Светац који не помаже
| Светац који не помаже Писац: Милета Јакшић |
СВЕТАЦ КОЈИ НЕ ПОМАЖЕ
Друштво које је случај саставио за једном трпезом на храни у некој приватној кући провинцијалнога града, налазило се сваки дан на окупу при ручку и вечери.
Чим би откуцало подне, свако је дизао руке од посла и журио се да стигне на време, радујући се унапред што ће тамо пријатно провести у разговору неколико часака.
Чланови тога боемског друштва беху чиновници, професори гимназије, разни пензионери, међу осталима један стари глумац и један свештеник који је дошао са села, жовијалан старчић кратке, беле браде и насмејаних добродушних очију. Њему уступише, из почасти, место у прочељу, и он беше председник ове трпезе.
Беше Арханђеловдан. Неко запита да ли је ко од господе био у цркви. Јави се један који беше свечар тога дана. Сви заграјаше, подигоше се и, рукујући се с њим, честиташе му крсно име. После се почеше запиткивати кад је ко свечар, па се онда поведе разговор о том како наш народ слави крсно име, ког свеца слави највише, и тако даље.
— А да ли је ко од господе свечар на Михољдан? запита уједанпут свештеник, који је дотле ћутао.
Цело друштво обрати пажњу на њега.
— Михољдан? Свети Ми ...?
— Свети Киријак Отшелник —
— Отшелник... анахорета... пустињак — објасни поп.
— Какав је то светац? упита стари глумац, комичар, осмехнувши се.
— Како да кажем? ... То вам је један светац који не помаже... један рђав, зао светац — одговори поп ниским гласом као да одговараше самом себи.
Сви се изненадише.
— Како то?... Како ви, као свештеник, можете то да кажете?
— То је бласфемија — примети неко.
— Пардон, господо — извињаваше се поп смешећи се — мени су сви свеци једнако добри, а ја сам само навео мишљење једнога мог бившег парохијана, карактеристично по верско схватање нашега народа.
— Дете, пречасни, приповедајте нам што... ви познајете народ и његов живот... његов начин мишљења...
— Да... Сетих се једне веселе крсне славе која се трагично свршила — рече поп замишљено, а с лица му нестаде осмеха.
— Хајте, хајте ... причајте нам ... молило га је друштво, и сви упреше погледе у њега спремајући се да чују што занимљиво.
— Врло радо, господо.
И стари свештеник поче да прича о једном чудном, необичном догађају, који се десио у његовој парохији пре тридесет и више година.
— Мој парохијан Ридан — необично име, господо, зар не? ... Да... Чудних имена има у моме селу, а још чуднијих надимака — но то узгред ...
— Причајте ви само... кажите све подробно, нама је то ново.
— Еле, мој парохијанин Ридан беше осредњи газда, ни богат ни сиромах — пре би се могло рећи сиромах него богат.
Кућа му беше обичан, просечан тип сеоске куће онога краја. Две собе: једна у којој се седело, друга стајаћа — између њих кујна. У првој два кревета, сто са двема дугачким, шареним клупама с наслоном. Велика пећ с банком и запећком.
У прочељу свечарска икона. С клина о који је икона обешена, висе, свезане врпцом за петељке, две гуње. Око иконе и испод ње прикупљено је, као на каквој изложби, све оно што је према наивном народном укусу могло, као украс, одговарати достојанству једнога светитеља, домаћег заштитника, и подићи му углед.
Горе, на једном углу иконе, обешен нечији нов шешир; доле, у оквиру, позадеване ситније и крупније фотографије, анзихтскарте. На самој икони, преко светитељеве фигуре, прилепљена некаква шарена хартија, колорисана вињета, па онда реклама, проспект паробродског друштва за превожење путника у Америку: море, океанска лађа, и портре Фр. Мислера. С једне и с друге стране иконе висе ките босиљка; доле, испод иконе, џепни сат, наочари, маказе, и тако даље.
Испод иконе „долаф". На њему стоје поређане чаше, шољице, празна боца од сифона, понеко апотекарско стакоце, порцеланска теглица, па онда сјајно олужен пеглајз и хармоника. С једне гредице, близу иконе, виси пар леио увиксаних свечаних чизама, те изгледа као да је неко кроз таваницу спустио ноге у собу.
У другој соби по рафовима обешени нови амови и уздице, а са гредице виси свечано женско рухо. На једном кревету, код узглавља, прислоњен бео јастучић са извезеним планинским пејсажом: јутро, сунце се помаља између два брежуљка, доле петао у напрегнутом ставу кад кукуриче, испод њега извезене речи: „Устај, лоло, свануло!"
Ето, тако су, отприлике, изгледале собе мога несрећног Ридана.
Еле, као што у почетку рекох: у прочељу беше икона, икона домаће крсне славе, образ Светог Киријака Отшелника... Али каква икона, господо! То су вам праве карикатуре људских обличја: без сразмера, без анатомије, без нијанса, без перспективе — онако како би сликала деца или дивљаци.
Те се иконе купују на вашарима. Па иако су с уметничког гледишта сасвим рђаве, оне ипак, можда зато што су светитељи на њима врло мало налик на људе, чине на наш народ извесни, мистериозни утисак светиње... Па и ја сам, право да кажем, господо, гледајући их често по сељачким кућама, заволео сам те иконе као старе, утврђене, традиционалне типове простонародне иконографије, у којима као да је примитивни уметник бојама и линијама изразио народно схватање религиозних идеала онако како их народна машта гледа — волим их већма него оне рђаве репродукције слика, Бог ће их знати каквих страних сликара, које преплављују куће наших ратара у последње време.
Мој Ридан, дакле, славио је светог Киријака Отшелника као своје крсно име, славио га сваке године, и чинио издалека припреме за ту прославу, јер је имао сталних гостију и званица на тај дан.
Једне године, о Михољу дне, беше лепо јесење време — сунчано, благо, сетно, пуно дражи једнога лета које се праштало од нас и давало нам своје последње поздраве. То је оно позно михољско лето, или бабино лето, како га народ зове.
Ридан беше онда већ стар човек, али је, по предању које му оста од старина, тај дан проводио весело, и није жалио трошка да задовољи своје госте. Беше и иначе човек весељак. Имао је још живу бабу, сина и три или четири унучета — не могу тачно да се сетим ... давно је било... — Да... Доста то да је најмлађе унуче, мушкарца, старац, деда највећма волео, јер старија унучад беху све женска деца.
Мали у то време још није полазио ногом, него је пузио — пузио некако необично, занимљиво, смешно: час четвороношке, а час би сео, подавио једну ногу, и одупирући се ручицом о земљу, ужурбано, енергично, одскакујући од земље као да је од гуме, прилазио би деди кад би му овај почео нежно тепати, призивати га: „Луто, Лутице, ходи деди!" А Милутин, Лута, Лутко, Лутица, пузећи тако, кликтао би од радости, укао би као жабац од задовољства, осећања животне снаге у свом малом, пуначком, здравом телу. Деда се смејао, смејао, узимао га са земље и грлио га, а Лутица њега вукао за бркове. То му унуче беше стална радост живота. О њему је мислио, њега сањао, носао га као дадиља, понекад се по цео дан забављао њиме, чувао га, када би остали млађи отишли на рад.
Али тога дана беше гостију, а деда и сви остали беху заузети домаћинским дужностима, забављени око гостију.
Пред вече дође и свирац, поче певање, играње, разви се весеље. Беше то част, гозба, која ни најмање није одговорала карактеру светитеља чије се име сла-вило тога дана. Јер, господо моја, не треба заборавити да је Преподобни Отац Киријак био строг испосник, сурови аскет, „молчалник"; само је, можда Исихије Безмолвник био већа ћуталица од њега.
Еле, весеље беше у јеку, када се уједанпут зачуо детињи врисак.
Старац се трже као и увек када би зачуо плач свога Лутице. Али ово не беше обичан плач, већ ужасан врисак.
Весеље се намах прекиде. Старац истрча напоље. Гости се дигоше од стола.
Шта је било?
Док се унутра веселило, мали беше сам у ходнику, пузио, седео, играо се својом ножицом, сам се забављао. Наиђе однекуд крмача, навали на дете, па га поче уједати, гристи, и откине с њега парче меса.
Кад виде шта с малим би, старац јаукну, па онда поче викати, обзирући се, вртити око себе, млатати рукама, дохваташе што му дође до руку, па стаде ударати крмачу, а кад крмача побеже, он се нагна за њом, хитао се за њом, јурио је, спотицао се, падао, устајао и опет падао... чинио је бесмислене ствари човека помахниталог од бола и жалости.
Дозваше лекара, па врачару. Али детету не беше помоћи.
Ту ноћ је мали умро.
Сутрадан га сахранисмо.
За време опела деда је плакао, ридао, јецао грчевито, тешко, као да се из дубине његова бића нешто на махове откидало. . . Страшно је, господо, кад човек плаче. Друго је жена. .. али човек кад плаче — страшно је.
Опело се свршило. Старац се наједанпут некуд изгуби, нестаде га за тренутак.
Кад већ да пођемо са спроводом, појави се из куће старац, сав умацуран од суза, црвен у лицу, са запаљеним, закрвављеним очима, разбарушен. У рукама високо држаше икону светог Киријака Отшелника. И док свет, који се код самртника скупио, изненађено гледаше у њега с уздигнутом иконом, мислећи да је сишао с ума — старац уједанпут тресну икону о земљу, и стаде играти по њој, газити је. Баба његова, син, снаха, комшије, узеше га и одвукоше некуд, склонише га устрану, и док су га водили чула се његова псовка, анатема на свеца што није чувао дете, унуче његово, малог Лутицу, док се они у соби веселили у његову славу и част.
Тако су, прича се, стари Римљани кипове својих богова бацали напоље из куће кад им не би испунили какву молбу.
Прође пола године од тога догађаја.
Једном, успут, свратих код мога Ридана. Он беше сасвим остарио, изгубио се, порушио од жалости за Лутицом, и ништа друго није желео него једну „лепу смрт", као што би говорио.
Тешио сам га како сам умео.
При поласку бацих поглед у прочеље, и како ли се изненадих када тамо, наместо иконе светог Киријака Отшелника, видех светог Пантелију!
Јадни старац беше променио свеца.
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Нечиста кућа, Просвета, Београд, 1985, стр. 68-73
|