Све сам знаш!
| Све сам знаш! Писац: Илија Вукићевић |
- Све сам знаш!
- ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА -
Све иде унапред. Корачаш унапред, тица по зраку лети унапред, и време иде, пролаз.Чини ти се као да је јуче било, а оно једва се памти. И не приметиш, а лишће опало, окна се замрзла, а топла ти пећ мами озебле руке; напољу мраз, крв да смрзне. Корачаш по пртини; замрзнут снег некако чудно шкрипи. Прође дан, прође ноћ. Тако данас, тако сутра, и — ти бациш шубару у оџаклију, па накривиш сламни шешир; смиље се жути на њему, ти миришеш босиљак, а око тебе шири крила бујно пролеће. Тако то једанпут, тако други пут, тако непрестано, па.. некако ти се гуњ оклембеси... Успрсаваш се — аја! А оно те посуло иње по коси и бради, и тек ћеш по који пут превући руком по седом брку, а око ти као кроз густу маглу гледа слике што су ти давно на очима биле, па, да срцу муку скинеш, омакне ти се: "Некад, било је то поодавна." Давно! А као да ти је на очима. Па сваким даном све даље и даље, док једном омркнеш, па се не пробудиш. Тако ти је то! То никог не мимође. Слави Бога, ако имаш кога да ти славу очува. Друго и шта ћеш?
Кад опече лети звезда, па се нађеш у густоме хладу, ил’ зими стегне мраз, а ја окренуо леђа пећи... заборавим се шта сам и како сам. Око ми превидело на шта гледам, а памет ми се денула за очима, па час ил’ гледам што ми је срцу годило, ил што није, тек слика слику изазива. Роје се читави низови, па... некад младо срце било, пробудила успомена стари жар,...срце се заиграло, ал снага напушта. Шта ћу, и године су!
Баш сам 6ио као ово јако мој кићан; памет ми је била за очима, па што ми је отад и остало у памети, тешко да нису године много изорисале.
Све у мојој кући било лепо; ако ћеш за рад, била је за углед... ако за добро, и њега је било... за поштење... за све. И било би, да неко зло не навали, те и кућу да растури и нас да осрамоти. А да кажеш да му је клица била! Но некако, да човек посумња е има нечега што ти злом прети, да стрепиш, кад омркнеш, како ће ти јутро осванути. Право кажу бабе: чини су! А, опет, ко може у то веровати?
Бабо ми и нана лепо се слагали. Кад је било за рад, радили су обоје с равним напором; кад за договор, саветовали се као људи; нити је нана знала за прекор, нит’ он њу чуо да се развиче. Била му је и жена и друг, како и треба да је. И с нама је лепо поступао; не велим да нас је миловао, к’о што има; али ја не запамтих да ми је нога пропала кроз опанак, или да ми је вирио лакат кроз памуклију.
Кућа нам је била, где је ова јако, а били смо сами, па сад ово што има стаја и зграда, после смо доградили. Кућа нам се по имаћу рачунала у средње; нит’ је преливало, нит’ је ваљало много доливати. Ако и није да се брашно уплесниви или сланина ужагри, а оно ни да се по комшилуку мољака.
За две куће од нас била је кућа неке удовице Савке. Говорили су да се млада удала, па замало остала удова; а лепа к’о уписана. Ја лепшег чељадета нисам ни дотад ни отад видео. Тешко ти је ока одвојити од ње. А кад је близу тебе, све те од ње нека ватра сажиже, а лепо не би осетио, да у пламену буктиш. Очи јој као трњине, а заносне: кад их крене, мислиш понесе собом и оно са чега их диже. У струку као саливена; гипкају јој рибићи под јелеком, као кад ветар пирне изнад воде, па се она лако набора! Па се све то лепо сложило, чисто дошла поносна, а не као оне наше жене, но некако по варошки. Кад је видиш, саме ти се очи упиље у њу, па да је не знам шта око тебе, не би осетио.
По стању је била пука сирота. Дође коме у кућу те помаже, да себе хлебом нахрани. Ал’ ваљда због те њене лепоте зазирали су људи од ње. Ретко у чију кућу да је долазила; а откад оста удова, залудеше људи у селу за њом. Момчадија — и Боже прости, млади су, ал’ и људи се помамише. Жене је међу собом грде, а нема две да се састану, а да им она није у устима. Па због тога, а ваљда је и било нечега, поче о њој рђав глас, и већ се њена кућа сматрала за рђаво. А да ли је тако било, то паво вам не могу казати, тек знам говорило се.
Једнога вечера седимо ми за софром. Бабо се нешто замислио.... све гледа на једно место, а поглед му укочен. Оно, слабо је и пре говорио, ал’ тада к’о завезан.
Нана заилази око њега, а види се пече ју шта је њему.
— А би ли ти до воденице? — након запита нана.
— Ја — рече он некако мргодно.
— И сутра ћеш? — опет нана.
— Мораћу — каже он, па заћута.
Ћути и нана.
Бабо лагано обриса нож, тури га у цагрије, па се одупре руком о сто, те се столица наже.
— Нешто мислим о Марковој Савци... нисам је одавно видео, па је једва познадох. Много је лепа.
— Лепа је — рече и нана.
— Вере ми, као вила — каже бабо ка’ за себе.
— Кажу није ваљана — тек рече, као да би одговорила.
Њему падоше веђе ниже, и чисто љутито рече:
— Свет је свет. Свакоме нађе траг. Ја не бих рекао; ту нема истине ни а — и окачи ноктом о зуб.
— Говоре тако — каже нана.
— Немају друга посла.
Доскора бабо, кад нема посла, он ти је непрестано код куће. Увек му се нађе посао код куће, па ако ништа друго, он се завуче у собу, па би преседео, а не би отишао ни до механе. А одскора поче да одлази до Јованчине воденице; вели да Јованча нешто дограђује, па му је од потребе да то разгледа — ни посао га не може да задржи. Некад удари киша к’о да из кабла лије, а он тамо. Читав пушкомет има од села до воденице, а он, као да му је уз кућу. Пре тамо навише ретко је и ишао, било му је спутно; а сад, као да му се село наопако окренуло. Тамо горе у селу била је те Савке кућа, па кад год оде, мора проћи поред ње.
Задуго он говораше о Јованчиној воденици, и задуго цепаше опанке, одлазећи до ње.
Измакоше дани. Наиђе јесен полагано, поче зима да свија гнездо. Облаци сакрили небо, као да си суро платно више главе разавио. Киша, час по час, промиче кроз сухо грање, а студен ветар подухвата читаве сметове суха лишћа, да им у каквој јарузи место нађе. Сунце с дана у дан трне, па се нека туга наваљује на душу, нема топла зрака, да је разгреје. Чини ти се као да ти се из груди нешто одлива, па се место тога нека туга шири, и док ти око сањиво дрема, дочекаш и први прамен снега. Засипа снег у лице, у образе крв подишла, а кроз смет журно хиташ кући... Ту си међ’ својима: ако си срећан, да срећу делиш, а ако си тужан, да тугу тужиш.
Што Бог закрати, то људи раде да надокнаде. Дуге би ноћи биле, да није подрума, суха меса и друге за’ире. Срећне куће, где се тако зимује!
Мој бабо као да доби другу неку памет. Мора да га нешто смете. Лепо, човек, поче да ти се чини као да на очима сања. Заборави на себе, као да му је двадесет година. Нигде места да нађе у свој кући... Кад дође, чини се као да је у гостима, као да му је његова кућа страна. Нит’ што ради, нит’ се слади. Буди Бог с нама! Отима се он, да се не примети, ал’ тим горе: то га издаје.
Нана ништа не вели, а види се да је с дана на дан сетнија. Пре понекад уз рад запева, или, кад се око ње окупимо, понешто нам приповеда; а одскора као да су јој уста запушена.
Понекад ја рупим из небуха у вајат, а она се поднимила и замислила, па ме једва осети да сам дошао. Све нешто крупно мисли. Једном је нађох плачну.
— Не плачеш ли ти, нано?
— Не плачем — каже она.
— Кријеш ти — кажем ја, — ето, црвене ти очи.
— Па ето, сетила сам се бате.
— Је л’ што је умро?
— Јес’!
— Пред онај Божић?
— Јес'!
Као да није за батом, ал', опет, зашто би друго?...
— Па он је умро одавио — корсем ја хоћу да је тешим.
— Ако, ’рâно, сетила сам се... а волела сам га... Да ми је он сад... — и осуше је сузе.
— Немô, нано... Он ће... — Па не знадох шта ће, ал’ ми суза допуни.
Нана убриса очи, иа пође да нешто уради.
Поче она често да жали бату, па кад ми окупимо, она тек само: «Бата»... И нас то као да надвлада.
Већ заишли у зиму увелико. Седели ми једне ноћи, па нас топлина запарила: нити дремамо, нит’ смо будни, а згодно нам је — што ’но кажу раскокали се. Нана седи с нама, а мало-мало па уздахне, или сакрије главу, да јој лице не видимо. Види се сузу гута, да нас не цвели. Чим она тако, зна се да тужи за батом.
— Ти си волела бату? — питам је ја.
— Много, ’рано, — каже она.
— А он умро, је л’? — пита је мали Јова.
— Умро, голубе, — одзива се нана тужно.
— А боловао? — опет ја.
— Ко, ’рано? — прену се она.
— Бата.
— Ба... ба — расцика се мала Деса па докопа руком своју ножицу и поче да се игра, а непрестано шуњка: «Ба... ба... ба...»
— Кажи: на-на — почнем ја да је учим.
— Ба-ба — као да одговара, и још много њеним језиком, да је човек угризе од милоште.
— На-на — опет ја.
— На — отеже она, па се заигра.
Нана прену из мисли:
— Да лежете! — рече.
— А бабо у механи? — питам је ја.
— У механи.
Нана намести Десу, а и Јова леже, а ја, к’о маторац, хоћу да дочекам баба. У соби све ћути... Ја се скоро успавао, а нана, да жмури, бих рекао спава.
Не знам за колико ми тако седимо, док бабо удари на врата, те се ја расаних.
Уђе он. Очи му светлије, а поглед блажи — сјајан, чисто блешти; бркове завио, као да их је увоштио, а уста развукао, као да се смеши.
— Помоз’ Бог! — рече, а глас му као свила мек.
Нана га отпоздрави, па пође, да му вечеру донесе.
— Зар ти седиш? — окрете се мени.
— Седим.
Он ме дохвати за раме, па ме повуче к себи и поче да ме тапка по леђима. Дотлен никад.
— Хоћеш ли, вели, у школу?
Као да ме пресече.
— Нећу — рекох.
— Мораћеш, те како.... ако се може да те оставе за до године.
Ја заћутах. Нана му изнесе јело. Видим лепо како се међу њима нешто пречи, те их раздваја. Кад што једно другом кажу, као да се преко зида разговарају. Нити она мења глас, нит’- он.
Те ноћи снивам ја као да се Драгојло Марин попео на звонару, па се с ње развикао... а глас му пун и крупан, као највећег звона. Мучим се... да ми је да ме се окане. Ал’ што се ја више упињем, да му се уклоним, глас му све јачи. Ја се мучих, мучих, па кад не би вајде, ја да викнем да ућути, па се тргох.
Бабо нешто гласно говори, готово се развикао, а нана као окамењена.
— Не заборављам ја кућу — вели бабо. — Шта вам је мало? Ако немаш дрва, реци; ако немаш брашна, реци. Шта то има да се тужиш? К’о шта ја то радим? Зар мислиш немам ја образа, ил’ сам последњи човек у селу?... Шта ћу ја, што нисам као газда-Вељко? А што сам се заузео за сироту, севап је. Грешим ли ја? Јес’... а што свет говори.... шта ћу му ја? Немô ти тако... Горе ми ти чиниш но све село...
Зло време напољу, а распра у кући. Тако ми зазимисмо.
Како зими има мање рада за кућу, а оно има више у кући. Где је жена сама, бо’ме није јој лако издржати. Што се пре могло урадити у авлији или ма где, сад се мора под кровом. Па, не знам, наиђе један празник, спремај све; за други, све изнова. Ту је слава, ту Божић. А сав посао окоми се на жене.
Бабо виде где се нана много мучи у раду. Ил’ се њему ражали, ил’ што је тако хтео, рече јој да би узео неку жену, да јој помаже.
— Не бих — рече нана, — била с раскида.
— Па и за децу би се боље бринула.
— Јес’!
Не знам где бих нашао жену... Оно што их има за нас, већ су у кућама... Ја... коју бих то...
Не знам за Персу? — каже нана.
— Код Бурјана је.
— Готово и нема жена.
Бабо се замислио, па тек као да се сети:
Ето, Савка нема рада, а, веле, зорли се мучи.
Нана се намргоди.
— Немô ни њу! — рече.
— А што не би? — пита бабо.
Нана оћута. Рекла би му много што шта, али нит’ јој је до говора, нит’ је њему вредно за то говорити.
— А што њу не? — опет бабо.
— Моћи ћу ја и сама — каже нана.
Бабо виде шта је.
— Е, вала, — рече, — ја проживех с тобом толико, а не познаде ме. Зар бих ја своју кућу осрамотио? Или сам, ваљда, ослепео, те не бих видео, да има чега? Криво ће ми бити.
— Па ако има друга? — рече нана.
— Нема, велим... А, овај... јес’ то... Договорићемо се.
Тешко да се договарали; како он рече, тако је и било. Не само за то, за свашта је он био господар. Није му то ни била махна.
Једне вечери доведе бабо Савку у нашу кућу. Нану није те ноћи ни видела, ни ми њу.
Свану јутро, а ми се зором пробудили, и знамо да је Савка у нашој кући, па некако бојажљиво извирујемо, да бисмо је видели. Бабо отишао послом својим, па ми, као и увек, остали, а сад као још и госта да имамо.
Нана што први пут прође мимо њу, а после све на друга врата, да не би била близу ње.
Знам ја, долазиле су жене нама и да помажу, долазили су и гости, ал’ да је икад овако било — никад!
Ваљда се њој досади ’нако стојећи, па се завуче у своју собу, И, док бабо не дође, не изиђе.
Тако се Савка уведе у нашу кућу. Испрва за јелом каже јој отац: «Једи!» или: «Узми то!»
А она к’о нека варошанка:
— Нека, хвала! — А успија се, чини се оволишна.
Једном бабо казао у разговору да му је да има рена; иште му, вели, срце. Нана заборавила. Грдан посао био, па смела с ума. Кад дошао бабо, а он мало и весео, и весело каже:
— Дед саде рена!
Нана се пљесну.
— Заборавила сам — рече.
— Их, болан, а ја већ сладио — каже бабо.
Савка се диже у кујиу, па изнесе пола чиније рена. Она то истругала.
Једном нана рекла бабу:
— Требало би ми мало очајнице, да пијем. Има у Јакова; ако ти буде уз пут, сврати и узми.
Док бабо отишао, а Савка донела однекуд читаву киту.
— Узела сам ја, вели, од баба-Драгиње.
Нана јој прими; ал’ што смисли, не промени.
Ја пролазио поред Бурјанова шљивака. Да провучем кроз стругу, а грана ми дохвати памуклију, те подера. Кажем нани да ми окрпи.
— Хоћу, ’рано, чим узмогнем.
Ја, како легао, оставио памуклију на банак. Кад сутра, а она запшвена, да се једва познаје закрпа.
— Зар ти то сашио? — зачуди се нана, кад ме виде.
— Нисам ја... мора да се ти шалиш.
Нана ме погледа.
— Нисам ни ја — рече.
Ја се замислих.
— Мора да је ова — па показах на Савкину собу.
Нана не рече ни речи.
Мора да се она потужила бабу како јој нана не вели ништа, те као да џабе једе наш хлеб. Он једном казао пред свима да ваља нешто урадити; а да сама нана ради, пала би.
Каменог је срца била нана. Целог дана не стаде, ал’ одржа, нит’ оној рече: «Помози!» Кад пред мрак, ваљаде је ухвати студ онако уморну, или јој се јед накупио; тек је спопаде нека напаст, да лепо хтеде жена да заковрне. Само се докопа за груди, па без гласа паде на постељу.
Ми деца у дреку. И сам незнам како ми у онај час дође да зовем баба. Још ми горе, што би с њиме. Кад му рекох, а он дође, као да је, Боже лрости, полудео. Наже кући као махнит.
Виде ме плачног тета-Биса, па јој пао у очи, те ме запита. Кад јој рекох, отрча к нама.
Бабо стао више нане, а отворио око, што се може дићи трепавица — разрогачен. Гледа тако у нану, као да би јој муку примио, или бол задржао.
Нана кратко дише, а час по час дохвати се за груди.
— У Злоту — рече Биса, — има једна жеиа што лечи. Иди за њу.
Бабо је погледа, и као да је није чуо.
— Иди — опет рече Биса, — за Мару гатару.
Бабо натури вес више на чело, па изиђе. И замало, па, што коњи могу потрчати, оде у Злот.
Тета-Биса се забави нешто око нане. Раскопча јој јелек и отпусти јој пас; поче јој превлачити палцима по челу, а све нешто шапуће... Женска посла!
Нани, ваљаде што се распаса, лакну мало. Не памтим веселијег часа, но кад она отвори очи. Виде нас око себе, па се замучи, да нешто упита, и једва чусмо:
— Миљко!
— Отишао у Злот за Мару — рече-Биса.
Нешто благо прелете нани преко очију, заблиснуше јој чистом њеном душом, па, да јој кроз те очи погледаш, видео би неко миље, што растура мирис материне душе.
Док ми још око ње стојимо и тета-Биса преста да је трља и да јој баје, а зазвркташе кола шором, па савише у нашу авлију.
Бабо к’о да улете и прво рече:
— Како је?
— Боље, хвала Богу! А Мара?
У то уђе и та гатара.
Ил’ што је од имена — није шале, лечи сваке болести — ил’ што ми у нади, па бисмо се и за сламку ухватили... гледимо у њу, као у Светог Николу.
Мара приђе нани, гледа је замало, шапуће нешто. Истрља је као и Биса. У свему се види, корсем, неко знање. Па након рече да загрејемо мало воде.
Бабо изиђе, а и ја за њим.
— Види коње! — рече он.
Коњи ое запурили, као да их је неко онај час окупао — све се магла диже по њима. Наредим ја њих како знадох, па се вратим у кућу.
Мара даде нани нешто да пије, истрља је зејтином и окади сирћетом. Живну, вере ми, душа у нане.
За целу ноћ, кад и Мару ухвати сан и кад смо ми одавно сањали, бабо је седео поред нане — као да је од камена. Само гледа како је она: ил’ се преврне, ил’ јаукне, ил’ јој дода, ако што устреба.
Зором и нас избуди, а он ни пред зору не склопи ока.
Нани би боље. Али, ваљда, или што је болест била нагла, или што јака, ослабе жена, као да је месец лежала. Док се не предиже, не изиђе јој Савка на очи. Мора да јој је бабо наредио!...
Прође време к’о на крилима. Изгуби се зима, тек је траг остао на планинама, док је сунце и ту не растера.
Изиђеш на брежуљак, па где оком кренеш, све привлачи. Као да си шареницу развукао, тако ти је пред очима. Негде већ зазеленело, негде земља поорана, а негде још остало суро и ледина. Лепота, да се сит не нагледаш!
У кући нам остало као и пре. Нана онако трпи, као и пре. Тек само што се Савка ослободила, па хоће као и да господује. Кад нема баба, не би ни говорила; али пред њим, као да му је најпречи род.
Па он јој више рачунао, но што је она и мислила.
Ево!
Продавао Маринко њиву што је до наше у Маркову. Заценио човек папрено, а ако има рачуна ко да купи, то мој бабо.
Напомену он једном пред свима:
— Земља ми је, вели, под руку, а масна је. Вредно би је било узети.
Нана зна за цену, па вели:
— Много је заценио. Кад би попустио!
— Ни паре неће — каже бабо.
— А колико? — пита Савка.
— Педесет у злату.
— Где су толике паре? Много је, да се трипут може урадити... А после, мала је, нема да се честито с ње натовари — каже нана.
— Родна је, рече, много — каже Савка.
— Граниче се.
— Кад би онај нешто попустио! — каже нана.
Бабо ћути и мисли. Савка уместо њега рече:
— Кад је угодно, није скупо.
— Мораћу је узет'!
И узе је. Да је гледао по нанином — а требао је — не би тако урадио. Али он, или што му је било угодно, или што му Савка рече, учини, а на нану се не осврну.
Па што у кући тако ради, али почеше да га се и људи клоне. Био је он поштован од света, био је међу првим људима, а сад иде са зрикавим Марком и спао на Јову Алабала, којега су сто пута апсили, и још некоје, којима је пре једва Бога називао. Нема му више Драгојла или Милоша Милића и других виђенијих људи. Бо’ме, с некима тако прође, што се не гледају, а с некима и ајдамаком раскрсти.
Потукао се са Нешом ковачем; казао му онај, вели, ти имаш две жене. Да не би људи, он, лепо, да га умлати. Што му се у очи каже, тако се брани, а што говоре о њему, не осврће главе. Не да он о себи ни мрве блата на се; а вели за оне што му за леђима говоре, не смеју му у очи, а немају, вели, ни шта. За све су му они криви, а он мисли прав је.
Једном нам дође — то би последњи пут — Мојсило Нинић, красан човек у свему. Помислио човек, ваљда, да ће моћи што лепом речи учинити код баба. Дошао му, корсем, послом, па наведе говор на Савку. Покуди јој све, од пете до перчина. Не рече: ни лепа, ни здрава; ама ни речи.
Бабо се час мргоди, час окрене главу... Види се криво му.
— Мрска ми је да је видим — најзад рече Мојсило.
Бабо се обрецну:
— Немô ни да је гледаш.
— Ја — вели Мојсило, — и нећу (па се диже) — но се теби чудим.
— Чуди се ти коме хоћеш, немô мени... Рекох ли ја теби како је мени? Шта си ми напао дробити, к’о да си ми тутор... Ако си за друго дошао, да се разговарамо; а за то ми немô ни долазити.
Плану Мојсило: хоће човек да га из куће отера!
— Не прекорачих ти ја, вели, праг... Но си ослепео код очију. Сваки петао у селу има више и памети и образа од тебе.
Како ми је бабо био прек човек, али онда ни ногом не мрдну. Чини ти се по њему сад ће смрвити Мојсила, а стоји на месту закопан.
Тако раскрсти с њим.
Прође пола године, како Савка дошла у нашу кућу. За то пола године проживесмо да се радо не помиње. Вере ми, како нам један дан прође, тако и други; а да не помињем јад што га је јутро доносило. А да му се могло наћи лека — тражио бих га до накрај света.
На очи се чини: нема ничега да би пало у сумњу, или да би се за што пребацило. Али образ поцрвени и на помисао, а камо кад и народ задарне. До комишје кад изиђем, оборим главу, као да ћу кроз шибу. Бадава, срамота ме је. Па са мном и како тако — дете сам био. Али јадна нана, као мученица! Тешко ми је да вам о томе и говорим.
Савка, кад се добро свиче на нашу кућу, издиже се, као да је она домаћица. Нема у ње више да се снебива. Јок! Ради, ћерка, што је њој воља. Па као и хоће да пркоси!
Пустила једном волове у градину, пола младица сатрла говеда. А њој бабо ни речи, нит’ се она осврну, кад нана опомену. Једном, опет, дохватила нанин разбој, па ните замрсила, жице покидала; пропаде за два аршина платна. А она се још кикоће, како се нана мучи да поправи... Бабо купио једном нани нов јелек. Она га нашла, па на себе натукла кад да скине, а дугме се запело. Она трже руком па нов јелек подера. Нана рече бабу, а он ништа — Јову ударила једном, што јој ушао у собу, кад спава. Обрецне се на мене, као да ме је родила. Лепо поче као неки господар. Нико јој и не крати. Ако се помене баби, он мисли из ината се говори. Она тако, а он је заклања, а ми јој под руку.
Нана поче једном да говори о нечем кућевном. Да је не хвалим да је била ваљана домаћица; али вере ми, ја колико сам знао, лепо је говорила.
Свака реч није онако.
— Шта није, када је тако — каже нана. — Где се једном може двоје урадити, а тако различно? Во се не хвата у јарам и преже у рукунице. А тако је и то. Где би се могло од плетиће игле направити шиваћа!
— Није — каже Савка.
— Тако је — каже нана.
— Не знаш ти — каже Савка, — ништа.
Нана погледа у бабу, а он се гради као и да није чуо.
Ама смео бих ушта хоћеш, да га је она опчинила. Зар би друкче и могао тако радити?
Па опет чинило ми се е и у њему нешто ври, као да се са собом бори. А није ни могло му друго бити; оно, или је свет изгубио памет, или да греши. Та двоумица му се и на лицу огледала. Тако бих ја рекао...
Опече звезда, па зрак бије право у теме, мозак да проври. Ако није да се сагори под сунцем, а оно је да се угуши под заклоном. Мало крени, па да се у ноју окупаш; нит’ си пристао радити, нит’ се може не радити. Некакав ватрен ветар пири, чисто кожу прљи. А кад се ватра скрије за брег, оживи све око тебе;аконијепесме шица, а оно су по сву ноћ те прела, те седељке. Сваку би ноћ могао осванути.
Ноћ у Бога дивота. Начичкало се небо безбројним кандиоцима, а месец засветли — као да си на дану. Свежина нека засипа ти груди, а осећаш да места нема, све да примиш.
Измамило ме лепо вече, па изишао у шљивик и пребацио ногу преко преплета на плоту, а лакат ослонио на проштац, те сама глава пала на шаку. Месец ми право у очи. Гледам ја како се уплићу оне шаре у њега, па кад зажмирим, а оне се скупе; а кад уздигнем трепавице, оне као да порасту — кажу оно: убио брат брата. Звезде трепере и преливају, као кад прснеш воду према сунцу... Лепота, да човек занеми гледајући! Ко може као Бог... После, како месечина пала на село... икако се по дубовима чисто упалили врхови, а под њима густа тмина, а некако се удубљује у њима, као да у грдну провалију гледаш, а дна јој не видиш... Са брега одблескује светлост — на врху има голич, па као да си синију према зраку окренуо.
Мисли ми се уплеле, па осећам да немам снаге да их размрсим, а свака ми је драга, не знам коју бих прво. Па како она, тако ми се и снага одлива; одилази к’о река, кад отиче, и... дами је тако умрети,
Занео се ја тако, к’о пред сан, а неко шушну мени иза леђа. Обрнем главу... преда мном стоји Савка. Узела котлове у руку, а у десној држи обрамицу. Застаде, па ми зачкиљи у очи. Ја обрнух главу.
— Што бленеш? — рече.
Шта каза и како каза, не би још било вредно одговорити, ал’ ја рекох:
— Гледам.
— Блеиеш — каже опет. — Чудно чудо — месец!
Бадава ћутати. Не би ми дала мира до зоре.
А нана ми говорила: «Склањај се, вели, од ње.»
Да спустим ногу, а опута од опанка закачи ми се о наплет, а ја руке опустио, те тако се занијао да паднем — сама ми се рука дохвати њена скута, и он се подера.
Кад цикну она и омаче мене обрамицом по потиљку, све ми звезде изиђоше на очи, засину нека ватра око мене;учини ми се као да се низ брег котрљам и да се село на ме натрпава. И док ме нешто притиште, па ме дохвати несвестица.
Погледам, кад ја у соби на постељи, а сав замотан у убрус, само што очима видим. Бабо се наднео на ме, а нана сва умрљана од суза.
Бабо блед, као оно кад се нана разболела, још и блеђи. Како су му очи црне дошле према лицу још црње, а цакле се као жеравица! Упро поглед у мене и не трепће.
Жив се препадох. Горе ми би од њега, но што ме она удари. Побојах се, што му ону увредих. Не могаде срце да одоли, пође ми суза као никад дотле, а јецам и молим:
Ни... сам хтео, на... не ми. Она ста... ла, а ја а ја... не знадох се... за друго ухватити но за њу... Не бих јој подерао... не бих...
Кроз сузе видим како њему игра рибић на слепом оку, а у погледу све већа љутина. Премрех лепо од стра’. Сузе више потекоше.
— Неће он теби, роде, ништа — каже нана, па се окрете њему: — Боји се, што је ону увредио.
Бабо се исправи. Какав је био, уплашио би се од њега и Среја Костин, што се са сваким бије.
Кад нана рече, чисто ми лакну, али опет почех:
— А ја овако... а она овако... — И не доврших, а он јурну на врата. За њим и нана.
Ја се унезверио; док се чу писак у Савкиној соби и како бабов глас грми и како столица пуца.
Нану чујем где кука:
— Немо.... убићеш је! Немо, деце ти!
А он, ваљда, ону гњави, па само на махове:
— Да убијем кују... да убијем!
Нана Савку на рукама однесе, да се нама више не поврати.
Мени оста белега на глави, а мало је да кажем који број да ју је нана пољубила...
Кад сам се оженио и довео ову моју бабу у кућу, дозва ме бабо, као да гледам, преда се и рече:
— Одсад памет у главу! Пази ову твоју жену као очи у глави... Нико ти неће бити као она. Немô да ти себе помињем. Све сам знаш!
Извори
[уреди]- Илија И. Вукићевић: Целокупна дела, књига прва, страна 35-55, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|