Свет (комад у четири чина)/68
IX
КАЈА, пређашњи
КАЈА (остала иа отвореним вратима, држећи Марка у наручју).
ТОМА: Ходи, ходи овамо...
КАЈА (снебива се).
ТОМА: Уђи, кад ти кажем.
СИМА. Уђи, Кајо.
НАДА (притрчи Каји, па јој узме Марка...): Гле, па и наш Марко....
ЈЕЛКИЦА (притрчи и милује га): И наш Марко, и наш Марко је дошао!
КАЈА (неодважно): Опростите а ја чула, остали сте без млађег, па знам како је то тешко, те рекох да увратим, ако хоћете да вас послушам дан два... док не нађете...
ТОМА: Добро си учинила... Сам те је Бог послао. Јест, јест... и ово је сам Бог овако удесио, да се опет сви овде приберемо. — Ето... ето... и насмејао сам се... Је си л' приметио, Симо, да сам се насмејао? А нисам се насмејао све од онога дана... знаш од оног дана.
СИМА: Кад си мене...
ТОМА (меће му шаку на уста, да то више не помиње): Не помињи... не помињи! Нека ми нико не помиње оно што је било... Од сад ће опет бити све друкче. Дедер, Стано, шта чекаш? Децо, децо моја, што ме гледате; шта чекате, за Бога. Скините те шешире, скините. Ходите, ходите ево овамо; дедер ти, Надо, да ми правиш цигарете. (Вади табакеру, па истреса из ње дуван на сто, а Наду хвата за руку, приводи столу и посађује је силом у столицу). Тако! А ти, Јелкице, нађи новине... Ама шта чекаш ти, Кајо, што не идеш да нахраниш живину? Мој петао већ пет дана није честито јео, разрио ми све буњиште. Па, носи, носи И Марка. (Узима Марка из наручја Јелкичиних и даје га Каји), Носи га под огњиште; ено тамо је његов душек, направљен од мог старог зимског капута.... Носи га! (Одгура Кају лево).