Сеоска учитељица/XV

Извор: Викизворник

◄   XIV XXIII XVI   ►


XV
          Пала влада ! захори се по варошима и паланкама, па лагано дође одјек тога гласа и у села. Часништво орловичке општине дало се на посао — оне обичне ствари које се врше пред сеобом.
          Ђокић, првак противничке групе, дошао к суд ници, весео, са неколико својих пријатеља, па задиркује председника и шали се са сељанима. Ћата погледа масним очима Ћокића и спрема се за дворбу.
          — Гледај, бре, немој да оставиш коју наплату незаведену, као пре, па после да те гоне полицајци, жури Ђокић председника.
          — Полако, море, чекај... Знаш колико сам ја тебе чекао на рачунима, одговара председник, смешећи се. Ђавоља посла ови рачуни!
          — А хоће ли бити што на јашанцију?
          — Колико си ти нама дао пре, толико ћемо сад и ми вама.
          — Е, не можемо тако. Ми смо владали само девет месеци, а ви по више од године! ... Мој рођо, ту је се добро накрмило, па ће бити повише и за откуп.
          У Орловици постоји леп и мирољубив обичај: часништво општинско кад одступа, откупљује се новом часништву добром гозбом, да не буде »мало пројахано«. Према томе, и количина трошка на гозби одређује се дужином времена, проведена »на влади«.
          Дође још један од Ђокићевих пријатеља ; рече да иде из среза.
          — Отпуштен Пера писар депешом ... Сви у срезу то говоре... веле извесно, рече он, задуван и уморан.
          — Е, кад ће пре ! Тек је трећи дан од промене, примети Ђокић.
          — Шта се будиш, море... ком га везеш? одговара му председник. Што сте ви јуче ишли у Београд, него за то. Море, њему се то знало... зарађено је.
          Дођоше ови гласови и у школу. Гојко досад није никад обраћао пажњу на промену владе. »Шта имам да се плашим или веселим, мислио је раније. Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама. Кад не радим, зна се шта ме чека, па ма ко био горе. Та млађи смо, па се мора слушати !«... Али сад осети како му спада велики, огроман терет с главе... Све зло, које га беше притисло као тешки камен, одједном спаде, нестаде га, и он се осети слободан срећан; нема више страдања, нема досадањих мука, све оде, као кад гране јарко сунце и разагна густу маглу ... Да се живи !... да се живи !...
          Гојко, нешто из радозналости а нешто због оскудице, оде до суднице, да покуша пречистити рачуне са досадањим председником, а и да чује шта се говори о промени. Председник га дочека збуњено, као кривац, а Гојко већ мало подигао главу и гледа председника право у очи, кад му тражи квартирину.
          — Сто ти чуда, мој учитељу, имам сад па глави,па не знам куд ћу пре. Даћу све рачуне новом кмету, па ти гледај после са њим...
          — Оди овамо, господине учо, викну га Ђокић, седећи у прочељу. Нема ту сад ни цвоњка, све су браћа оглодала... Чиме би се кметови трошкарили, да није школскога приреза? Него ви очекните док ми дођемо, па ћемо вас лепо намирити. Нисмо ми, онако рећи, зликовци... да затварамо учитеља своје деце... ’нако без кривице, по туђој поруци. Код нас ти је, брате, слобода!...
          Председник промоли главу из заседања, раздвајајући неке хартије.
          — За прирез што велиш... нисте ни ви бољи. Чекао сам те годину и по, док ниси измирио мањак. А за оно затварање имаш право. Ја нисам ни послушао све како ми је речено, али опет сам погрешио...
          — Шта си ме чекао, море... за колику суму ?... А за колико сам ја тебе чекао, а ?.... А колико ће сад бити ?...
          Председник се мало збуни, па шмугну у собу. Гојко остаде још мало да чује разговоре о новој влади, па се затим диже и прође кроз село. Кад беше поред познатога плота, хтеде погледати у десно, али му се учини да неко стоји на отвореним вратима, па погну главу и хтеде проћи.
          — Господине Гојко... молим вас, причекајте, зовну га Љубица с прага, и упути се к њему.
          Он се збуни и готово хтеде проћи, чинећи се да не чује Љубицу, али се ипак задржа, очекујући с нестрпљењем да она прва проговори. Није му непријатан овај састанак, напротив... али би он ипак радо продужио пут, само да не мора одговарати на њена питања.
          — Јесте ли били до суднице? Шта има ново? запита га она обичним тоном, који одговара другарском разговору, па изиђе на вратнице и стаде пред њега.
          — Био... јест, био сам ... због квартирине. Ни ви нисте још ништа примили, кажу ми кметови.
          Љубица се зачуди, хтеде му рећи да је примила скоро за целу годину, али се уздржа, знајући да ће то бити непријатно, а и она избегаваше сваки разговор, у ком би се морало поменути име писарево.
          — А новости... већ онако... Прича свет свашта, не може се свему веровати : те не знам онај отпуштен депешом, те овај ће бити пенсионован ... ваздан тако !...
          Љубица не запита о ком се то говори да је отпуштен, јер је нагађала, а и познала је по Гојкову изразу лица. А Гојко јој не рече то с нарочитом намером: да види хоће ли одмах сама запитати и шта ће радити кад чује. А овако, кад Љубица ућута, би му незгодно : шта да ради ?... о чем сад да говори?... Баш би јој радо сам саопштио ко је отпуштен, али... незгодно !... »И она би се наљутила, опазила би да се радујем. Па што ?... баш да видим шта ће радити, а ?«... И он се стаде предомишљати... »Нека, боље да је не дирам«, рече у себи, па стаде прстима чешљати браду.
          — Говоре ли што за капетана, да неће и њега ?...
          — Кажу, биће премештен. Добар је човек... много добар; свима је у вољи.
          — Ето, сад и ми почели да распитујемо ва политику, рече Љубица, смешећи се.
          — Ја морам, а други... не знам, одговори Гојко и збуњено погледа у земљу, мрштећи се.
          — Свратите мало к мени, ако хоћете... проговори Љубица, црвенећи. Видело се да је због тога и зауставила Гојка, али није могла одмах да се обрне с позивом... прво ваља припремити земљиште околишним разговором, па тек после на главну ствар. — Да скувам кафу, настави она да се не би ћутало.
          Гојко се изненади, управо уплаши се. Отвори очи, чудећи се овом позиву, па одједном, као да му поскакаше много мрави за врат, стаде се отресати рукама и нешто муцати.
          — Имам посла... овај... Веља!... Ха, јест, морам до Веље, узвикну он, обрадован што се досети како да се извуче из неприлике, па се одједном обрте, отресајући рукама браду и даље, и оде низ сокак журно, као да га ко гони.
          Љубица се насмеја, гледајући за њим, како гази посред бара, не мислећи без сумње о том куда иде и шта ради. Још далеко виђаху се његове дугачке руке, како се дижу к лицу, па онда се спусте и млатају поред кратких кукова.
          И Љубица осећа да јој се све више враћа старо расположење, осећа се у некој већој слободи, спали јој ланци с ногу и руку, којима беше окована, и одједном јој дође да запева, да потрчи некуд, али одмах наиђе неко горко сећање, које јој помути цело расположење, и она се опет осећа као у ланцима...Тако и болесник гледа у сну себе здрава и весела... трчи, јури некога или подиже огромне терете... Пробуди се и наставља на јави такве исте покрете, али га жигне љути бол, и он одмах сазнаје своју горку невољу: нема више здравља, ни весеља... постао је развалина, рушевина која труне, сенка... Оборене главе, помућене душе враћа се невољница у своју ћелијицу и угушује бол тешким уздасима и врелим сузама... О, још да није тих суза!...
          »Живот, младост... ала то прође !... И шта сам сад? Не смем ни да сањам онако, као што сам још јесенас могла, у овој истој постељи... Нашто ми сад такви снови, кад знам да се не могу остварити !... За кога сам сад? — За овога Гојка?... Не, видиш да и он бежи од мене, отреса се као од отрова. Право има !... Али зашто, зашто све то мораде бити ?... Да ли је требало коме моје страдање... оцу, мајци, брату... јесу ли они сад срећнији ?... Не, не... Ах, а ја сам мислила да страдам за њих, да приносим себе на жртву, а оно није... И њих сам убила, унесрећила... О, тешко мени !... И најтеже је сазнавати да је то све било онако... нити је мене ко могао приморати, нити ме је што вукло тамо, сама сам се гнушала... Тек онако... само пропадох... А сад бих тек хтела живети !... Онако како сам некад сањала... О, живота, живота хоћу !!«...
          Крајем месеца, Гојко и Љубица, на позив новог депозитара, одоше у срез. Тамо се већ многи догађаји изређали и наступиле разне промене. Пера је већ затворен; комисија, која му је одређена за извиђање злоупотреба, пронашла је велике новчане недостатке, али још ради неуморно, прикупљајући разне податке, спремајући се да спроведе кривца суду.
          Депозитар одмах запита Љубицу, гледајући је са интересовањем:
          — Зашто ви, госпођице, већ четири месеца не примате плату ? Потписали сте списак само за ово мало дана у августу и за септембар.
          Љубица зину од чуда. Тамо квартирина, а овде то исто са платом, и ако је она редовно издавала уредне признанице. Шта је то ? Да ли није стигао да заведе признанице или... или не знам шта. Тек она је сад на живој муци, не зна шта да каже. Гојко је гледа не дишући, а и писар некако чудно гледа... Шта ће сад? О, муке !...
          — Ја не знам... управо овај... нисам ни долазила да потписујем спискове, али сам узимала на признанице. Ту су оне, мора бити...
          — Нема, госпођице, ниједне. Сваки је новчани издатак записан. У осталом, чекајте да запитам господина Перу, он је ту пред комисијом, и писар показа руком на врата која вођаху у другу собу, па затвори касу и оде кроз та врата.
          И Љубици и Гојку беше необично сазнавати, да је тај човек, који им је причинио толики бол, сада ту уз њих, да стоји као тешки кривац и очекује казну за своја недела. Љубица осећаше само гнушање и бол, али Гојко... да му је само да провири једнимоком, само за тренутак да га погледа како стоји пред страшном државном контролом и дрхће због својих недела... Али да и он зна, да га одовуд гледају! !... О, онда би заборавио оне ударце камџијом, оно понижење и сва страдања...
          — Господине Гојко, рече писар улазећи, да вам издам часком плату, па изволите тамо у собу, зове вас председник комисије.
          Гле, и то се испуња, и та жеља !... Али не ваља тако... како ће он пред свима људима причати о својој бруци ?... И Гојко се одједном сети својих ранијих снова и би му чудно како се то све редом испуњава баш онако, како је он желео... Истина, сам он није постао министар полиције, али што је мислио о писару, све се сад испуњава.
          »Божја правда !«... узвикује он у себи, сагињући се да потпише платни списак.
          Узевши новац, он се полако упути оним необичним вратима, кроз која ће одмах угледати онога страшног зликовца. То га је вукло напред, те иђаше с вољом, али помисао на оне људе што су тамо засели, заплаши га и збуни.
          »Сад ћу да се сплетем... чим погледам у те људе... Да ли су страшни ?... А како ли је њему ?«... И он притискује браву... врата се крећу...
          ... Седе неки људи... у магли... играју му котурови пред очима... зелени сто... А онај на врху, с дугом раздељеном брадом, сед, достојанствен... ала је необичан !... А њега нема !... Узалуд радост!...
          — Јесте ли ви Гојко Савић, учитељ ? звони отуд са врха озбиљан, крупан глас.
          Гојко се тресе, као да је под утицајем електрике, обрће главу унезверено и нешто муца. Председник га не чује, али се досећа шта одговара, па наставља:
          — Господине, капетан нам вели — и председник показа руком десно до себе, Гојко угледа капетана и би му мало слободније, зна човека, — вели нам господин капетан, да и ви имате некакве жалбе на пређашњега писара овога среза, господина Перу... и председник опет запе, као да му се тешко сетити презимена писарева.
          Гојко погледа преко свију лица, а беше их четворица. »Један није у комисији, него ’нако седи, досети се он. Јамачно капетан није... А шта да одговорим, како да почнем ?!«... И он кашљуцну, принесе руку устима, па превуче дланом преко бркова.
          — Чујемо да вас је тукао камџијом. Испричајте то како је било и зашто ? нам
          Капетан се диже, приђе Гојку и метну му руку на раме.
          — Будите слободни... Испричајте све лепо, као што сте мени причали. Ви ми рекосте, чини ми се, да је изненада упао у вашу учионицу?
          — Јесте ! одговори Гојко, и поче полако причати догађај за догађајем. Кад год помене односе Љубичине и писареве, он опази да председник диже десну руку и даје њоме знак некоме иза његових леђа да се умири ... »Шта ли је то иза мене ? Да није пандур ?... Како га нисам опазио !«...
          При крају причања отворише се позната врата, уђе депозитар и зађе некуд иза Гојкових леђа. Зачу се отуд најпре шапутање, па онда јаснији одговор, који је могао и Гојко чути.
          — Немам ја ниједне њене признанице. Нисам јој ништа издавао.
          Гојко познаде овај глас, и задрхта.
          — Добро... одговори депозитар отегнуто. Онда ја да издам за све месеце ?
          — Разуме се, одговори други глас одлучно.
          Гојко исприча још и онај догађај с пандуром, приђе те потписа свој исказ, не читајући га, и врати се кроз иста врата у благајницу.
          Писар бројаше паре, а Љубица гледаше зачуђено у гомилу банкнота и стаде их купити и слагати једну на другу.
          Гојко беше сав црвен, збуњен, отираше лице марамом и спремаше се да изиђе, али кад виде колико новаца Љубица узе, и он се зачуди:
          — Охо ... то је новац! узвикну он, бришући се.. Како да ви не примите плату за четири месеца !...
          — И ја ово не разумем, рече она, спремајући се да изиђе и клањајући се писару.
          Кад изиђоше у ходник, она настави:
          — Да видимо како је у општини, да нису тамо моје признанице.
          — Нема општина ниједне ваше признанице, кажем вам... ни моје, ни ваше... Него то је јасно: он је поцепао ваше признанице и сматра то као поклон... рече он, погледавши је радознало у лице. А ово сад... ви сте примили своју заслужену плату од државе... Још да наредимо само са општином...
          Љубица уздахну, обори главу, па стаде ћутећи корачати поред њега, а Гојко иђаше весео, задовољан, јер је данас добио потпуну освету за сва тешка страдања своја. Победио је и њега и њу, оборили су пред њим главу, али он ипак осећа неку празнину у веселу срцу своме..

Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.