Сватовско гробље на Коритима (Загорје)

Извор: Викизворник

Запросио Ришљанине Хаџо
На далеку лијепу дјевојку,
Преко Босне и Херцеговине,
У лијепој шехер Митровици,
У кадуне алај-беговице,
Л’јепу Ханку Марић алај бега
Прстен дао, свадбу одгодио,
Док он сиђе Рисну бијеломе
И покупи кићене сватове
пореже робу на дјевојку
И дјевојка саложи дарове.
Оде Хаџо Рисну бијеломе;
Кад је био на првом конаку,
Стиже њега књига шаровита
Од пунице алај-беговице:
„А мој зете, Ришљанине Хаџо,
Немој слати малених сватова,
Ни спремати јабане дјевера,
Далеко је б’јелу Рисну сићи;
Има много страшнијех планина
И у њима горскијех хајдука,
Има много тамнијех конака;
Лијепа је Ханкија дјевојка,
Јабанџија мировати не ће.”
Сађе Хаџо Рисну бијеломе,
То казује остарјелој мајци.
Нуто њима јада изненада,
Хаџо нема никога од рода,
Осим једног брата Мухамеда;
Њему нема нег’ дванаест љета.
Хаџи вели остарјела мајка:
„А мој сине, Ришљанине Хаџо,
Имаш тетку Хасан пашиницу
У Котору граду бијеломе;
Хајд’ се моли паши уз кољено,
Нек’ ти тетку у јенђилук даде,
С њом спремити малог Мухамеда,
Могу теби довести дјевојку.”
Оде Хаџо до Котора града,
Молио се и умолио се.
Паша даде пашиницу младу,
Да јенђија буде уз дјевојку.
Хаџо скупи до триста сватова,
Отпреми их шехер Митровици.
Дочека их алај-беговица,
Придржа их за недјељу дана
Кад је осми данак освануо,
Све повика чауш до чауша,
А удрише зиле и борије,
Залајаше јасни даулбази:
„Хазур ола, кићени сватови,
Хазур свати, хазур’те дјевојку,
Кратки дани, а дуги конаци,
Земља туђа калауза нема,
Туђи људи, не знамо им ћуди,
А већ данас ваља путовати.”
Тад сватовим’ изишли дарови,
Даровано, што за кога било,
А дјеверу на коњу дјевојка.
Кад отале полазила Ханка,
Њу је њена свјетовала мајка:
„Шћери Ханко, мој очињи виду,
Ја ти шаљем тридест пратиоца,
Гдје год будеш на конаку, злато,
Врати мени једног пратиоца
И по њему књигу шаровиту,
Нек’ зна мајка, шта јој ради Ханка.”
Па отале пођоше сватови,
У Сјеници на конаку били,
Кад свануло и грануло сунце,
Тад је Ханка књигу накитила
И својој је мајци опремила:
„Здраво сам ти и весело, мајко,
У Сјеници ноћцу преноћила,
Данас идем Бијеломе пољу.”
И ту Ханка ноћцу преноћила
И матери књигу повратила,
Седми данак на Загорје дошла,
На Бор’јама на конаку била
У оџаку Ченгић алај-бега.
И ту добро поранила Ханка
И матери књигу повратила:
„Здраво сам ти и весело, нено,
Ево мене на Загорју л’јепом,
Сјутра ћемо Борчу валовиту,
А прексјутра Гацку широкоме.”
Кад су свати Гацку долазили
И по Гацку на конак панули.
Ханка пала у село Казанце.
Кад свануло и грануло сунце,
Уранила племенита Ханка
И матери књигу повратила:
„Здраво сам ти и весело, нено,
Баш у Гацку ноћцу преноћила,
Данас ћемо низ кршна Корита,
У њих до три харамбаше кажу:
Једно Бајо, а друго Лимуне,
А треће је од Мораче Вуче,
С њима има до триста хајдука,
И у њим’ су побјешњели вуци,
Једућ’ месо коњско и јуначко,
Па што нама Бог и срећа даде!” —
И отале свати полазили.
Кад су били низ кршна Корита,
Гледале их све три харамбаше,
Једно Бајо, а друго Лимуне,
И треће је од Мораче Вуче
Са својијех до триста хајдука.
Хотијаху сватим’ ударити,
А не даде Лимун харамбаша,
Већ говори Пивљанину Бају
И хајдуку од Мораче Вуку;
„Грјехота је скудити дјевојку,
А камо ли разбити сватове.”
Туд продоше кићени сватови.
Бог убио Алију чауша,
Диже усну а искеси зубе,
А запјева танко гласовито:
„Чала, чала, чалгиџије младе,
Проведосмо лијепу дјевојку
На срамоту Бају и Лимуну,
И ђидији од Мораче Вуку
И њихово до триста хајдука,
Не смједеше нама ударити.”
Опет Лимун ударит’ не шћаће,
Ал’ повика Пивљанине Бајо,
И ђидија од Мораче Вуче:
„Црн му образ на обадва св’јета,
Ко сватима ударити не ће.”
Па скочише на ноге лагане
Прихватише бистре џефердаре,
Поскакаше низ кршна Корита.
А за њима до триста хајдука;
Похваташе кланце и богазе,
Дочекаше кићене сватове,
Загрохташе бистри џефердари,
Заграјаше Црногорци млади.
У сватима опоришта нејма,
Коњи туђи, а хаљине туђе,
Сваки чува, да се не окаља,
Сваком свату жао умријети
И јуначке ране допанути
Разбише се кићени сватови
И прскоше на четири стране,
А побјеже јенђи-була млада,
Јенђи-була, Хасан пашиница,
На кр’ату коњу од мејдана.
Хваташе је по друму хајдуци,
Хваташе је али не могоше,
Гађаше је хицим’ из пушака,
Гађаше је, али не убише,
Оде млада Рисну широкоме.
Оста сама на коњу дјевојка
И покрај ње дјевер Мухамеде,
Држећ’ добра за дизгине вранца.
Њему дође од Мораче Вуче,
Па говори младом Мухамеду:
„Пусти коња, д’јете Мухамеде!”
А Мухамед да попушта не е,
Већ он вели Морачанин Вуку:
„Док је жива на два рама глава,
Нигда коња попуштати не ћу.”
Вук потеже мача племенита,
Па му б’јеле одсијече руке;
Он зубима за дизгин ухвати,
Вук му русу одсијече главу,
Па ухвати за дизгине вранца,
Око себе искупи хајдуке,
Окренуше у гору Голију,
Поведоше племениту Ханку
Потјераше рухо дјевојачко,
Рухо мало тридесет сеисана
Све пртишта и бакрена суда. —
[ * * * ]
Нека иду у гору хајдуци,
Да ти сада ја од Хаџа причам.
Тај данак се сватовима надо,
Па спремио себе и дорина,
Да у пољу сусрете сватове.
Изненад’ га санак обладао,
Па он лего санак боравити,
Мало трено, ал’ се брзо прено,
Па иза сна на ноге скочио,
Јер му на сан братац излазио,
Ах брез руку и брез русе главе
Он полетје џаму и пенџеру,
Јер се одмах јаду осјетио,
Па погледа пољем зеленијем;
Он угледа јенђи-булу младу,
Тетку своју Хасан пашиницу.
Одмах удри низ бијелу кулу,
На авлији хазур дора нађе.
„Јалах!" рече, посједе дорина,
Истјера га авлији на врата,
А удари пољем зеленијем,
Док он срете тетку пашиницу,
Одмах пита тетку за дјевојку:
„Гдје је цура, гдје ли су сватови,
Гдје је мени братац Мухамеде?
Све му тетка по истини каже,
Да хајдуци разбише сватове,
Свати прсли на четири стране,
Сам’ остала на коњу дјевојка
И покрај ње дјевер Мухамеде.
Хаџо даље ни питати не ће,
Нег’ крај тетке протјера дорина,
Брже дође у кршна Корита,
Тудје брата Мухамеда нађе:
Мртав лежи насред друма пута.
Ах брез руку и брез русе главе.
Тад помисли Ришљанине Хаџо:
„Мртва фајде жалити нејмаде!”
Часом пребра стазе и богазе,
Док он влаку у Голију нађе,
Куд ј’ отишло до триста хајдука;
Па за њима Хаџо ударио.
Кад је мало унапријед био,
Зачу жамор у једној долини.
Полако се Хаџо привлачио,
Док опази двије харамбаше,
Харамбашу од Мораче Вука
И крај њега Пивљанина Баја
Они сједе хладно пију пиво,
На јандану Лимун харамбаша,
На десну се поднимио руку,
Своје мрке објесио брке,
Покрили му пушкам’ тепелуке.
Њему вели од Мораче Вуче:
„Што је теби, Лимун харамбаша,
Што с’ на десну поднимио руку,
Што ли мрке објесио брке,”
А вели му Лимун харамбаша:
„Зло попио, од Мораче Вуче,
Зло попио у планини пиво.
Зар не мислиш што си учинио?
Ти разбио кићене сватове,
Погубио малог Мухамеда,
Милог брата Ришљанина Хаџа
Одвео му лијепу дјевојку.
Ја знам, Хаџо мировати не ће,
Да ће брата покајати свога,
Потражити лијепу дјевојку.”
А вели му од Мораче Вуче:
„Ко се боји Ришљанина Хаџа,
Нек’ не иде у гору зелену,
Нек’ за собом не води хајдука,
Нек’ не бива чети харамбаша.
Ако с’ бојиш Ришљанина Хаџа,
Хајде својој од камена кули,
Па побаци свијетло оружје,
А припаши женску опрежницу,
Узми прелу, преди вуну б’јелу,
А не бивај чети харамбаша.”
Ханка служи харамбашам’ пиво;
Десном руком чаше додаваше,
У лијевој махраму држаше,
Од хајдука лице заклоњаше.
А остали по гори хајдуци,
Они д’јеле рухо дјевојачко.
Не д’јеле га, к’о се д’јели благо,
Нег’ развлаче од јеле до јеле,
Па сијеку челикли ханџарим’,
Док повика један од хајдука:
„Браћо моја, у гори хајдуци,
Браћо моја, опорна земана
Дјевојачко рухо дијелимо,
А дјевојци д’јела не дајемо.”
Ондар вели лијепа Ханкија:
„Дајте мени срмали махраму,
Што но сам је три године везла,
Да је спремим мом несуђенику,
Не би ли ми јадној халалио,
Што је с мене брата изгубио
И велико благо потрошио!”
Тад јој вели од Мораче Вуче:
„О Ханкијо, дража од очију,
Не спомињи Ришљанина Хаџа,
Кога нигда очим’ видјет не ћеш;
Ево теби од Мораче Вука,
Дражи ћу ти бити од очију,
Водићу те у Морачу равну,
И тобом се хоћу оженити.”
А вели му лијепа Ханкија:
„Лако, лако, од Мораче Вуче,
Ја се брже моме Хаџу надам,
Који но ће тебе оженити
Црном земљом и зеленом травом.”
То је Вуку врло мучно било,
Па дјевојци силе ударио,
Како ју је лако ударио,
Два јој здрава зуба покренуо,
Из лица јој крвцу отворио.
Писну Ханка као љута гуја,
А помену своју милу мајку :
„Да си саде, моја мила мајко.
Да ти видиш своју шћерцу Ханку,
Коју нигда ударила н’јеси,
У какву је халу и ахвалу.” —
Ондар Хаџо шару окренуо,
А на Вука нишан ухватио,
Пред очима ватру наложио;
Ал’ у њему срце узиграло,
И б’јеле му руке уздрхтале,
Не погоди Морачанин Вука,
Нег’ крај њега Пивљанина Баја.
Чим то виде Морачанин Вуче,
Скочи ђида на ноге лагане,
Па ухвати лијепу Ханкију
И баци је на плећа хајдучка
И побјеже кроз гору зелену.
За њим трчи Ришљанине Хаџо,
Трком трчи а из грла виче:
„Стан’ ђидијо од Мораче Вуче,
Да си јуче мени побјег’нуо
Данас би те Хаџо пристигнуо !”
Видје Вуче, да утећ’ не може,
Баци Ханку у зелену траву,
А потеже сребрену кубуру,
Па је сасу у њедарца Ханки.
Хотијаше и даље бјежати,
Ал’ достиже Ришљанине Хаџо,
Удри Вука челикли ханџаром.
На двије га поле раставио.
Па се врати до лијепе Ханке,
Узе Ханку себи на криоце,
Па је пита Ришљанине Хаџо:
„Срце душо, Алај-бега Ханко,
Хоћеш своје ране пребољети,
Ал’ ћеш своју мајку уплакати?”
Проговори лијепа дјевојка:
„Н’јесу мени ране додијале
Од кубуре Морачанин Вука,
Нег’ ће мене ране уморити
Од ханџара Морачанин Вука,
Којим брата погубио твога.
Него Хаџо, обадва ти св’јета,
Носи мена у кршна Корита,
Укопај ме покрај друма пута,
Покрај мене брата Мухамеда;
Удари нам мрамор каменове,
Нек’ се знаде, гдје смо укопани.
Још ми селам милој пошљи мајци,
Нек се сунцу нада и мјесецу,
А Ханкији никад за вијека,
Нека црне обуче хаљине;
Нек’ ми прода луке и читлуке,
За њих купи рухо за дјевојке.”
То изусти па душицу пусти.
Хаџо Ханку на плећа јамио,
Изнио је у кршна Корита,
Укопо је покрај друма пута,
А покрај ње брата Мухамеда,
Нек’ се знаде, гдје су укопани. —
Те гробнице и данас се знаду,
И зову се гробље од сватова.