Sveti Sava
(Po tuđoj misli)
U Trnovu gradu, nakon bogojava,
Kada sklopi oči prosvetitelj Sava,
Kao da se zasja vaselena cela — — — —
Sa neba se sleću dva anđela bela:
Uzeše mu dušu, pa je nose gore
U božije svetle i ognjane dvore.
Al' besedi Gospod, a nebeske sile
Sve mu se pred tronom strahom poklonile:
„Verna moja slugo, učitelju Savo,
Koji si u tami ljude prosveštav'o.
Koji meni nikad ne učini krivo,
U kome sam i ja toliko uživ'o:
Zemaljsko sam žiće s' toga uz'o tebi,
Da u nebne vise pozovem te sebi.
Po putovi grešni ne videh te gresti,
Vršio si tačno moje zapovesti,
Čisto tvoje srce svom rodu si dao,
A za sebe samo brige zadržao.
Dizao si škole, crkve, samostane,
Brisao si sužnom oči uplakane,
Na slavu i blago nesi nikad gled'o,
Već si moga sina slovo propoved'o,
Na kraljevski nesi nikad hteo presto,
Ma i na to sesti mogao si mesto,
Osudio nesi nikoga u grehu,
A sve zaštićav'o, što nevoljni behu.
Ja ću tebe, Savo sa tvojih vrlina,
Lepo da nagradim, kao otac sina.
Želi, dobročinče, pa će tako biti,
Ja ću tvoje želje rado ispuniti!“
„ — Gospode i Bože! reče sveti Sava,
A kroz čelo sunce njemu prosijava, —
Ti dubine meriš, ti valove sušiš,
Ti možeš i glave da zmijine skrušiš,
Ti svetlosti suncu, zemlji dažda daješ:
Ti i slugu tvoga smernoga poznaješ.
Ja nikada nisam pao tako nisko,
A da sam za sebe što od tebe isk'o:
Ti mi ipak dade blistajuća sjaja
I udostoji me tvog visokog raja.
Ja milosti veće ni pojmit' ne mogu,
Al' ako je drago besmrtnome Bogu:
Nek daruje mome ljubljenome rodu,
Lepe, sretne dane, slogu i slobodu!
Na prosvetnom polju stalno neka radi,
U vrtu nauka nek drveće sadi,
Tu neka mu sinci lavorike beru!
Neka ljubi svoju pravoslavnu veru,
Nek se ne otuđi tog čistog izvira,
Što za oba žića daje ljudma mira, —
Nek čuva i brani što je perom steko:
Pa nek bude čuven i viđen daleko!“
Veli njemu Gospod: „Čuo sam ti žude,
Amin, slugo moja; neka tako bude!"
Sveti Sava nije više pitat' hteo,
No na zlatan oblak u visini seo,
S oblaka je glao kako mora bruje
U beskrajnu večnost kako jure, huje
Vremena talasi godine i dani,
Što redom u bezdno zaborav sahrani.
Valovi su bili katkada i veći,
Što drugima rečma stoleća će reći.
Na oblaku zlatnom sveti Sava sedi,
Pa na staru svoju otadžbinu gledi,
Al' nikako nema da osvanu dani
Od Gospoda Boga njemu obećani.
.... Najedared zemlja zatutnjala lenja
Osnova se ljulja stoletnjega stenja,
Široko se more strahom uskoleba,
Pa dizati ode talase do neba,
Valovite reke do dna se penuše
Krvavi i trošni prestoli se ruše,
Samo srpska slava, — blago našoj vili —
Što se do oblaka uzdigla na krili! —
Pobedna je bila svaka naša vojna
A ponosno vila zastava trobojna
Pod bedemi tvrdi zlatna Carigrada,
Što u staro doba polusvetom vlada. —
I slobodne pesme orile se širom
I srpsko se ime raznese svemirom;
Zaigraše gore, propevaše dole
I cvetati staše i crkve i škole.
U zemlji je zakon i poredak vlad'o
Klicalo na domu i staro i mlado.
Brat grlio brata, sluga gospodara — —
Od hladnog Vardara pa do Hilandara
Pa od sinjeg mora do Pelopeneza
Čedna ruka vile sve u jedno veza.
I daleke zemlje vaspleskaše Srbu —
U dušanovom se i sad vide grbu —
A vladari doše — treba l' kome više? —
Pa pred srpskom slavom svi se pokloniše.
Kad to vide Sava, od radosti kliče:
„Gospodaru sveta i dobra braniče:
Dođe, evo, doba, danak je osvan'o!“
Ali reče gospod: „čekaj još je rano!“
Na oblaku opet sveti Sava sedi,
Pa na svoju staru postojbinu gledi.
Ali najedared sve se zamagluši,
Junačka se krvca po razboju puši,
Azijatske horde pustoše i kolju:
Ni zelene trave na širokom polju,
U prahu su crkve, škole samostani,
A dvorovi srpskog kneza poharani,
Zaman traži čedo majku svoju milu,
Da joj otpočine na mekanu krilu,
Zaman babo traži svoje sokolove:
Sokolovi davno večne snuju snove,
A gde sirotani jauču i vrište
To je pustoš tužna i crno garište.
Pitome devojke u lancima venu,
Zaman traži vojno vernu svoju ženu,
Zaman traži sestra svog junačkog brata,
U Srbiji nema golubijeg jata:
Već gavrani samo i grabljivi vuci
Buktinjom i ognjem i mačem u ruci.
Zaplače se Sava, gorku suzu proli
Pa Gospoda svoga on ovako moli:
„Haj, smiluj se, smiluj, basamrtni Bože:
Tvoja sila samo sad pomoći može!
Pogibao, propast, Srba više nema:
Časnom krstu nekrst tavnu raku sprema!“
Al besedi Gospod sred nebeskog raja:
„Uteši se, slugo, pa dočekaj kraja!“
Sveti Sava opet na oblaku sedi,
Pa na svoju staru postojbinu gledi;
Ali nema slave, nema onog grba
Tek u gori samo nekoliko Srba;
Nema jevanđelja, knjiga starostavnih,
Niti jasnih zvona, nit' junaka slavnih,
Junaka na maču, junaka na peru,
Da slobodu brane i čuvaju veru,
Već po celoj zemlji težak okov zveči
A prosvetu, crkvu samovolja gnječi.
Ali ropski narod iznova se trže,
Junaci se lome, krila im se krše,
Slobodin se barjak visoko vijori
A hajdučka puška zapraska u gori,
I ustade narod, da se sveti zveru,
Da slobodno može ispovedat' veru,
Da podigne svoje rasturene škole
I odene bedne sirotane gole,
Da gromko zagrmi: „vera i sloboda,
Prosveta i pero, spas je našeg roda!“
I krvnički dušman mačem progoni se,
I teretni lanci svi rasprštali se,
I knjige se opet otvoriše svete
A vilina ruka nove vence plete,
Da ovenča njima srbinovo čelo,
Što no pečat srama nosit' nije htelo.
Kad to vide Sava, vazopio: „Oče,
Vasione divne večni vladaoče:
Slavim te i hvalim: evo onih dana,
Evo svetlog doba Srbom obećana!“
Veli njemu Gospod: „nek ti nije žao,
Još to nije ono, što sam obećao.
Još će mlogo proći i dana i noći
Dok će sjajno, sretno ono doba doći;
Al' i opet velju: amin, amin, biće:
Tvome rodu samo tek što malo sviće,
Zato dakle čekaj, k'o što si i ček'o.
Al' Srb će da živi, amin, ja sam rek'o!“
U Somboru 13-og januarija 1879.
