Ко се оно путем шеће?
Миле, мој миле![1]
Није л' Бог д'о ко од Босне,
Јал' од Босне рода мога,
Да поручим мајци мојој, 5
Да не дава секе моје,
За удовца ни за самца,
Но ђе свекар и свекрва,
Ђе је ђевер и заова.
Кад се млада у род спрема, 10
Сједи свекар те сјетује,
А свекрва даре спрема,
A ђевер ми коња седла,
А заове измет чине,
Драги ми се прошетује, 15
Метне руке у џепове:
„Немој тамо много стати.
„Е су сада дуге ноћи,
„Не пада ми сан на очи,
„Већ ми пада јад на срце, 20
„А од јада гора вехне,
„Као драги за драгијем.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 282-283.
