Svetac koji ne pomaže

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Svetac koji ne pomaže
Pisac: Mileta Jakšić




SVETAC KOJI NE POMAŽE

     Društvo koje je slučaj sastavio za jednom trpezom na hrani u nekoj privatnoj kući provincijalnoga grada, nalazilo se svaki dan na okupu pri ručku i večeri.
     Čim bi otkucalo podne, svako je dizao ruke od posla i žurio se da stigne na vreme, radujući se unapred što će tamo prijatno provesti u razgovoru nekoliko časaka.
     Članovi toga boemskog društva behu činovnici, profesori gimnazije, razni penzioneri, među ostalima jedan stari glumac i jedan sveštenik koji je došao sa sela, žovijalan starčić kratke, bele brade i nasmejanih dobrodušnih očiju. Njemu ustupiše, iz počasti, mesto u pročelju, i on beše predsednik ove trpeze.
     Beše Arhanđelovdan. Neko zapita da li je ko od gospode bio u crkvi. Javi se jedan koji beše svečar toga dana. Svi zagrajaše, podigoše se i, rukujući se s njim, čestitaše mu krsno ime. Posle se počeše zapitkivati kad je ko svečar, pa se onda povede razgovor o tom kako naš narod slavi krsno ime, kog sveca slavi najviše, i tako dalje.
     — A da li je ko od gospode svečar na Miholjdan? zapita ujedanput sveštenik, koji je dotle ćutao.
     Celo društvo obrati pažnju na njega.
     — Miholjdan? Sveti Mi ...?
     — Sveti Kirijak Otšelnik —
     — Otšelnik... anahoreta... pustinjak — objasni pop.
     — Kakav je to svetac? upita stari glumac, komičar, osmehnuvši se.
     — Kako da kažem? ... To vam je jedan svetac koji ne pomaže... jedan rđav, zao svetac — odgovori pop niskim glasom kao da odgovaraše samom sebi.
     Svi se iznenadiše.
     — Kako to?... Kako vi, kao sveštenik, možete to da kažete?
     — To je blasfemija — primeti neko.
     — Pardon, gospodo — izvinjavaše se pop smešeći se — meni su svi sveci jednako dobri, a ja sam samo naveo mišljenje jednoga mog bivšeg parohijana, karakteristično po versko shvatanje našega naroda.
     — Dete, prečasni, pripovedajte nam što... vi poznajete narod i njegov život... njegov način mišljenja...
     — Da... Setih se jedne vesele krsne slave koja se tragično svršila — reče pop zamišljeno, a s lica mu nestade osmeha.
     — Hajte, hajte ... pričajte nam ... molilo ga je društvo, i svi upreše poglede u njega spremajući se da čuju što zanimljivo.
     — Vrlo rado, gospodo.
     I stari sveštenik poče da priča o jednom čudnom, neobičnom događaju, koji se desio u njegovoj parohiji pre trideset i više godina.
     — Moj parohijan Ridan — neobično ime, gospodo, zar ne? ... Da... Čudnih imena ima u mome selu, a još čudnijih nadimaka — no to uzgred ...
     — Pričajte vi samo... kažite sve podrobno, nama je to novo.
     — Ele, moj parohijanin Ridan beše osrednji gazda, ni bogat ni siromah — pre bi se moglo reći siromah nego bogat.
     Kuća mu beše običan, prosečan tip seoske kuće onoga kraja. Dve sobe: jedna u kojoj se sedelo, druga stajaća — između njih kujna. U prvoj dva kreveta, sto sa dvema dugačkim, šarenim klupama s naslonom. Velika peć s bankom i zapećkom.
     U pročelju svečarska ikona. S klina o koji je ikona obešena, vise, svezane vrpcom za peteljke, dve gunje. Oko ikone i ispod nje prikupljeno je, kao na kakvoj izložbi, sve ono što je prema naivnom narodnom ukusu moglo, kao ukras, odgovarati dostojanstvu jednoga svetitelja, domaćeg zaštitnika, i podići mu ugled.
     Gore, na jednom uglu ikone, obešen nečiji nov šešir; dole, u okviru, pozadevane sitnije i krupnije fotografije, anzihtskarte. Na samoj ikoni, preko svetiteljeve figure, prilepljena nekakva šarena hartija, kolorisana vinjeta, pa onda reklama, prospekt parobrodskog društva za prevoženje putnika u Ameriku: more, okeanska lađa, i portre Fr. Mislera. S jedne i s druge strane ikone vise kite bosiljka; dole, ispod ikone, džepni sat, naočari, makaze, i tako dalje.
     Ispod ikone „dolaf". Na njemu stoje poređane čaše, šoljice, prazna boca od sifona, poneko apotekarsko stakoce, porcelanska teglica, pa onda sjajno olužen peglajz i harmonika. S jedne gredice, blizu ikone, visi par leio uviksanih svečanih čizama, te izgleda kao da je neko kroz tavanicu spustio noge u sobu.
     U drugoj sobi po rafovima obešeni novi amovi i uzdice, a sa gredice visi svečano žensko ruho. Na jednom krevetu, kod uzglavlja, prislonjen beo jastučić sa izvezenim planinskim pejsažom: jutro, sunce se pomalja između dva brežuljka, dole petao u napregnutom stavu kad kukuriče, ispod njega izvezene reči: „Ustaj, lolo, svanulo!"
     Eto, tako su, otprilike, izgledale sobe moga nesrećnog Ridana.
     Ele, kao što u početku rekoh: u pročelju beše ikona, ikona domaće krsne slave, obraz Svetog Kirijaka Otšelnika... Ali kakva ikona, gospodo! To su vam prave karikature ljudskih obličja: bez srazmera, bez anatomije, bez nijansa, bez perspektive — onako kako bi slikala deca ili divljaci.
     Te se ikone kupuju na vašarima. Pa iako su s umetničkog gledišta sasvim rđave, one ipak, možda zato što su svetitelji na njima vrlo malo nalik na ljude, čine na naš narod izvesni, misteriozni utisak svetinje... Pa i ja sam, pravo da kažem, gospodo, gledajući ih često po seljačkim kućama, zavoleo sam te ikone kao stare, utvrđene, tradicionalne tipove prostonarodne ikonografije, u kojima kao da je primitivni umetnik bojama i linijama izrazio narodno shvatanje religioznih ideala onako kako ih narodna mašta gleda — volim ih većma nego one rđave reprodukcije slika, Bog će ih znati kakvih stranih slikara, koje preplavljuju kuće naših ratara u poslednje vreme.
     Moj Ridan, dakle, slavio je svetog Kirijaka Otšelnika kao svoje krsno ime, slavio ga svake godine, i činio izdaleka pripreme za tu proslavu, jer je imao stalnih gostiju i zvanica na taj dan.
     Jedne godine, o Miholju dne, beše lepo jesenje vreme — sunčano, blago, setno, puno draži jednoga leta koje se praštalo od nas i davalo nam svoje poslednje pozdrave. To je ono pozno miholjsko leto, ili babino leto, kako ga narod zove.
     Ridan beše onda već star čovek, ali je, po predanju koje mu osta od starina, taj dan provodio veselo, i nije žalio troška da zadovolji svoje goste. Beše i inače čovek veseljak. Imao je još živu babu, sina i tri ili četiri unučeta — ne mogu tačno da se setim ... davno je bilo... — Da... Dosta to da je najmlađe unuče, muškarca, starac, deda najvećma voleo, jer starija unučad behu sve ženska deca.
     Mali u to vreme još nije polazio nogom, nego je puzio — puzio nekako neobično, zanimljivo, smešno: čas četvoronoške, a čas bi seo, podavio jednu nogu, i odupirući se ručicom o zemlju, užurbano, energično, odskakujući od zemlje kao da je od gume, prilazio bi dedi kad bi mu ovaj počeo nežno tepati, prizivati ga: „Luto, Lutice, hodi dedi!" A Milutin, Luta, Lutko, Lutica, puzeći tako, kliktao bi od radosti, ukao bi kao žabac od zadovoljstva, osećanja životne snage u svom malom, punačkom, zdravom telu. Deda se smejao, smejao, uzimao ga sa zemlje i grlio ga, a Lutica njega vukao za brkove. To mu unuče beše stalna radost života. O njemu je mislio, njega sanjao, nosao ga kao dadilja, ponekad se po ceo dan zabavljao njime, čuvao ga, kada bi ostali mlađi otišli na rad.
     Ali toga dana beše gostiju, a deda i svi ostali behu zauzeti domaćinskim dužnostima, zabavljeni oko gostiju.
     Pred veče dođe i svirac, poče pevanje, igranje, razvi se veselje. Beše to čast, gozba, koja ni najmanje nije odgovorala karakteru svetitelja čije se ime sla-vilo toga dana. Jer, gospodo moja, ne treba zaboraviti da je Prepodobni Otac Kirijak bio strog isposnik, surovi asket, „molčalnik"; samo je, možda Isihije Bezmolvnik bio veća ćutalica od njega.
     Ele, veselje beše u jeku, kada se ujedanput začuo detinji vrisak.
     Starac se trže kao i uvek kada bi začuo plač svoga Lutice. Ali ovo ne beše običan plač, već užasan vrisak.
     Veselje se namah prekide. Starac istrča napolje. Gosti se digoše od stola.
     Šta je bilo?
     Dok se unutra veselilo, mali beše sam u hodniku, puzio, sedeo, igrao se svojom nožicom, sam se zabavljao. Naiđe odnekud krmača, navali na dete, pa ga poče ujedati, gristi, i otkine s njega parče mesa.
     Kad vide šta s malim bi, starac jauknu, pa onda poče vikati, obzirući se, vrtiti oko sebe, mlatati rukama, dohvataše što mu dođe do ruku, pa stade udarati krmaču, a kad krmača pobeže, on se nagna za njom, hitao se za njom, jurio je, spoticao se, padao, ustajao i opet padao... činio je besmislene stvari čoveka pomahnitalog od bola i žalosti.
     Dozvaše lekara, pa vračaru. Ali detetu ne beše pomoći.
     Tu noć je mali umro.
     Sutradan ga sahranismo.
     Za vreme opela deda je plakao, ridao, jecao grčevito, teško, kao da se iz dubine njegova bića nešto na mahove otkidalo. . . Strašno je, gospodo, kad čovek plače. Drugo je žena. .. ali čovek kad plače — strašno je.
     Opelo se svršilo. Starac se najedanput nekud izgubi, nestade ga za trenutak.
     Kad već da pođemo sa sprovodom, pojavi se iz kuće starac, sav umacuran od suza, crven u licu, sa zapaljenim, zakrvavljenim očima, razbarušen. U rukama visoko držaše ikonu svetog Kirijaka Otšelnika. I dok svet, koji se kod samrtnika skupio, iznenađeno gledaše u njega s uzdignutom ikonom, misleći da je sišao s uma — starac ujedanput tresnu ikonu o zemlju, i stade igrati po njoj, gaziti je. Baba njegova, sin, snaha, komšije, uzeše ga i odvukoše nekud, skloniše ga ustranu, i dok su ga vodili čula se njegova psovka, anatema na sveca što nije čuvao dete, unuče njegovo, malog Luticu, dok se oni u sobi veselili u njegovu slavu i čast.
     Tako su, priča se, stari Rimljani kipove svojih bogova bacali napolje iz kuće kad im ne bi ispunili kakvu molbu.
     Prođe pola godine od toga događaja.
     Jednom, usput, svratih kod moga Ridana. On beše sasvim ostario, izgubio se, porušio od žalosti za Luticom, i ništa drugo nije želeo nego jednu „lepu smrt", kao što bi govorio.
     Tešio sam ga kako sam umeo.
     Pri polasku bacih pogled u pročelje, i kako li se iznenadih kada tamo, namesto ikone svetog Kirijaka Otšelnika, videh svetog Panteliju!
     Jadni starac beše promenio sveca.

Izvor[uredi]

  • Mileta Jakšić: Nečista kuća, Prosveta, Beograd, 1985, str. 68-73


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.