Sanjalo/8
- Sanjalo
- VIII
Davno je odzvonilo večernje na Sabornoj Crkvi, bogoslovi su već bili po svojim sobama u semina-riji, kad su se naša dva mlada druga vratila s Ka-limegdana. Prolazeći kroz Stambol-kapiju, Milan je oborio glavu da ne gleda neprijatelje svoje zemlje, nizame, a Grgur je još iz daleka glednuo nekoliko puta u krive sablje i crvene fesove, pa udubivši se u sebe, u svoje nove ideale, nije ni znao, kad je prošao kroz dugački i čađavi svod od kamena. Ne-daleko odatle, beše stolarska radionica Milanova oca, majstor-Jovana.
Uđoše u kuću, odoše u svoju sobu. Iz avlijice, do vrata, penjalo se na dva na tri drvena stupnja. U-šavši posedaše, Grgur na svoj krevetac, Milan na zelenu stolicu s jednom gotovo prebijenom nogom. Ništa se ne treba čuditi, kad kažem „s gotovo pre-bijenom nogom”. U đačkim sobama, obično je svaki deo nameštaja manje više načet. Na stolskoj ploči, na kojoj se davno istrla plavčasta boja, nekoliko uprljanih školskih knjiga, a po ostalom slobodnom prostoru perorezima urezana imena; na jednom uglu poznate četvorougaone crte za igru s pasuljima, šah-tabla, koja se zove „micaljica”. Na zidu pri-lepljena neka svetogorska ikona od hartije i Đurđe Branković sa dugačkom bradom. Sav ovaj najskrom-niji nameštaj izgledao je mnogo lepši zasenut ve-černjim sutonom.
Iznenada se vrata otvoriše i u sobi se zaori jed-no gromko: „Servus!”
Grgur i Milan skočiše sa svojih sedišta.
— No, kako vam se svide moje nove cipele? Gled-nite samo, kad izbacim evo ovako nogu, pa zapnem palcem o prsluk, zar vam ne izgledam kao sušti pro-fesor? A ko zna, šta još može biti od ovoga đide!
— Još možeš i đemije vući, reći će mu Milan.
— A što ne, s tobom bih, Boga mi ti kažem, i su-vače okret’o. Opipajder ove mišice! Je l’ čvrsto, žilavo, kao da si kamen podvukao pod kožu? Đido! Dete malo klipka, ded, vi dvojica, a Ja samosam. Ne boji se Ilija, ne boJi. Ded! Jedan, dva, tri, ded! 0-nomad sam se hrvao na Kalimegdanu s onom Erčugom, jedan, dva, tri — položi! Boga mi ti kažem, kad ki-diše Ilija Jedan, dva, tri — uzmiči. Gledajte sa-mo kad stegnem — gvožđa, pijavice.
— Plače li za tobom kasarna, plače, darnuće ga Milan.
— Drugo Je Junak, a drugo redov, drugo vitez na konju, a drugo seiz. Ta ništa lepše od Junaštva, od mača...
— U koricama, priklopiće Milan.
— Uvreda! Zar ja? Pogle samo ... Ta da sam se rodio u Srednjem Veku, pre baruta ...
— Pa šta bi bilo? prekide mu govor zaJedljivi drugar.
— Šta bi bilo, poče IliJa uzvišeniJim tonom, bilo bi, bio bih ...
— Don Kihot! pomože mu Milan završiti zapo-četu rečenicu.
— S tobom se ne da danas govoriti, oseče se Ili-ja srdito. Grgure, danas sam s tobom sojuznik.
— Al’ ja s tobom ne, naglasi Grgur, zlovoljan što mu plaši lepuškaste slike njegova zanosa.
— Gle gle, kako ste mi danas osorni, mudrice. Zar vam je tako otežao vaš „dragi Ilija”? Kad vam se prohte, onda vam je „dragi”, a kad se drnete, k’o po Bogu sad, onda gorak i kiseo. Zbogom! Imam ja drugova i osim vas — širok mi je Dorćol, pa Ze-rek, pa Sava. Drugova svud na mali prst. Zbogom, moji mudri filosofi, i Ilija ima svoju filosofi-ju. Vremena i zdravlja, strpljenja, korak po korak^ sve će biti.
Tu se Ilija maša za rezu.
— Stoj! viknu u isti mah Milan, koji se beše već digao sa svojega mesta ... Stoj! i ja odoh s to-bom.
— A ti, Grgure?
Grgur već beše otvorio knjigu i ne odgovori ni jedne. Njih dvojica odoše. A kad se za njima vrata pritvoriše, već beše u sobi polumrak, da se jedva mogahu raspoznati slova u knjizi. Grgur zapali sve-ću i navuče bele zavesice na prozore. U sobi nasta tišina, Grgur čitaše knjigu pred sobom, a ozgo ga, iz okvira, ozbiljno i mirno gledahu dugobradi des-pot i hilendarski ktitori, svetitelji Simeun i Sa-va. Grgur i ne čujaše bahat, koji se ovda onda ču u dvorištu i susednom hodniku. A da li mišljaše o onome što čitaše, ili su osećanja otela mah i zane-la ga nekuda daleko? Ta ima puno trenutaka, kad nam je knjiga samo uvod, kapija u one čarobne sveto-ve, koji su nevidovni, a tako topli i bliski, razgo-vetni i znani, da bismo, zažmurivši, čisto uskoči-li u njegove oblasti. Često vam je po koji umiljat i dražestan predmet tako blizu, da biste ga čisto za-grlili, ili se ućutite i čekate da svoja zračna ned-ra nasloni na vaša prsa. U jedanput se Grgur malo jače nagnu na zadnji naslon svoje zelene stolice, za-mače dlanove za potiljak i pogleda u protivni ugao svoje skromne odaje. A njemu kao da se rastvoriše onde zidovi i kroz to okno gleda lepu sliku, koju je odavna komponovala njegova živa mašta i vrlo če-sto iznosila njegovoj vazda toploj i prijemljivoj du-ši. Vidi Grgur jednu skromnu sobu s drvenim gredi-cama, vidi na zidovima poznate ikone i slike, veli-ku zelenu peć, sat na zidu sa golemim tegovima i du-gom tromom šetalicom, a za dugim stolom učitelja Maksu s Plutarhom u ruci, do njega dobri popa Kr-sta s crvenim pojasom, tamo s protivne strane uči-teljka s preslicom, a do nje jedno ružično suštastvo od rose i majskih jutara, najlepša slika, što odav-na živi u grudima njegovim, učiteljeva ćerka, ona nekadašnja nestašna i torokljiva Danica.
Šest punih godina je minulo, od kako se Grgur uči u Beogradu. Za to vreme samo je dva put odlazio svojim roditeljima. Završuje se već druga godina od kako je poslednji put tamo odlazio. Onda je Danica navršila punih šesnaest godina, u avgustu su za-jedno slavili njezin rođendan, ali već onda beše i lepša i zanošljivija, i živahna ali i prisebna, i
puna živosti i puna zbilje. Hodao je s njom, razgova-rali su mnogo, o selu, o Beogradu, o detinjstvu, o školi, o nevinim igrama iz doba đakovanja, i o — sa-dašnjosti. 0 sadašnjosti? Licem na Preobraženje išli su oboje gore u njegovo selo, svojom rukom pre-veo je, gotovo preneo s one strane potoka, a kad su stigli tamo gore ka njegovoj kući, sam joj je iz mle-kare doneo u čistoj drvenoj stopanji varenoga mleka i skorupa. Sedeli su pod brestom jedno do drugoga i dugo, dugo gledali dole u livadu, u potok, u kom se bistra voda prelivaše zahodnom rumenju. A kad se pri poslednjem polasku opraštao s njome, jedva se mogaše otrći od školskih vratnica, i kad je već morao pustiti njezinu ruku, koju držaše stisnutu, činjaše mu se da se nešto bezvoljno otkinulo od nje-ga, da je pošao na put mnogo uđi i siromašniji. Okrenuo se još jednom dva, pa zašao za goru. Od to doba dve su godine, duže i teže od pređašnjih če-tiri.
Grgur se trže i ta lepa slika iščeze. Vrata se-otvoriše i u sobu pade vihor, koji razveja, 'raspla-ši njegove drage stare poznanike. Ali ne vihor od vetra i praha, što se penje putem uz nebo, već jedno nestašno devojče, sveža suvonjava lica, mudra čela, žutomrke kose, očiju zelenkastoplavih, onih retkih mudrolukavih očiju, kojih ti se plavetnilo upija u dušu, a ona zelenkasta niansa nestašno već stre-lja za tobom.
— I opet sam! viknu devojče.
— Sam.
— Čitaš?
— Čitam.
— Šta čitaš?
Tu pogleda u knjigu, što stajaše pred njim otvo-rena.
Brr! kaprći svoje tanke usnice stolareva ćer-
ka, a Milanova sestra Ružica.
Grgur, namrštivši se, zatvori onu knjigu pred
sobom.
Neprestano sedeti, čitati — ne razumem. Šta
ima to toliko u tim tvojim knjigama?
— Ništa.
Pa kad je ništa, što je držiš pred sobom!
— Zabavljam se.
Lepe mi i to zabave! Na stranu s njom! Ja sam
preča od knjige. Ruke dole, oči ovamo pravo u mene!
On je, polusmešeći se, pogleda.
— Nasmej se!
On se i nasmeja.
— Pravo da mi kažeš ...
— Pravo da ti kažem.
— Al’ ne smeš lagati ...
— Ne smem lagati.
— Jeste li silazili na Dorćol?
— Jesmo.
— A juče?
— I juče.
— A prekjuče.
— I prekjuče.
— Sve pored one kuće na uglu? Sa onim zelenim prozorčićima?
— Jest, pored kuće sa prozorčićima.
— Dosta! viknu Ružica ljutito, otvori vrata i kao vihor izleti napolje.
Taman Grgur otvori knjigu pred sobom, a vrata se otvoriše i vihor opet duhnu unutra.
— Zatvori!
Grgur zatvori knjigu.
— GledaJ ovamo!
I pogleda onamo.
— Dakle sve pored kuće sa zelenim prozorima?
— Sve pored kuće sa zelenim prozorima.
— A znaš li ko stanuje iza tih prozorčića?
— Ne znam.
— Ne znaš?
— Ne znam.
— Lažeš!
— Možda i lažem.
— Zar ti nisi video onu što uspija?
— Nisam video nikoga što uspija.
— Što Je uglačala kosu kao utijom — zar ti mi-sliš, da Je ono njezina kosa?
— Ja ne mislim ništa.
— Da šta ti misliš, Grgure? oseče se Ružica.
— Ja mislim, da ne mislim ništa.
— Ništa?
— Ništa.
— Baš ništa?
— Baš ništa ne; ne mislim, ali nešto ipak pre-mišljam.
— A šta je to nešto?
— Mislim, sejo moja, da bi najbolje bilo da me se okaneš.
— Hteo bi da idem napolje?
— Da, hteo bih da ideš napolje.
— Hteo bi?
— Hteo bih.
— Odista?
— Odista.
— Ne šališ se?
— Ne šalim se.
— Zbogom!
— Zbogom! Ali Grgur još dobro i ne izusti ovu reč, a vihor je već bio s one strane reze. Još se treslo i orilo oko ušiju Grgurovih — tako je gru-nula vrata za sobom. On primače sveću bliže, uze onu istu knjigu i otvori je. Ali u isti mah otvoriše se na sobi vrata i spolja još žešće duhnu naš ne-stašni vihor.
— Ti si zajedalo! viknu Ružica ljutita i plačna.
On opet knjigu zatvori.
— Pakostan i gadan!
— Ružice! viknu Grgur i skoči na noge.
— Lukav, neotesan!
Grgur se umiri i opet sede.
— Seljak, seljak, seljak!
— A kad sam ja kazao da čnisam seljak?
No Grgur još ni izgovorio, a Ružica briznu u plač, ridaše i jecaše gorko.
Dok je ona plakala, naš študenta gledaše je, ma-nje sačustljivo, više začuđeno. Kao da ne mogaše ni da dokuči, otkud tolike suze, što tako krupne vrk-Nu jedna za drugom niz bele obraze. Najzad uze ona keceljicu i obrisa svoje ovlažene trepavice.
— Ti, Grgure, ništa ne mariš što ja ovako gor-ko plačem?
— Pa, pravo da ti kažem: ne marim.
— Ti ne bi mario, ni da se ja razbolim?
— Ne bih.
— Ni da umrem?
— Ni da umreš.
— JU> Grgure, ala si ti nevaljao!
— Zar što ne marim, što ne želim da ti umreš?
— Evo baš neću da plačem! — najedanput će Ru-žica u drugu taktiku.
— Nsmoj.
— Neću ni da se razbolim.
— Nemoj ni da se razboliš — imaš potpuno> pravo!
— Pa neću ni da umrem.
— Pa nemoj ni da umreš. Uh, kako je to strašno„ kad te ponesu na nosilima.
— Grgo!
— Ružice!
— Pravo da mi kažeš.
— Pravo da ti kažem!
— Al’ pravo, pravo, pravo.
— Pravo, pravo, pravo!
— Najpravije na svetu?
— Pravisimo!
Tu se Grgur malo odobrovolji, zaboravi svoje večerašnje snove i poče se zadovoljno smejati. A Ru-žica, sa srečanom zbiljom, otpoče svoje saslušanje:
— Voliš li ti onu devojku?
— Koju devojku? — upita Grgur malo planuvši.
— Onu devojku — šta se pretvaraš? — onu za ze-lenim prozorčićima.
— Koju za zslenim prozorčićima? viknu Grgur i tresnu onom stolicom sa prebijenom nogom.
— Što lupaš? viknu bogme i malo uvređena Ru-žica. Nije ovo lug. Šta se pretvaraš? Priznaj, uhvatila sam te.
— Ti si, Ružice, i dosad bila guska, a sad si Prava — nemoj da ti kažem u oči. Okani me se s tvojim budalaštinama. Idi iz sobe! Idi! Kažem ti, odmah da odlaziš ili ću ...
Nije ni izustio, a Ružica ga oštro pogleda, po-gleda još jednom, ali blaže i mnogo popustljivije, po obrazima joj se osu rumen, male joj ruke klonu-še, oči navodniše, ne jecaše, ali suza za suzom ko-trljahu se i padahu na ivicu od stola. Sad, izgu-bivši svoju običnu oštrinu, izgledaše preooraže-na, prelivena zrakom nežnosti, pitoma i nevina, da bi u ovom trenutku i njezin najžešći neprijatelj omeknuo, pa (osobito ako se to traži) i zagrlio je.
Grgur videvši je tako klonulu, poraženu, bez-nadežnu, učini mu se lepša nego ikad do sada, ali u koji mah da joj se približi i dotakne ruke, u istom trenutku oseti gde ga nešto žacnu u srce; ni sam ne znađaše šta ga poče plašiti, trže svoju ruku i povrati se polukorak nazad, na svoje pređašnje mesto. To je bio prst nekog nevidljivog anđela, koji ga dotače, koji, možda bez prestanka, lebdi nad nje-govom sirotanskom sobicom. Učini mu se kao da vide Danicu, druga svojega detinjstva, zanese se, zadubi se, zamisli se, nije ni osetio, kad je Ružica, ubri-savši i poslednju suzicu, ne više kao gorski viho-rić, već tiho i pitomo, kao najpitomije janješce, ostavila sobu.
Ni seo, a ni knjige otvorio, kad ču hod dvojice oko spoljnih stepenica. Učini mu se da po mraku traže rezu od njegovih vrata. On priđe i otvori ih. „Evo to je tvoj zemljak”, reče jedan od mlađih kalfa a dru-gi što ostade pređe prag i rukova se s Grgurom. Mlad golobrad dečko, a na njemu nova pešačka uni-forma — regrut.
— Prošle nedelje pohvataše nas i pogoniše amo. Znaš kako je rastati se sa selom. Poznaješ li me još, Grgo? Ta zajedno smo se učili knjizi u učitelja Makse. Odoh da mu poljubim ruku. Ostasmo ceo dan onde kod sudnice. Kad bi pred mrak, a preda me sta-ri Stepan, još je familijaz. Danica me odazva u školu — da je vidiš, Grgo, nema je lepše u svem se-lu, rumena jabuka! „Kumim te, brate Mileta, ponesi ovu pismu Grguru.” Hoću, zašto ne. „I ovu pogaču.” I tu pogaču, rekoh joj. „Mnogo, mnogo ga pozdravi.” Ne beri brigu, rekoh joj, ta mi se znamo, drugovi smo. I evo ti, Grgo, pismo, i evo pogača, i evo druga po-gača od tvoje matere. Potvrda je zorli, ali su tvoji prednjaci još tvrđi. Zbogom, Grgo, čekaju me drugo-vi, a pomrčina je. A valja pre doboša biti u kasarni. Mučna uredba; nigde ti, Grgo, naše seoske slobode, našega rahatluka.
— Zbogom, videćemo se, odgovori Grgur još nepre-stano pod utiscima iznenađenja. Uze drage darove i sa nekim, gotovo svetim poštovanjem metnu preda se na sto. Dugo ih je gledao i gledao, a posle ih je jed-va i video kroz suze, koje mu ovlažiše oči. U taj par dođe šegrče; pozva ga na večeru. On izvini i se-be i Milana, pa sede za sto. Tišina. Lojana se sve-ća razgorela, rascvetao joj se fitilj, crven posusta-li plamen jedva osvetljava sobu. Grgur uze makaze i useknu je. Plamen sinu novom jačom svetlošću, on opet zauze svoje obično mesto pored stola. Dugo je gledao u pismo, dok se odlučio da ga otvori. Najzad, poljubi ga još jednom snažno i vatreno i •— otvo-ri ga.
U odaji mir, useknuta sveća ne trepće, napolju se niko ne čuje, svi su za stolom pri večeri, a Grgur čita:
„Dragi naš Grgure! Eto se navršuje dve godine, a tebe nikako u selo, da vidiš, da se na njega nije srušio breg ili ga potoci razneli. Proletošnjih kiša da nas Bog sačuva, dve nedelje nisam se makla ispod školskog krova, naplela sam, natkala sam se. Čitam ocu novine, sa svih strana tuže se na Mora-vu, na poplavu. Svet se tuži, i ja grešna radujem se: možda će Grgur pisati, da vidi da i nas nije ra-selio povodanj. Ja mislim i čekam, razbiram od Ste-pana i od crkvenjaka: e da kakvih pisama u sudnici, ali, za pakost, niko nikom ni slovca, pa ni ti nama, naš dragi Grgure. Ja sam tvoja drugarica, ja ti smem reći, pa evo ti kažem: ništa ti lepo ne stoji, kad nas se tako dugo ne sećaš. Ili ti je možda Beograd tako prirastao za srce, da si i zaboravio nas seljake, koji smo na radu od jutra do mraka, pa i ne možemo biti tako čisti i lepi, kao vi, koji živite samo na dokolici. I otac ti se brine, i maj-ka ti se brine, pa i tvoj učitelj, moj otac, mršti se i srdi na tebe, kad god mu se oni sirotani potuže. Ja begam iz sobe da ne slušam ništa protiv tebe, zakleh se da ti pišem, i evo ispunjavam svoju zakle-tvu. Grgure, da me slučajno sad sretneš u putu, ne bi me poznao, toliko sam se izmenila, svi vele pora-sla sam, ne bi trebalo ni redak da ti pišem, svet je svet, ali ti si moj mio drugar, a drugari su kao i ro-dovi. Ali ipak, moj drugaru, ovo ti je pismo prvo, a možda i poslednje. Ja nisam kriva, što nisam osta-la, što nisam više ono „torokljivo čegrtalo”, koje te je toliko puta uznemirivalo, vuklo za sobom i protiv tvoje volje.
„Bože moj, Grgure, ja tebi pišem, a Bog zna, kako je s tobom tamo; šta ću, ako ti i ne hteš pročitati ovo nekoliko pametnih i nepametnih redaka. Ali šta mu znam, pišem, a Bogu ću se moliti da te za-tekne zdrava i onako dobra, kao što smo te ispra-tili iz našega sela. Onda ćeš zacelo pročitati svaku rečcu; ko zna, možda i više nego ciglo jedan puta. Zar misliš, da ga i sama neću više puta pre-letati očima, pre nego ti ga pošljem po Marinom Mileti.
„Da li si, Grgure, rad da čuješ, kako li je meni, kako tvojima, kako svima nama u školi, pa gore do tvojega sela? Ako si rad čuti, mi smo, hvala Bogu, svi zdravi, koje isto i tebi od svemilostivoga Boga želimo. A i kako ne bi bili zdravi u ovim pitomim gorovitim selima. Šuma, livade, potesi, pa moj kra-sni vrt, sve to piri i miri, sve te osvežava, podmla-đuje. Pa naši studenci; ovakvih bistrih i studenih izvora, kažu, nema daleko unakrst po našoj Šuma-diji. Potok pod školom još i sad teče onako holo i mladački, kao kad se ono prvi put na njemu umi-smo. Šta puta siđem niz brdašce i stanem na onaj veliki, mahovinom obrasli kamen usred potoka, na kom smo više puta zajedno sedeli i gledali niz vo-du dole ka onim potesima, iza kojih počinju šumar-ci od tvojega sela. Ono staro brvno preko potoka otrulilo je i palo u vodu, i sad se prelazi preko no-vog malog mosta, malo poviše. Ali ja još prelazim preko starog brvna; uzmem obično očevu staru ma-čugu, pa se mado poštapnem, skačući s jedne polovi-ne na drugu, iskvasim se sva, ali mi je ipak žao na-pustiti stari prelaz: napustiše ga svi, a kad ga se odrečem i ja, onda će mu, čini mi se, biti mnogo, mnogo teže, a ja se nekako teško mogu da rastanem s onim, što mi je negda bilo drago, što mi je ude-lilo po koju mrvicu radosti. Eto zato volim da se iskvasim, a da ne prebacim sebi da sam nezahvalna, da sam obrnula glavu onome, koga ne treba zabo-raviti.
„Da li ti se, dobri naš Grgure, prohte po koji
put da zaviriš malo u ovu školu u kojoj si se negda učio? Pamtiš li još sve naše mape i ikone, stare skamije, pamtiš li, jaoj! onaj dugački očin leskovac? Nema ga više, i on se istutnjio, kao i ona očeva žestoka narav. I sad je isto onako poljut i postrog, ali su mu prutovi ipak danas i kraći i tanji, a i ređe ih se maša nego onda kad nas dvoje seđasmo pred njim u skamiji. Pa ipak, ipak; više puta ču-jem otuda iz škole glasiće onake iste kao što smo ih mi od sebe davali, kad bi nas, ne-stašne, okačio njegov prut. Pa ne znam ni sama, kako još ne mogu da se odviknem, da zaboravim svoje đačko doba: dete plače i moli se u školi, a ja sva pretrnem za raz-bojem, pa se prekrstim i molim da ga Bog uzme u zaštitu. A od koga? Od mog dobrog oca, od našeg u-čitelja, kome smo i ja i ti zahvalni za sve naše zna-nje. Ja ne znam, kad će se moj otac odučiti od ove svo-je strogosti? Jesu li i tvoji profesori tako strogi i neumoljivi? Može li se knjiga učiti, a da pruće mirno raste u gori? Sirota ova dečica. Grgure, ako nam uspišeš, reci koju, ali onako, ti već znaš, onako mimogred — reci da su prutovi u školi iz-lišni, da se đaci mogu učiti bez boja. Moj se otac Jako postario, ali duhom nije klonuo; još je isto onako tačan i u školi i u crkvi.
„A majka? O, moj dobri Grgure, kako se sva ohla-dim, kad na maJku, pa na mene pomislim. Ne znam što JoJ je, ali je svakim danom nestaJe. Još od pro-šle Jeseni udi, vene, gubi se, na nogama Je, radi, šmrca po kući, ali od ovo nekoliko nedelja ne slazi dole do naše !velike bašte. Ja je zamenjujem, pribi-ram bob i pasulj, sušim mehune, mlatim ih, i zrna ostavljam za zimicu. Da vidiš 'moje lehe, moje patliuane, moje lukove, moj krompir — sve kućice u pravilnim redovima; šta puta ih pogletkujem otuda sa staze, 'pa bih čisto da si i ti ovde, da ih gledaš i da im se diviš. Pored plota zasadila sam sunco-kret, već je izrastao više moje glave, još koji dan, pa će svoje zlatne krune povijati prema suncu. Majka bi mi tako rado pomogla u svemu, ali baš joj se vidi da ne može. Katkad se i potuži, a ja je razgo-vorim i poutešim, a šta puta je malo i razveselim. Kažu da sam se mnogo promenila, ali ja ipak još u-mem po katkad i suviše torokati. Osobito kad se zaboravim, pa još mislim da sam dete i da idem u školu. Pst! Grgure, da ti šapnem na uvo: ja se još po koji put zaključam u onu sobicu do kujne, pa ras-trgovčim moje lutke, sa svima njihovim rpama i krpicama. Eto koliko se još ume zaboraviti tvoja drugarica, kojoj nećeš zameriti što je toliko bu-dalasto poverljiva.
„Ali šta ćemo, Grgure, kad >se ne da na ‘prečac ostariti. Dosta je što se u crkvi i pred stranima poozbiljimo i namrštimo, a pred svojima, i kad smo sami u kući, zašto bismo se plašili od onoga što nam je do skora tako godilo, ispunjavalo ceo život naš. Ja još neprestano drugujem s đacima kao da sam im vršnjakinja, preslišavam ih, pratim im lekcije sve do ispita, nadgledam im propise, a o ispitu me pola nestane, sita se nastrahujem, osobito za onu pilež u prvom razredu, a desi se po koji zavezanko i u starijim razredima. Ti znaš kako otac mrzi da se pokazuje; šta me je puta toga radi osramotio. Teško mi je, da se siroto muči, omakne mi se pa zuc-nem, ili samo klimnem glavom, a otac — znaš već njegovo uho — pocrveni, tresne nogom o tle, a ja si-rota i ne čekam da mi vikne: napolje! I sama, kao bez duše, očistim bojno polje, a dečica se lepo sku-nje, obore glavice, pa snuždeno gledaju u svoje knji-žice ... Kao što vidiš, ja sam ti još kao neki najstariji đak, još isto onako redovno i strogo po-stim sa đacima sve velike poste i pričešćujem se u našoj dragoj crkvici. Pričešćuješ li se i ti, Grgure? Ideš li u crkvu? Ili si, možda, u tom velikom svetu i zaboravio kako se moli Bog? Ali, imaš pravo da me udariš po ustima; znam ja, da si ti isto onako plemenit i dobar, a ja sam eto još brzopleta i lakomislena, te sumnjičim u tvoju dob-rotu. Oprosti mi Grgure, oprosti; nauči me da bu-dem dobra, s dana na dan bolja, da budem zaslužna tako dobroga drugara, kao što si ti.
„Još nisam imala prilike da ti se pohvalim. Mati mi je navila pređu i sad u velike tkam u ma-loj sobici. Da vidiš samo, kako mi je razboj spretan i 'podesan; otesao ga Stojko dunđerin; a čunkovi su oni isti stari, materini. Otac mi je uzeo novo vito, pa da možeš videti samo, katkad po čitavo po po-Dne sučem cevi i pevam. Sad tkam najtanje sadi-platno, a već sam cela dva veza otkala; eto i taj peškirić, u kom je pogača, odsekla sam od mog prvog
vsza. Kako ti se dopada? Mati veli, da je bližnjai-vo i mestičavo, ali šta ćeš, kad mi se, neveštoj, čas po žice kidale, a ruke mi bile još nemoćne, te nisam dovoljno snažno bila brdilima. Sad je, da-bogme, mnogo drukčije, sad sam i mnogo veštija i mnogo snažnija. Tamo pod zimu, mati će me poučiti da tkam ćilimove. Ti znaš kako je ona mnogo vič-na u sređivanju vune. Jedva čekam prvi sneg, pa da i to, u ime Božje, otpočnem.
„Da ti nisam već postala dosadna? Možda sam ti danas i suviše torokljiva, više nego što bismo mi oboje želeli? Ali šta mu znam, kad se odavno nismo videli, a želela bih da ti kažem sve. Znam da bi mi dolikovalo da sam malo mudrija, ali ti si uvek bio i suviše mudrica, zanešenko, pa i sad mud-ruj za nas oboje, a mene pusti da se sita nažuborim u toj tvojoj neviđenoj sobici. Ne znaš kako bih že-lela od nekud iz prikrajka, neviđena, da vidim i tvoju sobu i tebe u sobi. Čitaš li još onako mnogo? Blago tebi kad imaš mnogo lepih knjiga i dobrih drugova. Ja ovde u selu niti sam pristala u seljanke ni u varošanke, a knjiga tako malo, sve one stare, očine. Po neke sam dva put pročitala; Ljubomira u Elisijumu onomad sam 'I po treći put. A čitam samo nedeljom i subotom po večernji, kad ostavim rad. Kad bi mi mogao ispratiti ovda onda po koju lepu knjižicu! Ti si danas mnogo pametniji od mene, znaćeš izabrati, šta bi bilo za mene, šta bih ja, u mojoj pustinji, mogla razumeti. A ja ću ti, u zamenu, poslati po koji cvetak iz moje baštice.
„Da sad, Grgure, vidiš moju malu bašticu pred kućom. Znaš li kad ti ono dadoh nekoliko cvetića, a ti ih sakri u nedra da ne vidi učitelj? Jesi li još i sada onako plašljiv? Nisam mislila napisati plašljiv, nego: osetljiv. Što sam ove godine imala dragoljuba, pa lepog čoveka, pa nevena boje razno-like, — gore! Šta puta prekinem rad, odem, pa se nagnem nad ogradu, gledam, gledam, pa onda, svašta nam pada na pamet, kad smo sami, merim i merim očima koji je cvetak najpuniji, najgizdaviji, koji bih tebi otkinula, kad bi slučajno i ti bio onde kod ograde. Merim i merim, i toliko sam sebična i neodlučna da ni jedan cvetak ne mogu da odvojim od drugih, svi su mi jednaki, svi dragi i mili, svi naj-draži i najmiliji. Kad bih ti već poklanjala, ja bih ti, Grgure, poklonila sve moje cveće, svu moju ba-šticu, zajedno sa ogradom i onim velikim loncem tamo iza kalopera, u kom s proleća odnegujem po ka-kav rasad. Da mi nije živine, imala bih još više cveća, još lepšu bašticu. Ali ti znaš, kako sam, što naši kažu, poginula za živinom. I sad se još onako isto s njima zanosim. Imam osam matorkica, a pilića da jedva broja znam. Da si bliže, poslala bih ti, makar kradom, po koji par. Ako dođeš ove jeseni, otac će te zacelo zvati, pa ćemo se častiti, častiti dogod se ne razboliš. Eto sam opet počela koješta govoriti; ima pravo otac što mi kaže: da bi bila ne samo vredna, nego i pametna, kad bih u-mela ućutati u najboljem trenutku. Ali šta mu znam, kad nisam bolja, kad ne umem da budem bolja.
Kad bi se to negde dalo kupiti, ili otpostiti, ili odraditi, ja bih i kupila, i otpostila, i odradila, pa da budem najbolja devojka, bolja i lepša, nego što bi ti, moj dobri Grgure, umeo i zamisliti. Ali bi se, možda, ja onda 'ponela, pa bih digla glavu kao pau-nica, a ti si još gori i ponosniji, ne bi hteo ni malčicko podići tu tvoju krutu glavicu, pa bi onda, dabogme da bi onda mnogo, mnogo gore bilo. Zato je dobro što sam ja ovaka, a ti opet taki. I ostanimo obadvoje ovaki kakvi smo. Ja ne znam šta bi bilo od mene, da čujem da si se promenio. Bio si najbolji među svojim drugovima, a i sad si, znam ja, onaj isti, najbolji među najboljima. Zato se na tebe, osim sviju drugova, ponajčešće i najradije oećam. Da zna slu-šati cveće, da znaju govoriti pilići, Ja bih s nji-ma vrlo, vrlo često i vrlo mnogo torokala o tebi.
,,Zbogom! Evo se već hvata suton, a Mileta zorom polazi. Zauzmi se gde treba, te da mu tamo bude lašnja ova godina. Tvoji <su zdravi svi; majka ti Je bila u crkvi o Ivanju-dne, i Ja sam bila, poljubida sam Joj ruku i poljubila me Je. Do nje sam i liturgi-ju odstaJala. Zbogom! budi nam zdrav, i nemoJ nas zaboraviti. — Danica”.
— Danica, ponovi Grgur iz dubine duše svoje, poljubi dragu hartiJu, pa je žurno savi u drugu či-stu hartiJu -i spusti ispod svoJih čistih košulja, u dnu sanduka. Zabravi ga, ali ga opet odbravi, po-digne zaklopac i Još Jednom uze u ruku Daničino-pismo, poljubi ga, pa onda, odlučno, ostavi i zabra-vi. Zatim poljubi obe pogače, skide peškirić sa one Daničine, ispresavija ga, i ostavi pod jastučić na svom krevetu. Najzad odlomi po jedno parčence od oba kolača, i kako i onako nije večerao, to je slatko otkidao zalogaj po zalogaj, jeo i ćutao, sve do jacije. A odmah posle toga doba začu se u dvorištu žuran bat. Vrata se otvoriše burno i u sobu ulete Milan razbarušen, prljav, poderan.
Grgur skoči.
— Podelismo megdan, jedva izusti Milan i umo-ran pade na krevetac. Pošto se izduvao i odmorio, nastavi u odlomcima: Odavna mi se popeo na dušu ona rđa Haso Ahmetović, što je skorim otvorio ba-kalnicu tamo iza one berbernice na uglu... More, Ture, okan’ se belaja ... Badava mu govoriš ... Ki-disao li je — kidisao ... Kad baš hoćsš kavge, eto ti je ... Slazimo ja i Ilija mehani do Sincir-dža-mije ... Ilija doš’o u sevdah, a i sam sam hteo da slušam šarkiju... Eto ti pred nas Hase, kao za pakost ... Vidim ulju kako se lukavo osmejkiva. Ne-ćeš, bre Ilija! A Ilija položi! Potegnu Haso no-žinu, jedva mu je istrgoh ... Eto ti još nekakva Turčina... Povuci, potegni... Uz kaldrmu, niz kaldrmu... Haso umaknu, onaj drugi još je možda na kaldrmi ... Čuješ li, Grgure, s Turcima se ne da više — došao je kraj: il’ oni il’ mi! ... Čuješ, li me, Ilija je junak, kažem ti: junak, junak.
Do ponoći je sveća gorela: Grgur je čitao, a Mi-lan, zamoren bojem i hrvanjem, spavaše najdubljim snom.
|