Sve sam znaš!
| Sve sam znaš! Pisac: Ilija Vukićević |
- Sve sam znaš!
- PRIPOVETKA IZ SEOSKOG ŽIVOTA -
Sve ide unapred. Koračaš unapred, tica po zraku leti unapred, i vreme ide, prolaz.Čini ti se kao da je juče bilo, a ono jedva se pamti. I ne primetiš, a lišće opalo, okna se zamrzla, a topla ti peć mami ozeble ruke; napolju mraz, krv da smrzne. Koračaš po prtini; zamrznut sneg nekako čudno škripi. Prođe dan, prođe noć. Tako danas, tako sutra, i — ti baciš šubaru u odžakliju, pa nakriviš slamni šešir; smilje se žuti na njemu, ti mirišeš bosiljak, a oko tebe širi krila bujno proleće. Tako to jedanput, tako drugi put, tako neprestano, pa.. nekako ti se gunj oklembesi... Usprsavaš se — aja! A ono te posulo inje po kosi i bradi, i tek ćeš po koji put prevući rukom po sedom brku, a oko ti kao kroz gustu maglu gleda slike što su ti davno na očima bile, pa, da srcu muku skineš, omakne ti se: "Nekad, bilo je to poodavna." Davno! A kao da ti je na očima. Pa svakim danom sve dalje i dalje, dok jednom omrkneš, pa se ne probudiš. Tako ti je to! To nikog ne mimođe. Slavi Boga, ako imaš koga da ti slavu očuva. Drugo i šta ćeš?
Kad opeče leti zvezda, pa se nađeš u gustome hladu, il’ zimi stegne mraz, a ja okrenuo leđa peći... zaboravim se šta sam i kako sam. Oko mi previdelo na šta gledam, a pamet mi se denula za očima, pa čas il’ gledam što mi je srcu godilo, il što nije, tek slika sliku izaziva. Roje se čitavi nizovi, pa... nekad mlado srce bilo, probudila uspomena stari žar,...srce se zaigralo, al snaga napušta. Šta ću, i godine su!
Baš sam 6io kao ovo jako moj kićan; pamet mi je bila za očima, pa što mi je otad i ostalo u pameti, teško da nisu godine mnogo izorisale.
Sve u mojoj kući bilo lepo; ako ćeš za rad, bila je za ugled... ako za dobro, i njega je bilo... za poštenje... za sve. I bilo bi, da neko zlo ne navali, te i kuću da rasturi i nas da osramoti. A da kažeš da mu je klica bila! No nekako, da čovek posumnja e ima nečega što ti zlom preti, da strepiš, kad omrkneš, kako će ti jutro osvanuti. Pravo kažu babe: čini su! A, opet, ko može u to verovati?
Babo mi i nana lepo se slagali. Kad je bilo za rad, radili su oboje s ravnim naporom; kad za dogovor, savetovali se kao ljudi; niti je nana znala za prekor, nit’ on nju čuo da se razviče. Bila mu je i žena i drug, kako i treba da je. I s nama je lepo postupao; ne velim da nas je milovao, k’o što ima; ali ja ne zapamtih da mi je noga propala kroz opanak, ili da mi je virio lakat kroz pamukliju.
Kuća nam je bila, gde je ova jako, a bili smo sami, pa sad ovo što ima staja i zgrada, posle smo dogradili. Kuća nam se po imaću računala u srednje; nit’ je prelivalo, nit’ je valjalo mnogo dolivati. Ako i nije da se brašno uplesnivi ili slanina užagri, a ono ni da se po komšiluku moljaka.
Za dve kuće od nas bila je kuća neke udovice Savke. Govorili su da se mlada udala, pa zamalo ostala udova; a lepa k’o upisana. Ja lepšeg čeljadeta nisam ni dotad ni otad video. Teško ti je oka odvojiti od nje. A kad je blizu tebe, sve te od nje neka vatra sažiže, a lepo ne bi osetio, da u plamenu buktiš. Oči joj kao trnjine, a zanosne: kad ih krene, misliš ponese sobom i ono sa čega ih diže. U struku kao salivena; gipkaju joj ribići pod jelekom, kao kad vetar pirne iznad vode, pa se ona lako nabora! Pa se sve to lepo složilo, čisto došla ponosna, a ne kao one naše žene, no nekako po varoški. Kad je vidiš, same ti se oči upilje u nju, pa da je ne znam šta oko tebe, ne bi osetio.
Po stanju je bila puka sirota. Dođe kome u kuću te pomaže, da sebe hlebom nahrani. Al’ valjda zbog te njene lepote zazirali su ljudi od nje. Retko u čiju kuću da je dolazila; a otkad osta udova, zaludeše ljudi u selu za njom. Momčadija — i Bože prosti, mladi su, al’ i ljudi se pomamiše. Žene je među sobom grde, a nema dve da se sastanu, a da im ona nije u ustima. Pa zbog toga, a valjda je i bilo nečega, poče o njoj rđav glas, i već se njena kuća smatrala za rđavo. A da li je tako bilo, to pavo vam ne mogu kazati, tek znam govorilo se.
Jednoga večera sedimo mi za sofrom. Babo se nešto zamislio.... sve gleda na jedno mesto, a pogled mu ukočen. Ono, slabo je i pre govorio, al’ tada k’o zavezan.
Nana zailazi oko njega, a vidi se peče ju šta je njemu.
— A bi li ti do vodenice? — nakon zapita nana.
— Ja — reče on nekako mrgodno.
— I sutra ćeš? — opet nana.
— Moraću — kaže on, pa zaćuta.
Ćuti i nana.
Babo lagano obrisa nož, turi ga u cagrije, pa se odupre rukom o sto, te se stolica naže.
— Nešto mislim o Markovoj Savci... nisam je odavno video, pa je jedva poznadoh. Mnogo je lepa.
— Lepa je — reče i nana.
— Vere mi, kao vila — kaže babo ka’ za sebe.
— Kažu nije valjana — tek reče, kao da bi odgovorila.
Njemu padoše veđe niže, i čisto ljutito reče:
— Svet je svet. Svakome nađe trag. Ja ne bih rekao; tu nema istine ni a — i okači noktom o zub.
— Govore tako — kaže nana.
— Nemaju druga posla.
Doskora babo, kad nema posla, on ti je neprestano kod kuće. Uvek mu se nađe posao kod kuće, pa ako ništa drugo, on se zavuče u sobu, pa bi presedeo, a ne bi otišao ni do mehane. A odskora poče da odlazi do Jovančine vodenice; veli da Jovanča nešto dograđuje, pa mu je od potrebe da to razgleda — ni posao ga ne može da zadrži. Nekad udari kiša k’o da iz kabla lije, a on tamo. Čitav puškomet ima od sela do vodenice, a on, kao da mu je uz kuću. Pre tamo naviše retko je i išao, bilo mu je sputno; a sad, kao da mu se selo naopako okrenulo. Tamo gore u selu bila je te Savke kuća, pa kad god ode, mora proći pored nje.
Zadugo on govoraše o Jovančinoj vodenici, i zadugo cepaše opanke, odlazeći do nje.
Izmakoše dani. Naiđe jesen polagano, poče zima da svija gnezdo. Oblaci sakrili nebo, kao da si suro platno više glave razavio. Kiša, čas po čas, promiče kroz suho granje, a studen vetar poduhvata čitave smetove suha lišća, da im u kakvoj jaruzi mesto nađe. Sunce s dana u dan trne, pa se neka tuga navaljuje na dušu, nema topla zraka, da je razgreje. Čini ti se kao da ti se iz grudi nešto odliva, pa se mesto toga neka tuga širi, i dok ti oko sanjivo drema, dočekaš i prvi pramen snega. Zasipa sneg u lice, u obraze krv podišla, a kroz smet žurno hitaš kući... Tu si međ’ svojima: ako si srećan, da sreću deliš, a ako si tužan, da tugu tužiš.
Što Bog zakrati, to ljudi rade da nadoknade. Duge bi noći bile, da nije podruma, suha mesa i druge za’ire. Srećne kuće, gde se tako zimuje!
Moj babo kao da dobi drugu neku pamet. Mora da ga nešto smete. Lepo, čovek, poče da ti se čini kao da na očima sanja. Zaboravi na sebe, kao da mu je dvadeset godina. Nigde mesta da nađe u svoj kući... Kad dođe, čini se kao da je u gostima, kao da mu je njegova kuća strana. Nit’ što radi, nit’ se sladi. Budi Bog s nama! Otima se on, da se ne primeti, al’ tim gore: to ga izdaje.
Nana ništa ne veli, a vidi se da je s dana na dan setnija. Pre ponekad uz rad zapeva, ili, kad se oko nje okupimo, ponešto nam pripoveda; a odskora kao da su joj usta zapušena.
Ponekad ja rupim iz nebuha u vajat, a ona se podnimila i zamislila, pa me jedva oseti da sam došao. Sve nešto krupno misli. Jednom je nađoh plačnu.
— Ne plačeš li ti, nano?
— Ne plačem — kaže ona.
— Kriješ ti — kažem ja, — eto, crvene ti oči.
— Pa eto, setila sam se bate.
— Je l’ što je umro?
— Jes’!
— Pred onaj Božić?
— Jes'!
Kao da nije za batom, al', opet, zašto bi drugo?...
— Pa on je umro odavio — korsem ja hoću da je tešim.
— Ako, ’râno, setila sam se... a volela sam ga... Da mi je on sad... — i osuše je suze.
— Nemô, nano... On će... — Pa ne znadoh šta će, al’ mi suza dopuni.
Nana ubrisa oči, ia pođe da nešto uradi.
Poče ona često da žali batu, pa kad mi okupimo, ona tek samo: «Bata»... I nas to kao da nadvlada.
Već zaišli u zimu uveliko. Sedeli mi jedne noći, pa nas toplina zaparila: niti dremamo, nit’ smo budni, a zgodno nam je — što ’no kažu raskokali se. Nana sedi s nama, a malo-malo pa uzdahne, ili sakrije glavu, da joj lice ne vidimo. Vidi se suzu guta, da nas ne cveli. Čim ona tako, zna se da tuži za batom.
— Ti si volela batu? — pitam je ja.
— Mnogo, ’rano, — kaže ona.
— A on umro, je l’? — pita je mali Jova.
— Umro, golube, — odziva se nana tužno.
— A bolovao? — opet ja.
— Ko, ’rano? — prenu se ona.
— Bata.
— Ba... ba — rascika se mala Desa pa dokopa rukom svoju nožicu i poče da se igra, a neprestano šunjka: «Ba... ba... ba...»
— Kaži: na-na — počnem ja da je učim.
— Ba-ba — kao da odgovara, i još mnogo njenim jezikom, da je čovek ugrize od milošte.
— Na-na — opet ja.
— Na — oteže ona, pa se zaigra.
Nana prenu iz misli:
— Da ležete! — reče.
— A babo u mehani? — pitam je ja.
— U mehani.
Nana namesti Desu, a i Jova leže, a ja, k’o matorac, hoću da dočekam baba. U sobi sve ćuti... Ja se skoro uspavao, a nana, da žmuri, bih rekao spava.
Ne znam za koliko mi tako sedimo, dok babo udari na vrata, te se ja rasanih.
Uđe on. Oči mu svetlije, a pogled blaži — sjajan, čisto blešti; brkove zavio, kao da ih je uvoštio, a usta razvukao, kao da se smeši.
— Pomoz’ Bog! — reče, a glas mu kao svila mek.
Nana ga otpozdravi, pa pođe, da mu večeru donese.
— Zar ti sediš? — okrete se meni.
— Sedim.
On me dohvati za rame, pa me povuče k sebi i poče da me tapka po leđima. Dotlen nikad.
— Hoćeš li, veli, u školu?
Kao da me preseče.
— Neću — rekoh.
— Moraćeš, te kako.... ako se može da te ostave za do godine.
Ja zaćutah. Nana mu iznese jelo. Vidim lepo kako se među njima nešto preči, te ih razdvaja. Kad što jedno drugom kažu, kao da se preko zida razgovaraju. Niti ona menja glas, nit’- on.
Te noći snivam ja kao da se Dragojlo Marin popeo na zvonaru, pa se s nje razvikao... a glas mu pun i krupan, kao najvećeg zvona. Mučim se... da mi je da me se okane. Al’ što se ja više upinjem, da mu se uklonim, glas mu sve jači. Ja se mučih, mučih, pa kad ne bi vajde, ja da viknem da ućuti, pa se trgoh.
Babo nešto glasno govori, gotovo se razvikao, a nana kao okamenjena.
— Ne zaboravljam ja kuću — veli babo. — Šta vam je malo? Ako nemaš drva, reci; ako nemaš brašna, reci. Šta to ima da se tužiš? K’o šta ja to radim? Zar misliš nemam ja obraza, il’ sam poslednji čovek u selu?... Šta ću ja, što nisam kao gazda-Veljko? A što sam se zauzeo za sirotu, sevap je. Grešim li ja? Jes’... a što svet govori.... šta ću mu ja? Nemô ti tako... Gore mi ti činiš no sve selo...
Zlo vreme napolju, a raspra u kući. Tako mi zazimismo.
Kako zimi ima manje rada za kuću, a ono ima više u kući. Gde je žena sama, bo’me nije joj lako izdržati. Što se pre moglo uraditi u avliji ili ma gde, sad se mora pod krovom. Pa, ne znam, naiđe jedan praznik, spremaj sve; za drugi, sve iznova. Tu je slava, tu Božić. A sav posao okomi se na žene.
Babo vide gde se nana mnogo muči u radu. Il’ se njemu ražali, il’ što je tako hteo, reče joj da bi uzeo neku ženu, da joj pomaže.
— Ne bih — reče nana, — bila s raskida.
— Pa i za decu bi se bolje brinula.
— Jes’!
Ne znam gde bih našao ženu... Ono što ih ima za nas, već su u kućama... Ja... koju bih to...
Ne znam za Persu? — kaže nana.
— Kod Burjana je.
— Gotovo i nema žena.
Babo se zamislio, pa tek kao da se seti:
Eto, Savka nema rada, a, vele, zorli se muči.
Nana se namrgodi.
— Nemô ni nju! — reče.
— A što ne bi? — pita babo.
Nana oćuta. Rekla bi mu mnogo što šta, ali nit’ joj je do govora, nit’ je njemu vredno za to govoriti.
— A što nju ne? — opet babo.
— Moći ću ja i sama — kaže nana.
Babo vide šta je.
— E, vala, — reče, — ja proživeh s tobom toliko, a ne poznade me. Zar bih ja svoju kuću osramotio? Ili sam, valjda, oslepeo, te ne bih video, da ima čega? Krivo će mi biti.
— Pa ako ima druga? — reče nana.
— Nema, velim... A, ovaj... jes’ to... Dogovorićemo se.
Teško da se dogovarali; kako on reče, tako je i bilo. Ne samo za to, za svašta je on bio gospodar. Nije mu to ni bila mahna.
Jedne večeri dovede babo Savku u našu kuću. Nanu nije te noći ni videla, ni mi nju.
Svanu jutro, a mi se zorom probudili, i znamo da je Savka u našoj kući, pa nekako bojažljivo izvirujemo, da bismo je videli. Babo otišao poslom svojim, pa mi, kao i uvek, ostali, a sad kao još i gosta da imamo.
Nana što prvi put prođe mimo nju, a posle sve na druga vrata, da ne bi bila blizu nje.
Znam ja, dolazile su žene nama i da pomažu, dolazili su i gosti, al’ da je ikad ovako bilo — nikad!
Valjda se njoj dosadi ’nako stojeći, pa se zavuče u svoju sobu, I, dok babo ne dođe, ne iziđe.
Tako se Savka uvede u našu kuću. Isprva za jelom kaže joj otac: «Jedi!» ili: «Uzmi to!»
A ona k’o neka varošanka:
— Neka, hvala! — A uspija se, čini se ovolišna.
Jednom babo kazao u razgovoru da mu je da ima rena; ište mu, veli, srce. Nana zaboravila. Grdan posao bio, pa smela s uma. Kad došao babo, a on malo i veseo, i veselo kaže:
— Ded sade rena!
Nana se pljesnu.
— Zaboravila sam — reče.
— Ih, bolan, a ja već sladio — kaže babo.
Savka se diže u kujiu, pa iznese pola činije rena. Ona to istrugala.
Jednom nana rekla babu:
— Trebalo bi mi malo očajnice, da pijem. Ima u Jakova; ako ti bude uz put, svrati i uzmi.
Dok babo otišao, a Savka donela odnekud čitavu kitu.
— Uzela sam ja, veli, od baba-Draginje.
Nana joj primi; al’ što smisli, ne promeni.
Ja prolazio pored Burjanova šljivaka. Da provučem kroz strugu, a grana mi dohvati pamukliju, te podera. Kažem nani da mi okrpi.
— Hoću, ’rano, čim uzmognem.
Ja, kako legao, ostavio pamukliju na banak. Kad sutra, a ona zapšvena, da se jedva poznaje zakrpa.
— Zar ti to sašio? — začudi se nana, kad me vide.
— Nisam ja... mora da se ti šališ.
Nana me pogleda.
— Nisam ni ja — reče.
Ja se zamislih.
— Mora da je ova — pa pokazah na Savkinu sobu.
Nana ne reče ni reči.
Mora da se ona potužila babu kako joj nana ne veli ništa, te kao da džabe jede naš hleb. On jednom kazao pred svima da valja nešto uraditi; a da sama nana radi, pala bi.
Kamenog je srca bila nana. Celog dana ne stade, al’ održa, nit’ onoj reče: «Pomozi!» Kad pred mrak, valjade je uhvati stud onako umornu, ili joj se jed nakupio; tek je spopade neka napast, da lepo htede žena da zakovrne. Samo se dokopa za grudi, pa bez glasa pade na postelju.
Mi deca u dreku. I sam neznam kako mi u onaj čas dođe da zovem baba. Još mi gore, što bi s njime. Kad mu rekoh, a on dođe, kao da je, Bože lrosti, poludeo. Naže kući kao mahnit.
Vide me plačnog teta-Bisa, pa joj pao u oči, te me zapita. Kad joj rekoh, otrča k nama.
Babo stao više nane, a otvorio oko, što se može dići trepavica — razrogačen. Gleda tako u nanu, kao da bi joj muku primio, ili bol zadržao.
Nana kratko diše, a čas po čas dohvati se za grudi.
— U Zlotu — reče Bisa, — ima jedna žeia što leči. Idi za nju.
Babo je pogleda, i kao da je nije čuo.
— Idi — opet reče Bisa, — za Maru gataru.
Babo naturi ves više na čelo, pa iziđe. I zamalo, pa, što konji mogu potrčati, ode u Zlot.
Teta-Bisa se zabavi nešto oko nane. Raskopča joj jelek i otpusti joj pas; poče joj prevlačiti palcima po čelu, a sve nešto šapuće... Ženska posla!
Nani, valjade što se raspasa, laknu malo. Ne pamtim veselijeg časa, no kad ona otvori oči. Vide nas oko sebe, pa se zamuči, da nešto upita, i jedva čusmo:
— Miljko!
— Otišao u Zlot za Maru — reče-Bisa.
Nešto blago prelete nani preko očiju, zablisnuše joj čistom njenom dušom, pa, da joj kroz te oči pogledaš, video bi neko milje, što rastura miris materine duše.
Dok mi još oko nje stojimo i teta-Bisa presta da je trlja i da joj baje, a zazvrktaše kola šorom, pa saviše u našu avliju.
Babo k’o da ulete i prvo reče:
— Kako je?
— Bolje, hvala Bogu! A Mara?
U to uđe i ta gatara.
Il’ što je od imena — nije šale, leči svake bolesti — il’ što mi u nadi, pa bismo se i za slamku uhvatili... gledimo u nju, kao u Svetog Nikolu.
Mara priđe nani, gleda je zamalo, šapuće nešto. Istrlja je kao i Bisa. U svemu se vidi, korsem, neko znanje. Pa nakon reče da zagrejemo malo vode.
Babo iziđe, a i ja za njim.
— Vidi konje! — reče on.
Konji oe zapurili, kao da ih je neko onaj čas okupao — sve se magla diže po njima. Naredim ja njih kako znadoh, pa se vratim u kuću.
Mara dade nani nešto da pije, istrlja je zejtinom i okadi sirćetom. Živnu, vere mi, duša u nane.
Za celu noć, kad i Maru uhvati san i kad smo mi odavno sanjali, babo je sedeo pored nane — kao da je od kamena. Samo gleda kako je ona: il’ se prevrne, il’ jaukne, il’ joj doda, ako što ustreba.
Zorom i nas izbudi, a on ni pred zoru ne sklopi oka.
Nani bi bolje. Ali, valjda, ili što je bolest bila nagla, ili što jaka, oslabe žena, kao da je mesec ležala. Dok se ne prediže, ne iziđe joj Savka na oči. Mora da joj je babo naredio!...
Prođe vreme k’o na krilima. Izgubi se zima, tek je trag ostao na planinama, dok je sunce i tu ne rastera.
Iziđeš na brežuljak, pa gde okom kreneš, sve privlači. Kao da si šarenicu razvukao, tako ti je pred očima. Negde već zazelenelo, negde zemlja poorana, a negde još ostalo suro i ledina. Lepota, da se sit ne nagledaš!
U kući nam ostalo kao i pre. Nana onako trpi, kao i pre. Tek samo što se Savka oslobodila, pa hoće kao i da gospoduje. Kad nema baba, ne bi ni govorila; ali pred njim, kao da mu je najpreči rod.
Pa on joj više računao, no što je ona i mislila.
Evo!
Prodavao Marinko njivu što je do naše u Markovu. Zacenio čovek papreno, a ako ima računa ko da kupi, to moj babo.
Napomenu on jednom pred svima:
— Zemlja mi je, veli, pod ruku, a masna je. Vredno bi je bilo uzeti.
Nana zna za cenu, pa veli:
— Mnogo je zacenio. Kad bi popustio!
— Ni pare neće — kaže babo.
— A koliko? — pita Savka.
— Pedeset u zlatu.
— Gde su tolike pare? Mnogo je, da se triput može uraditi... A posle, mala je, nema da se čestito s nje natovari — kaže nana.
— Rodna je, reče, mnogo — kaže Savka.
— Graniče se.
— Kad bi onaj nešto popustio! — kaže nana.
Babo ćuti i misli. Savka umesto njega reče:
— Kad je ugodno, nije skupo.
— Moraću je uzet'!
I uze je. Da je gledao po naninom — a trebao je — ne bi tako uradio. Ali on, ili što mu je bilo ugodno, ili što mu Savka reče, učini, a na nanu se ne osvrnu.
Pa što u kući tako radi, ali počeše da ga se i ljudi klone. Bio je on poštovan od sveta, bio je među prvim ljudima, a sad ide sa zrikavim Markom i spao na Jovu Alabala, kojega su sto puta apsili, i još nekoje, kojima je pre jedva Boga nazivao. Nema mu više Dragojla ili Miloša Milića i drugih viđenijih ljudi. Bo’me, s nekima tako prođe, što se ne gledaju, a s nekima i ajdamakom raskrsti.
Potukao se sa Nešom kovačem; kazao mu onaj, veli, ti imaš dve žene. Da ne bi ljudi, on, lepo, da ga umlati. Što mu se u oči kaže, tako se brani, a što govore o njemu, ne osvrće glave. Ne da on o sebi ni mrve blata na se; a veli za one što mu za leđima govore, ne smeju mu u oči, a nemaju, veli, ni šta. Za sve su mu oni krivi, a on misli prav je.
Jednom nam dođe — to bi poslednji put — Mojsilo Ninić, krasan čovek u svemu. Pomislio čovek, valjda, da će moći što lepom reči učiniti kod baba. Došao mu, korsem, poslom, pa navede govor na Savku. Pokudi joj sve, od pete do perčina. Ne reče: ni lepa, ni zdrava; ama ni reči.
Babo se čas mrgodi, čas okrene glavu... Vidi se krivo mu.
— Mrska mi je da je vidim — najzad reče Mojsilo.
Babo se obrecnu:
— Nemô ni da je gledaš.
— Ja — veli Mojsilo, — i neću (pa se diže) — no se tebi čudim.
— Čudi se ti kome hoćeš, nemô meni... Rekoh li ja tebi kako je meni? Šta si mi napao drobiti, k’o da si mi tutor... Ako si za drugo došao, da se razgovaramo; a za to mi nemô ni dolaziti.
Planu Mojsilo: hoće čovek da ga iz kuće otera!
— Ne prekoračih ti ja, veli, prag... No si oslepeo kod očiju. Svaki petao u selu ima više i pameti i obraza od tebe.
Kako mi je babo bio prek čovek, ali onda ni nogom ne mrdnu. Čini ti se po njemu sad će smrviti Mojsila, a stoji na mestu zakopan.
Tako raskrsti s njim.
Prođe pola godine, kako Savka došla u našu kuću. Za to pola godine proživesmo da se rado ne pominje. Vere mi, kako nam jedan dan prođe, tako i drugi; a da ne pominjem jad što ga je jutro donosilo. A da mu se moglo naći leka — tražio bih ga do nakraj sveta.
Na oči se čini: nema ničega da bi palo u sumnju, ili da bi se za što prebacilo. Ali obraz pocrveni i na pomisao, a kamo kad i narod zadarne. Do komišje kad iziđem, oborim glavu, kao da ću kroz šibu. Badava, sramota me je. Pa sa mnom i kako tako — dete sam bio. Ali jadna nana, kao mučenica! Teško mi je da vam o tome i govorim.
Savka, kad se dobro sviče na našu kuću, izdiže se, kao da je ona domaćica. Nema u nje više da se snebiva. Jok! Radi, ćerka, što je njoj volja. Pa kao i hoće da prkosi!
Pustila jednom volove u gradinu, pola mladica satrla goveda. A njoj babo ni reči, nit’ se ona osvrnu, kad nana opomenu. Jednom, opet, dohvatila nanin razboj, pa nite zamrsila, žice pokidala; propade za dva aršina platna. A ona se još kikoće, kako se nana muči da popravi... Babo kupio jednom nani nov jelek. Ona ga našla, pa na sebe natukla kad da skine, a dugme se zapelo. Ona trže rukom pa nov jelek podera. Nana reče babu, a on ništa — Jovu udarila jednom, što joj ušao u sobu, kad spava. Obrecne se na mene, kao da me je rodila. Lepo poče kao neki gospodar. Niko joj i ne krati. Ako se pomene babi, on misli iz inata se govori. Ona tako, a on je zaklanja, a mi joj pod ruku.
Nana poče jednom da govori o nečem kućevnom. Da je ne hvalim da je bila valjana domaćica; ali vere mi, ja koliko sam znao, lepo je govorila.
Svaka reč nije onako.
— Šta nije, kada je tako — kaže nana. — Gde se jednom može dvoje uraditi, a tako različno? Vo se ne hvata u jaram i preže u rukunice. A tako je i to. Gde bi se moglo od pletiće igle napraviti šivaća!
— Nije — kaže Savka.
— Tako je — kaže nana.
— Ne znaš ti — kaže Savka, — ništa.
Nana pogleda u babu, a on se gradi kao i da nije čuo.
Ama smeo bih ušta hoćeš, da ga je ona opčinila. Zar bi drukče i mogao tako raditi?
Pa opet činilo mi se e i u njemu nešto vri, kao da se sa sobom bori. A nije ni moglo mu drugo biti; ono, ili je svet izgubio pamet, ili da greši. Ta dvoumica mu se i na licu ogledala. Tako bih ja rekao...
Opeče zvezda, pa zrak bije pravo u teme, mozak da provri. Ako nije da se sagori pod suncem, a ono je da se uguši pod zaklonom. Malo kreni, pa da se u noju okupaš; nit’ si pristao raditi, nit’ se može ne raditi. Nekakav vatren vetar piri, čisto kožu prlji. A kad se vatra skrije za breg, oživi sve oko tebe;akonijepesme šica, a ono su po svu noć te prela, te sedeljke. Svaku bi noć mogao osvanuti.
Noć u Boga divota. Načičkalo se nebo bezbrojnim kandiocima, a mesec zasvetli — kao da si na danu. Svežina neka zasipa ti grudi, a osećaš da mesta nema, sve da primiš.
Izmamilo me lepo veče, pa izišao u šljivik i prebacio nogu preko prepleta na plotu, a lakat oslonio na proštac, te sama glava pala na šaku. Mesec mi pravo u oči. Gledam ja kako se upliću one šare u njega, pa kad zažmirim, a one se skupe; a kad uzdignem trepavice, one kao da porastu — kažu ono: ubio brat brata. Zvezde trepere i prelivaju, kao kad prsneš vodu prema suncu... Lepota, da čovek zanemi gledajući! Ko može kao Bog... Posle, kako mesečina pala na selo... ikako se po dubovima čisto upalili vrhovi, a pod njima gusta tmina, a nekako se udubljuje u njima, kao da u grdnu provaliju gledaš, a dna joj ne vidiš... Sa brega odbleskuje svetlost — na vrhu ima golič, pa kao da si siniju prema zraku okrenuo.
Misli mi se uplele, pa osećam da nemam snage da ih razmrsim, a svaka mi je draga, ne znam koju bih prvo. Pa kako ona, tako mi se i snaga odliva; odilazi k’o reka, kad otiče, i... dami je tako umreti,
Zaneo se ja tako, k’o pred san, a neko šušnu meni iza leđa. Obrnem glavu... preda mnom stoji Savka. Uzela kotlove u ruku, a u desnoj drži obramicu. Zastade, pa mi začkilji u oči. Ja obrnuh glavu.
— Što bleneš? — reče.
Šta kaza i kako kaza, ne bi još bilo vredno odgovoriti, al’ ja rekoh:
— Gledam.
— Bleieš — kaže opet. — Čudno čudo — mesec!
Badava ćutati. Ne bi mi dala mira do zore.
A nana mi govorila: «Sklanjaj se, veli, od nje.»
Da spustim nogu, a oputa od opanka zakači mi se o naplet, a ja ruke opustio, te tako se zanijao da padnem — sama mi se ruka dohvati njena skuta, i on se podera.
Kad ciknu ona i omače mene obramicom po potiljku, sve mi zvezde iziđoše na oči, zasinu neka vatra oko mene;učini mi se kao da se niz breg kotrljam i da se selo na me natrpava. I dok me nešto pritište, pa me dohvati nesvestica.
Pogledam, kad ja u sobi na postelji, a sav zamotan u ubrus, samo što očima vidim. Babo se nadneo na me, a nana sva umrljana od suza.
Babo bled, kao ono kad se nana razbolela, još i bleđi. Kako su mu oči crne došle prema licu još crnje, a cakle se kao žeravica! Upro pogled u mene i ne trepće.
Živ se prepadoh. Gore mi bi od njega, no što me ona udari. Pobojah se, što mu onu uvredih. Ne mogade srce da odoli, pođe mi suza kao nikad dotle, a jecam i molim:
Ni... sam hteo, na... ne mi. Ona sta... la, a ja a ja... ne znadoh se... za drugo uhvatiti no za nju... Ne bih joj poderao... ne bih...
Kroz suze vidim kako njemu igra ribić na slepom oku, a u pogledu sve veća ljutina. Premreh lepo od stra’. Suze više potekoše.
— Neće on tebi, rode, ništa — kaže nana, pa se okrete njemu: — Boji se, što je onu uvredio.
Babo se ispravi. Kakav je bio, uplašio bi se od njega i Sreja Kostin, što se sa svakim bije.
Kad nana reče, čisto mi laknu, ali opet počeh:
— A ja ovako... a ona ovako... — I ne dovrših, a on jurnu na vrata. Za njim i nana.
Ja se unezverio; dok se ču pisak u Savkinoj sobi i kako babov glas grmi i kako stolica puca.
Nanu čujem gde kuka:
— Nemo.... ubićeš je! Nemo, dece ti!
A on, valjda, onu gnjavi, pa samo na mahove:
— Da ubijem kuju... da ubijem!
Nana Savku na rukama odnese, da se nama više ne povrati.
Meni osta belega na glavi, a malo je da kažem koji broj da ju je nana poljubila...
Kad sam se oženio i doveo ovu moju babu u kuću, dozva me babo, kao da gledam, preda se i reče:
— Odsad pamet u glavu! Pazi ovu tvoju ženu kao oči u glavi... Niko ti neće biti kao ona. Nemô da ti sebe pominjem. Sve sam znaš!
Izvori[uredi]
- Ilija I. Vukićević: Celokupna dela, knjiga prva, strana 35-55, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|