestima, — sve sam im to dao, a oni eto... I starcu pojuriše prave detinje suze niz obraze.
— Rekli su da me čuvaju i hrane ka' oca, a evo da vidiš kako me hrane... — Starac se obrte i uze u ruku parče tvrde okorele proje i tri stručka bela luka. — Eto, moj gospodine, to mi je obrok za danas, to su mi jutros doneli.
— Skloni-de se, da vidim kako ti je unutra.
Starac se pokrete, i oku gledaočevu pokaza se najodvratniji prizor. Sve što može čovek da zamisli najprljavije, najnečistije, svaki gad i nesreća nađe se tu. Strašno je bilo gledati.
— Pa ko ti donosi tu hranu?
— Birov određuje sedam kuća na nedelju dana, pa tako jednako... šest godina je kako živim na ovim mukama, pa Bog neće da me primi.
— Pa ti si bolestan. Što ne tražiš da te pošlju u bolnicu?
— He... šta nisam činio, pa ne dadu oni. Boje se da im ne načinim tamo veliki trošak.
— Što ne javiš vlasti?
— E, moj gospodine... Svaki kmet ima svoga kapetana. Ne pomaže to. Nego ja tebe molim, gospodine, pozdravi mi gospodina ministera i kaži mu neka me spase ovih muka. Najteže mi je zbog dece: čuju od svojih roditelja kako me ruže, pa i ona me vređaju. Učitelj, veselnik, — nek mu Bog da, — brani me, ali šta može on!..
Revizor se odmače od prozora. Pred ško-lom ga dočeka kmet.
— A vi, gospodine, gledali onog našeg ludaka? Eto tako muči i nas i sebe... neće Bog dâ ga primi.
Kad se svrši ispit, revizor uzjaha konja i polazeći pogleda na prozor. A otud se podjednako i besprekidno trese glomazna glava — seoskog dobrotvora...
Izvor[uredi]
Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga treća, str. 55-62, IP "Narodna prosveta", Beograd
|