Svet (komad u četiri čina)/68
IX
KAJA, pređašnji
KAJA (ostala ia otvorenim vratima, držeći Marka u naručju).
TOMA: Hodi, hodi ovamo...
KAJA (snebiva se).
TOMA: Uđi, kad ti kažem.
SIMA. Uđi, Kajo.
NADA (pritrči Kaji, pa joj uzme Marka...): Gle, pa i naš Marko....
JELKICA (pritrči i miluje ga): I naš Marko, i naš Marko je došao!
KAJA (neodvažno): Oprostite a ja čula, ostali ste bez mlađeg, pa znam kako je to teško, te rekoh da uvratim, ako hoćete da vas poslušam dan dva... dok ne nađete...
TOMA: Dobro si učinila... Sam te je Bog poslao. Jest, jest... i ovo je sam Bog ovako udesio, da se opet svi ovde priberemo. — Eto... eto... i nasmejao sam se... Je si l' primetio, Simo, da sam se nasmejao? A nisam se nasmejao sve od onoga dana... znaš od onog dana.
SIMA: Kad si mene...
TOMA (meće mu šaku na usta, da to više ne pominje): Ne pominji... ne pominji! Neka mi niko ne pominje ono što je bilo... Od sad će opet biti sve drukče. Deder, Stano, šta čekaš? Deco, deco moja, što me gledate; šta čekate, za Boga. Skinite te šešire, skinite. Hodite, hodite evo ovamo; deder ti, Nado, da mi praviš cigarete. (Vadi tabakeru, pa istresa iz nje duvan na sto, a Nadu hvata za ruku, privodi stolu i posađuje je silom u stolicu). Tako! A ti, Jelkice, nađi novine... Ama šta čekaš ti, Kajo, što ne ideš da nahraniš živinu? Moj petao već pet dana nije čestito jeo, razrio mi sve bunjište. Pa, nosi, nosi I Marka. (Uzima Marka iz naručja Jelkičinih i daje ga Kaji), Nosi ga pod ognjište; eno tamo je njegov dušek, napravljen od mog starog zimskog kaputa.... Nosi ga! (Odgura Kaju levo).