Свети Сава
(По туђој мисли)
У Трнову граду, након богојава,
Када склопи очи просветитељ Сава,
Као да се засја васелена цела — — — —
Са неба се слећу два анђела бела:
Узеше му душу, па је носе горе
У божије светле и огњане дворе.
Ал' беседи Господ, а небеске силе
Све му се пред троном страхом поклониле:
„Верна моја слуго, учитељу Саво,
Који си у тами људе просвештав'о.
Који мени никад не учини криво,
У коме сам и ја толико ужив'о:
Земаљско сам жиће с' тога уз'о теби,
Да у небне висе позовем те себи.
По путови грешни не видех те грести,
Вршио си тачно моје заповести,
Чисто твоје срце свом роду си дао,
А за себе само бриге задржао.
Дизао си школе, цркве, самостане,
Брисао си сужном очи уплакане,
На славу и благо неси никад глед'о,
Већ си мога сина слово проповед'о,
На краљевски неси никад хтео престо,
Ма и на то сести могао си место,
Осудио неси никога у греху,
А све заштићав'о, што невољни беху.
Ја ћу тебе, Саво са твојих врлина,
Лепо да наградим, као отац сина.
Жели, доброчинче, па ће тако бити,
Ја ћу твоје жеље радо испунити!“
„ — Господе и Боже! рече свети Сава,
А кроз чело сунце њему просијава, —
Ти дубине мериш, ти валове сушиш,
Ти можеш и главе да змијине скрушиш,
Ти светлости сунцу, земљи дажда дајеш:
Ти и слугу твога смернога познајеш.
Ја никада нисам пао тако ниско,
А да сам за себе што од тебе иск'о:
Ти ми ипак даде блистајућа сјаја
И удостоји ме твог високог раја.
Ја милости веће ни појмит' не могу,
Ал' ако је драго бесмртноме Богу:
Нек дарује моме љубљеноме роду,
Лепе, сретне дане, слогу и слободу!
На просветном пољу стално нека ради,
У врту наука нек дрвеће сади,
Ту нека му синци лаворике беру!
Нека љуби своју православну веру,
Нек се не отуђи тог чистог извира,
Што за оба жића даје људма мира, —
Нек чува и брани што је пером стеко:
Па нек буде чувен и виђен далеко!“
Вели њему Господ: „Чуо сам ти жуде,
Амин, слуго моја; нека тако буде!"
Свети Сава није више питат' хтео,
Но на златан облак у висини сео,
С облака је глао како мора брује
У бескрајну вечност како јуре, хује
Времена таласи године и дани,
Што редом у бездно заборав сахрани.
Валови су били каткада и већи,
Што другима речма столећа ће рећи.
На облаку златном свети Сава седи,
Па на стару своју отаџбину гледи,
Ал' никако нема да освану дани
Од Господа Бога њему обећани.
.... Наједаред земља затутњала лења
Основа се љуља столетњега стења,
Широко се море страхом усколеба,
Па дизати оде таласе до неба,
Валовите реке до дна се пенуше
Крвави и трошни престоли се руше,
Само српска слава, — благо нашој вили —
Што се до облака уздигла на крили! —
Победна је била свака наша војна
А поносно вила застава тробојна
Под бедеми тврди златна Цариграда,
Што у старо доба полусветом влада. —
И слободне песме ориле се широм
И српско се име разнесе свемиром;
Заиграше горе, пропеваше доле
И цветати сташе и цркве и школе.
У земљи је закон и поредак влад'о
Клицало на дому и старо и младо.
Брат грлио брата, слуга господара — —
Од хладног Вардара па до Хиландара
Па од сињег мора до Пелопенеза
Чедна рука виле све у једно веза.
И далеке земље васплескаше Србу —
У душановом се и сад виде грбу —
А владари доше — треба л' коме више? —
Па пред српском славом сви се поклонише.
Кад то виде Сава, од радости кличе:
„Господару света и добра браниче:
Дође, ево, доба, данак је осван'о!“
Али рече господ: „чекај још је рано!“
На облаку опет свети Сава седи,
Па на своју стару постојбину гледи.
Али наједаред све се замаглуши,
Јуначка се крвца по разбоју пуши,
Азијатске хорде пустоше и кољу:
Ни зелене траве на широком пољу,
У праху су цркве, школе самостани,
А дворови српског кнеза похарани,
Заман тражи чедо мајку своју милу,
Да јој отпочине на мекану крилу,
Заман бабо тражи своје соколове:
Соколови давно вечне снују снове,
А где сиротани јаучу и вриште
То је пустош тужна и црно гариште.
Питоме девојке у ланцима вену,
Заман тражи војно верну своју жену,
Заман тражи сестра свог јуначког брата,
У Србији нема голубијег јата:
Већ гаврани само и грабљиви вуци
Буктињом и огњем и мачем у руци.
Заплаче се Сава, горку сузу проли
Па Господа свога он овако моли:
„Хај, смилуј се, смилуј, басамртни Боже:
Твоја сила само сад помоћи може!
Погибао, пропаст, Срба више нема:
Часном крсту некрст тавну раку спрема!“
Ал беседи Господ сред небеског раја:
„Утеши се, слуго, па дочекај краја!“
Свети Сава опет на облаку седи,
Па на своју стару постојбину гледи;
Али нема славе, нема оног грба
Тек у гори само неколико Срба;
Нема јеванђеља, књига староставних,
Нити јасних звона, нит' јунака славних,
Јунака на мачу, јунака на перу,
Да слободу бране и чувају веру,
Већ по целој земљи тежак оков звечи
А просвету, цркву самовоља гњечи.
Али ропски народ изнова се трже,
Јунаци се ломе, крила им се крше,
Слободин се барјак високо вијори
А хајдучка пушка запраска у гори,
И устаде народ, да се свети зверу,
Да слободно може исповедат' веру,
Да подигне своје растурене школе
И одене бедне сиротане голе,
Да громко загрми: „вера и слобода,
Просвета и перо, спас је нашег рода!“
И крвнички душман мачем прогони се,
И теретни ланци сви распрштали се,
И књиге се опет отворише свете
А вилина рука нове венце плете,
Да овенча њима србиново чело,
Што но печат срама носит' није хтело.
Кад то виде Сава, вазопио: „Оче,
Васионе дивне вечни владаоче:
Славим те и хвалим: ево оних дана,
Ево светлог доба Србом обећана!“
Вели њему Господ: „нек ти није жао,
Још то није оно, што сам обећао.
Још ће млого проћи и дана и ноћи
Док ће сјајно, сретно оно доба доћи;
Ал' и опет вељу: амин, амин, биће:
Твоме роду само тек што мало свиће,
Зато дакле чекај, к'о што си и чек'о.
Ал' Срб ће да живи, амин, ја сам рек'о!“
У Сомбору 13-ог јануарија 1879.
