Сањало/8
- Сањало
- VIII
Давно је одзвонило вечерње на Саборној Цркви, богослови су већ били по својим собама у семина-рији, кад су се наша два млада друга вратила с Ка-лимегдана. Пролазећи кроз Стамбол-капију, Милан је оборио главу да не гледа непријатеље своје земље, низаме, а Гргур је још из далека гледнуо неколико пута у криве сабље и црвене фесове, па удубивши се у себе, у своје нове идеале, није ни знао, кад је прошао кроз дугачки и чађави свод од камена. Не-далеко одатле, беше столарска радионица Миланова оца, мајстор-Јована.
Уђоше у кућу, одоше у своју собу. Из авлијице, до врата, пењало се на два на три дрвена ступња. У-шавши поседаше, Гргур на свој креветац, Милан на зелену столицу с једном готово пребијеном ногом. Ништа се не треба чудити, кад кажем „с готово пре-бијеном ногом”. У ђачким собама, обично је сваки део намештаја мање више начет. На столској плочи, на којој се давно истрла плавчаста боја, неколико упрљаних школских књига, а по осталом слободном простору перорезима урезана имена; на једном углу познате четвороугаоне црте за игру с пасуљима, шах-табла, која се зове „мицаљица”. На зиду при-лепљена нека светогорска икона од хартије и Ђурђе Бранковић са дугачком брадом. Сав овај најскром-нији намештај изгледао је много лепши засенут ве-черњим сутоном.
Изненада се врата отворише и у соби се заори јед-но громко: „Сервус!”
Гргур и Милан скочише са својих седишта.
— Но, како вам се свиде моје нове ципеле? Глед-ните само, кад избацим ево овако ногу, па запнем палцем о прслук, зар вам не изгледам као сушти про-фесор? А ко зна, шта још може бити од овога ђиде!
— Још можеш и ђемије вући, рећи ће му Милан.
— А што не, с тобом бих, Бога ми ти кажем, и су-ваче окрет’о. Опипајдер ове мишице! Је л’ чврсто, жилаво, као да си камен подвукао под кожу? Ђидо! Дете мало клипка, дед, ви двојица, а Ја самосам. Не боји се Илија, не боЈи. Дед! Један, два, три, дед! 0-номад сам се хрвао на Калимегдану с оном Ерчугом, један, два, три — положи! Бога ми ти кажем, кад ки-дише Илија Један, два, три — узмичи. Гледајте са-мо кад стегнем — гвожђа, пијавице.
— Плаче ли за тобом касарна, плаче, дарнуће га Милан.
— Друго Је Јунак, а друго редов, друго витез на коњу, а друго сеиз. Та ништа лепше од Јунаштва, од мача...
— У корицама, приклопиће Милан.
— Увреда! Зар ја? Погле само ... Та да сам се родио у Средњем Веку, пре барута ...
— Па шта би било? прекиде му говор заЈедљиви другар.
— Шта би било, поче ИлиЈа узвишениЈим тоном, било би, био бих ...
— Дон Кихот! поможе му Милан завршити запо-чету реченицу.
— С тобом се не да данас говорити, осече се Или-ја срдито. Гргуре, данас сам с тобом сојузник.
— Ал’ ја с тобом не, нагласи Гргур, зловољан што му плаши лепушкасте слике његова заноса.
— Гле гле, како сте ми данас осорни, мудрице. Зар вам је тако отежао ваш „драги Илија”? Кад вам се прохте, онда вам је „драги”, а кад се дрнете, к’о по Богу сад, онда горак и кисео. Збогом! Имам ја другова и осим вас — широк ми је Дорћол, па Зе-рек, па Сава. Другова свуд на мали прст. Збогом, моји мудри философи, и Илија има своју философи-ју. Времена и здравља, стрпљења, корак по корак^ све ће бити.
Ту се Илија маша за резу.
— Стој! викну у исти мах Милан, који се беше већ дигао са својега места ... Стој! и ја одох с то-бом.
— А ти, Гргуре?
Гргур већ беше отворио књигу и не одговори ни једне. Њих двојица одоше. А кад се за њима врата притворише, већ беше у соби полумрак, да се једва могаху распознати слова у књизи. Гргур запали све-ћу и навуче беле завесице на прозоре. У соби наста тишина, Гргур читаше књигу пред собом, а озго га, из оквира, озбиљно и мирно гледаху дугобради дес-пот и хилендарски ктитори, светитељи Симеун и Са-ва. Гргур и не чујаше бахат, који се овда онда чу у дворишту и суседном ходнику. А да ли мишљаше о ономе што читаше, или су осећања отела мах и зане-ла га некуда далеко? Та има пуно тренутака, кад нам је књига само увод, капија у оне чаробне свето-ве, који су невидовни, а тако топли и блиски, разго-ветни и знани, да бисмо, зажмуривши, чисто ускочи-ли у његове области. Често вам је по који умиљат и дражестан предмет тако близу, да бисте га чисто за-грлили, или се ућутите и чекате да своја зрачна нед-ра наслони на ваша прса. У једанпут се Гргур мало јаче нагну на задњи наслон своје зелене столице, за-маче дланове за потиљак и погледа у противни угао своје скромне одаје. А њему као да се растворише онде зидови и кроз то окно гледа лепу слику, коју је одавна компоновала његова жива машта и врло че-сто износила његовој вазда топлој и пријемљивој ду-ши. Види Гргур једну скромну собу с дрвеним греди-цама, види на зидовима познате иконе и слике, вели-ку зелену пећ, сат на зиду са големим теговима и ду-гом тромом шеталицом, а за дугим столом учитеља Максу с Плутархом у руци, до њега добри попа Кр-ста с црвеним појасом, тамо с противне стране учи-тељка с преслицом, а до ње једно ружично суштаство од росе и мајских јутара, најлепша слика, што одав-на живи у грудима његовим, учитељева ћерка, она некадашња несташна и торокљива Даница.
Шест пуних година је минуло, од како се Гргур учи у Београду. За то време само је два пут одлазио својим родитељима. Завршује се већ друга година од како је последњи пут тамо одлазио. Онда је Даница навршила пуних шеснаест година, у августу су за-једно славили њезин рођендан, али већ онда беше и лепша и заношљивија, и живахна али и присебна, и
пуна живости и пуна збиље. Ходао је с њом, разгова-рали су много, о селу, о Београду, о детињству, о школи, о невиним играма из доба ђаковања, и о — са-дашњости. 0 садашњости? Лицем на Преображење ишли су обоје горе у његово село, својом руком пре-вео је, готово пренео с оне стране потока, а кад су стигли тамо горе ка његовој кући, сам јој је из мле-каре донео у чистој дрвеној стопањи варенога млека и скорупа. Седели су под брестом једно до другога и дуго, дуго гледали доле у ливаду, у поток, у ком се бистра вода преливаше заходном румењу. А кад се при последњем поласку опраштао с њоме, једва се могаше отрћи од школских вратница, и кад је већ морао пустити њезину руку, коју држаше стиснуту, чињаше му се да се нешто безвољно откинуло од ње-га, да је пошао на пут много уђи и сиромашнији. Окренуо се још једном два, па зашао за гору. Од то доба две су године, дуже и теже од пређашњих че-тири.
Гргур се трже и та лепа слика ишчезе. Врата се-отворише и у собу паде вихор, који развеја, 'распла-ши његове драге старе познанике. Али не вихор од ветра и праха, што се пење путем уз небо, већ једно несташно девојче, свежа сувоњава лица, мудра чела, жутомрке косе, очију зеленкастоплавих, оних ретких мудролукавих очију, којих ти се плаветнило упија у душу, а она зеленкаста нианса несташно већ стре-ља за тобом.
— И опет сам! викну девојче.
— Сам.
— Читаш?
— Читам.
— Шта читаш?
Ту погледа у књигу, што стајаше пред њим отво-рена.
Брр! капрћи своје танке уснице столарева ћер-
ка, а Миланова сестра Ружица.
Гргур, намрштивши се, затвори ону књигу пред
собом.
Непрестано седети, читати — не разумем. Шта
има то толико у тим твојим књигама?
— Ништа.
Па кад је ништа, што је држиш пред собом!
— Забављам се.
Лепе ми и то забаве! На страну с њом! Ја сам
преча од књиге. Руке доле, очи овамо право у мене!
Он је, полусмешећи се, погледа.
— Насмеј се!
Он се и насмеја.
— Право да ми кажеш ...
— Право да ти кажем.
— Ал’ не смеш лагати ...
— Не смем лагати.
— Јесте ли силазили на Дорћол?
— Јесмо.
— А јуче?
— И јуче.
— А прекјуче.
— И прекјуче.
— Све поред оне куће на углу? Са оним зеленим прозорчићима?
— Јест, поред куће са прозорчићима.
— Доста! викну Ружица љутито, отвори врата и као вихор излети напоље.
Таман Гргур отвори књигу пред собом, а врата се отворише и вихор опет духну унутра.
— Затвори!
Гргур затвори књигу.
— ГледаЈ овамо!
И погледа онамо.
— Дакле све поред куће са зеленим прозорима?
— Све поред куће са зеленим прозорима.
— А знаш ли ко станује иза тих прозорчића?
— Не знам.
— Не знаш?
— Не знам.
— Лажеш!
— Можда и лажем.
— Зар ти ниси видео ону што успија?
— Нисам видео никога што успија.
— Што Је углачала косу као утијом — зар ти ми-слиш, да Је оно њезина коса?
— Ја не мислим ништа.
— Да шта ти мислиш, Гргуре? осече се Ружица.
— Ја мислим, да не мислим ништа.
— Ништа?
— Ништа.
— Баш ништа?
— Баш ништа не; не мислим, али нешто ипак пре-мишљам.
— А шта је то нешто?
— Мислим, сејо моја, да би најбоље било да ме се оканеш.
— Хтео би да идем напоље?
— Да, хтео бих да идеш напоље.
— Хтео би?
— Хтео бих.
— Одиста?
— Одиста.
— Не шалиш се?
— Не шалим се.
— Збогом!
— Збогом! Али Гргур још добро и не изусти ову реч, а вихор је већ био с оне стране резе. Још се тресло и орило око ушију Гргурових — тако је гру-нула врата за собом. Он примаче свећу ближе, узе ону исту књигу и отвори је. Али у исти мах отворише се на соби врата и споља још жешће духну наш не-сташни вихор.
— Ти си заједало! викну Ружица љутита и плачна.
Он опет књигу затвори.
— Пакостан и гадан!
— Ружице! викну Гргур и скочи на ноге.
— Лукав, неотесан!
Гргур се умири и опет седе.
— Сељак, сељак, сељак!
— А кад сам ја казао да чнисам сељак?
Но Гргур још ни изговорио, а Ружица бризну у плач, ридаше и јецаше горко.
Док је она плакала, наш штудента гледаше је, ма-ње сачустљиво, више зачуђено. Као да не могаше ни да докучи, откуд толике сузе, што тако крупне врк-Ну једна за другом низ беле образе. Најзад узе она кецељицу и обриса своје овлажене трепавице.
— Ти, Гргуре, ништа не мариш што ја овако гор-ко плачем?
— Па, право да ти кажем: не марим.
— Ти не би марио, ни да се ја разболим?
— Не бих.
— Ни да умрем?
— Ни да умреш.
— ЈУ> Гргуре, ала си ти неваљао!
— Зар што не марим, што не желим да ти умреш?
— Ево баш нећу да плачем! — наједанпут ће Ру-жица у другу тактику.
— Нсмој.
— Нећу ни да се разболим.
— Немој ни да се разболиш — имаш потпуно> право!
— Па нећу ни да умрем.
— Па немој ни да умреш. Ух, како је то страшно„ кад те понесу на носилима.
— Грго!
— Ружице!
— Право да ми кажеш.
— Право да ти кажем!
— Ал’ право, право, право.
— Право, право, право!
— Најправије на свету?
— Прависимо!
Ту се Гргур мало одобровољи, заборави своје вечерашње снове и поче се задовољно смејати. А Ру-жица, са сречаном збиљом, отпоче своје саслушање:
— Волиш ли ти ону девојку?
— Коју девојку? — упита Гргур мало планувши.
— Ону девојку — шта се претвараш? — ону за зе-леним прозорчићима.
— Коју за зсленим прозорчићима? викну Гргур и тресну оном столицом са пребијеном ногом.
— Што лупаш? викну богме и мало увређена Ру-жица. Није ово луг. Шта се претвараш? Признај, ухватила сам те.
— Ти си, Ружице, и досад била гуска, а сад си Права — немој да ти кажем у очи. Окани ме се с твојим будалаштинама. Иди из собе! Иди! Кажем ти, одмах да одлазиш или ћу ...
Није ни изустио, а Ружица га оштро погледа, по-гледа још једном, али блаже и много попустљивије, по образима јој се осу румен, мале јој руке клону-ше, очи наводнише, не јецаше, али суза за сузом ко-трљаху се и падаху на ивицу од стола. Сад, изгу-бивши своју обичну оштрину, изгледаше преоораже-на, преливена зраком нежности, питома и невина, да би у овом тренутку и њезин најжешћи непријатељ омекнуо, па (особито ако се то тражи) и загрлио је.
Гргур видевши је тако клонулу, поражену, без-надежну, учини му се лепша него икад до сада, али у који мах да јој се приближи и дотакне руке, у истом тренутку осети где га нешто жацну у срце; ни сам не знађаше шта га поче плашити, трже своју руку и поврати се полукорак назад, на своје пређашње место. То је био прст неког невидљивог анђела, који га дотаче, који, можда без престанка, лебди над ње-говом сиротанском собицом. Учини му се као да виде Даницу, друга својега детињства, занесе се, задуби се, замисли се, није ни осетио, кад је Ружица, убри-савши и последњу сузицу, не више као горски вихо-рић, већ тихо и питомо, као најпитомије јањешце, оставила собу.
Ни сео, а ни књиге отворио, кад чу ход двојице око спољних степеница. Учини му се да по мраку траже резу од његових врата. Он приђе и отвори их. „Ево то је твој земљак”, рече један од млађих калфа а дру-ги што остаде пређе праг и рукова се с Гргуром. Млад голобрад дечко, а на њему нова пешачка уни-форма — регрут.
— Прошле недеље похваташе нас и погонише амо. Знаш како је растати се са селом. Познајеш ли ме још, Грго? Та заједно смо се учили књизи у учитеља Максе. Одох да му пољубим руку. Остасмо цео дан онде код суднице. Кад би пред мрак, а преда ме ста-ри Степан, још је фамилијаз. Даница ме одазва у школу — да је видиш, Грго, нема је лепше у свем се-лу, румена јабука! „Кумим те, брате Милета, понеси ову писму Гргуру.” Хоћу, зашто не. „И ову погачу.” И ту погачу, рекох јој. „Много, много га поздрави.” Не бери бригу, рекох јој, та ми се знамо, другови смо. И ево ти, Грго, писмо, и ево погача, и ево друга по-гача од твоје матере. Потврда је зорли, али су твоји предњаци још тврђи. Збогом, Грго, чекају ме друго-ви, а помрчина је. А ваља пре добоша бити у касарни. Мучна уредба; нигде ти, Грго, наше сеоске слободе, нашега рахатлука.
— Збогом, видећемо се, одговори Гргур још непре-стано под утисцима изненађења. Узе драге дарове и са неким, готово светим поштовањем метну преда се на сто. Дуго их је гледао и гледао, а после их је јед-ва и видео кроз сузе, које му овлажише очи. У тај пар дође шегрче; позва га на вечеру. Он извини и се-бе и Милана, па седе за сто. Тишина. Лојана се све-ћа разгорела, расцветао јој се фитиљ, црвен посуста-ли пламен једва осветљава собу. Гргур узе маказе и усекну је. Пламен сину новом јачом светлошћу, он опет заузе своје обично место поред стола. Дуго је гледао у писмо, док се одлучио да га отвори. Најзад, пољуби га још једном снажно и ватрено и •— отво-ри га.
У одаји мир, усекнута свећа не трепће, напољу се нико не чује, сви су за столом при вечери, а Гргур чита:
„Драги наш Гргуре! Ето се навршује две године, а тебе никако у село, да видиш, да се на њега није срушио брег или га потоци разнели. Пролетошњих киша да нас Бог сачува, две недеље нисам се макла испод школског крова, наплела сам, наткала сам се. Читам оцу новине, са свих страна туже се на Мора-ву, на поплаву. Свет се тужи, и ја грешна радујем се: можда ће Гргур писати, да види да и нас није ра-селио поводањ. Ја мислим и чекам, разбирам од Сте-пана и од црквењака: е да каквих писама у судници, али, за пакост, нико ником ни словца, па ни ти нама, наш драги Гргуре. Ја сам твоја другарица, ја ти смем рећи, па ево ти кажем: ништа ти лепо не стоји, кад нас се тако дуго не сећаш. Или ти је можда Београд тако прирастао за срце, да си и заборавио нас сељаке, који смо на раду од јутра до мрака, па и не можемо бити тако чисти и лепи, као ви, који живите само на доколици. И отац ти се брине, и мај-ка ти се брине, па и твој учитељ, мој отац, мршти се и срди на тебе, кад год му се они сиротани потуже. Ја бегам из собе да не слушам ништа против тебе, заклех се да ти пишем, и ево испуњавам своју закле-тву. Гргуре, да ме случајно сад сретнеш у путу, не би ме познао, толико сам се изменила, сви веле пора-сла сам, не би требало ни редак да ти пишем, свет је свет, али ти си мој мио другар, а другари су као и ро-дови. Али ипак, мој другару, ово ти је писмо прво, а можда и последње. Ја нисам крива, што нисам оста-ла, што нисам више оно „торокљиво чегртало”, које те је толико пута узнемиривало, вукло за собом и против твоје воље.
„Боже мој, Гргуре, ја теби пишем, а Бог зна, како је с тобом тамо; шта ћу, ако ти и не хтеш прочитати ово неколико паметних и непаметних редака. Али шта му знам, пишем, а Богу ћу се молити да те за-текне здрава и онако добра, као што смо те испра-тили из нашега села. Онда ћеш зацело прочитати сваку речцу; ко зна, можда и више него цигло један пута. Зар мислиш, да га и сама нећу више пута пре-летати очима, пре него ти га пошљем по Марином Милети.
„Да ли си, Гргуре, рад да чујеш, како ли је мени, како твојима, како свима нама у школи, па горе до твојега села? Ако си рад чути, ми смо, хвала Богу, сви здрави, које исто и теби од свемилостивога Бога желимо. А и како не би били здрави у овим питомим горовитим селима. Шума, ливаде, потеси, па мој кра-сни врт, све то пири и мири, све те освежава, подмла-ђује. Па наши студенци; оваквих бистрих и студених извора, кажу, нема далеко унакрст по нашој Шума-дији. Поток под школом још и сад тече онако холо и младачки, као кад се оно први пут на њему уми-смо. Шта пута сиђем низ брдашце и станем на онај велики, маховином обрасли камен усред потока, на ком смо више пута заједно седели и гледали низ во-ду доле ка оним потесима, иза којих почињу шумар-ци од твојега села. Оно старо брвно преко потока отрулило је и пало у воду, и сад се прелази преко но-вог малог моста, мало повише. Али ја још прелазим преко старог брвна; узмем обично очеву стару ма-чугу, па се мадо поштапнем, скачући с једне полови-не на другу, исквасим се сва, али ми је ипак жао на-пустити стари прелаз: напустише га сви, а кад га се одречем и ја, онда ће му, чини ми се, бити много, много теже, а ја се некако тешко могу да растанем с оним, што ми је негда било драго, што ми је уде-лило по коју мрвицу радости. Ето зато волим да се исквасим, а да не пребацим себи да сам незахвална, да сам обрнула главу ономе, кога не треба забо-равити.
„Да ли ти се, добри наш Гргуре, прохте по који
пут да завириш мало у ову школу у којој си се негда учио? Памтиш ли још све наше мапе и иконе, старе скамије, памтиш ли, јаој! онај дугачки очин лесковац? Нема га више, и он се истутњио, као и она очева жестока нарав. И сад је исто онако пољут и построг, али су му прутови ипак данас и краћи и тањи, а и ређе их се маша него онда кад нас двоје сеђасмо пред њим у скамији. Па ипак, ипак; више пута чу-јем отуда из школе гласиће онаке исте као што смо их ми од себе давали, кад би нас, не-сташне, окачио његов прут. Па не знам ни сама, како још не могу да се одвикнем, да заборавим своје ђачко доба: дете плаче и моли се у школи, а ја сва претрнем за раз-бојем, па се прекрстим и молим да га Бог узме у заштиту. А од кога? Од мог доброг оца, од нашег у-читеља, коме смо и ја и ти захвални за све наше зна-ње. Ја не знам, кад ће се мој отац одучити од ове сво-је строгости? Јесу ли и твоји професори тако строги и неумољиви? Може ли се књига учити, а да пруће мирно расте у гори? Сирота ова дечица. Гргуре, ако нам успишеш, реци коју, али онако, ти већ знаш, онако мимогред — реци да су прутови у школи из-лишни, да се ђаци могу учити без боја. Мој се отац Јако постарио, али духом није клонуо; још је исто онако тачан и у школи и у цркви.
„А мајка? О, мој добри Гргуре, како се сва охла-дим, кад на маЈку, па на мене помислим. Не знам што ЈоЈ је, али је сваким даном нестаЈе. Још од про-шле Јесени уди, вене, губи се, на ногама Је, ради, шмрца по кући, али од ово неколико недеља не слази доле до наше !велике баште. Ја је замењујем, приби-рам боб и пасуљ, сушим мехуне, млатим их, и зрна остављам за зимицу. Да видиш 'моје лехе, моје патлиуане, моје лукове, мој кромпир — све кућице у правилним редовима; шта пута их поглеткујем отуда са стазе, 'па бих чисто да си и ти овде, да их гледаш и да им се дивиш. Поред плота засадила сам сунцо-крет, већ је израстао више моје главе, још који дан, па ће своје златне круне повијати према сунцу. Мајка би ми тако радо помогла у свему, али баш јој се види да не може. Каткад се и потужи, а ја је разго-ворим и поутешим, а шта пута је мало и развеселим. Кажу да сам се много променила, али ја ипак још у-мем по каткад и сувише торокати. Особито кад се заборавим, па још мислим да сам дете и да идем у школу. Пст! Гргуре, да ти шапнем на уво: ја се још по који пут закључам у ону собицу до кујне, па рас-трговчим моје лутке, са свима њиховим рпама и крпицама. Ето колико се још уме заборавити твоја другарица, којој нећеш замерити што је толико бу-даласто поверљива.
„Али шта ћемо, Гргуре, кад >се не да на ‘пречац остарити. Доста је што се у цркви и пред странима поозбиљимо и намрштимо, а пред својима, и кад смо сами у кући, зашто бисмо се плашили од онога што нам је до скора тако годило, испуњавало цео живот наш. Ја још непрестано другујем с ђацима као да сам им вршњакиња, преслишавам их, пратим им лекције све до испита, надгледам им прописе, а о испиту ме пола нестане, сита се настрахујем, особито за ону пилеж у првом разреду, а деси се по који завезанко и у старијим разредима. Ти знаш како отац мрзи да се показује; шта ме је пута тога ради осрамотио. Тешко ми је, да се сирото мучи, омакне ми се па зуц-нем, или само климнем главом, а отац — знаш већ његово ухо — поцрвени, тресне ногом о тле, а ја си-рота и не чекам да ми викне: напоље! И сама, као без душе, очистим бојно поље, а дечица се лепо ску-ње, оборе главице, па снуждено гледају у своје књи-жице ... Као што видиш, ја сам ти још као неки најстарији ђак, још исто онако редовно и строго по-стим са ђацима све велике посте и причешћујем се у нашој драгој црквици. Причешћујеш ли се и ти, Гргуре? Идеш ли у цркву? Или си, можда, у том великом свету и заборавио како се моли Бог? Али, имаш право да ме удариш по устима; знам ја, да си ти исто онако племенит и добар, а ја сам ето још брзоплета и лакомислена, те сумњичим у твоју доб-роту. Опрости ми Гргуре, опрости; научи ме да бу-дем добра, с дана на дан боља, да будем заслужна тако доброга другара, као што си ти.
„Још нисам имала прилике да ти се похвалим. Мати ми је навила пређу и сад у велике ткам у ма-лој собици. Да видиш само, како ми је разбој спретан и 'подесан; отесао га Стојко дунђерин; а чункови су они исти стари, материни. Отац ми је узео ново вито, па да можеш видети само, каткад по читаво по по-Дне сучем цеви и певам. Сад ткам најтање сади-платно, а већ сам цела два веза откала; ето и тај пешкирић, у ком је погача, одсекла сам од мог првог
всза. Како ти се допада? Мати вели, да је ближњаи-во и местичаво, али шта ћеш, кад ми се, невештој, час по жице кидале, а руке ми биле још немоћне, те нисам довољно снажно била брдилима. Сад је, да-богме, много друкчије, сад сам и много вештија и много снажнија. Тамо под зиму, мати ће ме поучити да ткам ћилимове. Ти знаш како је она много вич-на у сређивању вуне. Једва чекам први снег, па да и то, у име Божје, отпочнем.
„Да ти нисам већ постала досадна? Можда сам ти данас и сувише торокљива, више него што бисмо ми обоје желели? Али шта му знам, кад се одавно нисмо видели, а желела бих да ти кажем све. Знам да би ми доликовало да сам мало мудрија, али ти си увек био и сувише мудрица, занешенко, па и сад муд-руј за нас обоје, а мене пусти да се сита нажуборим у тој твојој невиђеној собици. Не знаш како бих же-лела од некуд из прикрајка, невиђена, да видим и твоју собу и тебе у соби. Читаш ли још онако много? Благо теби кад имаш много лепих књига и добрих другова. Ја овде у селу нити сам пристала у сељанке ни у варошанке, а књига тако мало, све оне старе, очине. По неке сам два пут прочитала; Љубомира у Елисијуму ономад сам 'И по трећи пут. А читам само недељом и суботом по вечерњи, кад оставим рад. Кад би ми могао испратити овда онда по коју лепу књижицу! Ти си данас много паметнији од мене, знаћеш изабрати, шта би било за мене, шта бих ја, у мојој пустињи, могла разумети. А ја ћу ти, у замену, послати по који цветак из моје баштице.
„Да сад, Гргуре, видиш моју малу баштицу пред кућом. Знаш ли кад ти оно дадох неколико цветића, а ти их сакри у недра да не види учитељ? Јеси ли још и сада онако плашљив? Нисам мислила написати плашљив, него: осетљив. Што сам ове године имала драгољуба, па лепог човека, па невена боје разно-лике, — горе! Шта пута прекинем рад, одем, па се нагнем над ограду, гледам, гледам, па онда, свашта нам пада на памет, кад смо сами, мерим и мерим очима који је цветак најпунији, најгиздавији, који бих теби откинула, кад би случајно и ти био онде код ограде. Мерим и мерим, и толико сам себична и неодлучна да ни један цветак не могу да одвојим од других, сви су ми једнаки, сви драги и мили, сви нај-дражи и најмилији. Кад бих ти већ поклањала, ја бих ти, Гргуре, поклонила све моје цвеће, сву моју ба-штицу, заједно са оградом и оним великим лонцем тамо иза калопера, у ком с пролећа однегујем по ка-кав расад. Да ми није живине, имала бих још више цвећа, још лепшу баштицу. Али ти знаш, како сам, што наши кажу, погинула за живином. И сад се још онако исто с њима заносим. Имам осам маторкица, а пилића да једва броја знам. Да си ближе, послала бих ти, макар крадом, по који пар. Ако дођеш ове јесени, отац ће те зацело звати, па ћемо се частити, частити догод се не разболиш. Ето сам опет почела којешта говорити; има право отац што ми каже: да би била не само вредна, него и паметна, кад бих у-мела ућутати у најбољем тренутку. Али шта му знам, кад нисам боља, кад не умем да будем боља.
Кад би се то негде дало купити, или отпостити, или одрадити, ја бих и купила, и отпостила, и одрадила, па да будем најбоља девојка, боља и лепша, него што би ти, мој добри Гргуре, умео и замислити. Али би се, можда, ја онда 'понела, па бих дигла главу као пау-ница, а ти си још гори и поноснији, не би хтео ни малчицко подићи ту твоју круту главицу, па би онда, дабогме да би онда много, много горе било. Зато је добро што сам ја овака, а ти опет таки. И останимо обадвоје оваки какви смо. Ја не знам шта би било од мене, да чујем да си се променио. Био си најбољи међу својим друговима, а и сад си, знам ја, онај исти, најбољи међу најбољима. Зато се на тебе, осим свију другова, понајчешће и најрадије оећам. Да зна слу-шати цвеће, да знају говорити пилићи, Ја бих с њи-ма врло, врло често и врло много торокала о теби.
,,Збогом! Ево се већ хвата сутон, а Милета зором полази. Заузми се где треба, те да му тамо буде лашња ова година. Твоји <су здрави сви; мајка ти Је била у цркви о Ивању-дне, и Ја сам била, пољубида сам Јој руку и пољубила ме Је. До ње сам и литурги-ју одстаЈала. Збогом! буди нам здрав, и немоЈ нас заборавити. — Даница”.
— Даница, понови Гргур из дубине душе своје, пољуби драгу хартиЈу, па је журно сави у другу чи-сту хартиЈу -и спусти испод своЈих чистих кошуља, у дну сандука. Забрави га, али га опет одбрави, по-дигне заклопац и Још Једном узе у руку Даничино-писмо, пољуби га, па онда, одлучно, остави и забра-ви. Затим пољуби обе погаче, скиде пешкирић са оне Даничине, испресавија га, и остави под јастучић на свом кревету. Најзад одломи по једно парченце од оба колача, и како и онако није вечерао, то је слатко откидао залогај по залогај, јео и ћутао, све до јације. А одмах после тога доба зачу се у дворишту журан бат. Врата се отворише бурно и у собу улете Милан разбарушен, прљав, подеран.
Гргур скочи.
— Поделисмо мегдан, једва изусти Милан и умо-ран паде на креветац. Пошто се издувао и одморио, настави у одломцима: Одавна ми се попео на душу она рђа Хасо Ахметовић, што је скорим отворио ба-калницу тамо иза оне бербернице на углу... Море, Туре, окан’ се белаја ... Бадава му говориш ... Ки-дисао ли је — кидисао ... Кад баш хоћсш кавге, ето ти је ... Слазимо ја и Илија механи до Синцир-џа-мије ... Илија дош’о у севдах, а и сам сам хтео да слушам шаркију... Ето ти пред нас Хасе, као за пакост ... Видим уљу како се лукаво осмејкива. Не-ћеш, бре Илија! А Илија положи! Потегну Хасо но-жину, једва му је истргох ... Ето ти још некаква Турчина... Повуци, потегни... Уз калдрму, низ калдрму... Хасо умакну, онај други још је можда на калдрми ... Чујеш ли, Гргуре, с Турцима се не да више — дошао је крај: ил’ они ил’ ми! ... Чујеш, ли ме, Илија је јунак, кажем ти: јунак, јунак.
До поноћи је свећа горела: Гргур је читао, а Ми-лан, заморен бојем и хрвањем, спаваше најдубљим сном.
|