Сањало/4

Извор: Викизворник

◄   3 5   ►


Сањало
IV


     Сутрадан је освануло ведро небо, помало и студенога зимског сунца, али је учитељ Макса устао мутнији и од оног најоблачнијег и најмрчарнијег дана из дубоке јесени. На забрану „попечитељства просвјештенија” није смео ни помислити, али је прошло много кратких дана и дугих ноћи, док је кроз ту маглу просинула једна јасна мисао, као оно усамљена звезда, кад се о вечери укаже на небу, на ком се истом дробе и на разлаз спремају давнашњи облаци. Нешто је одлучио учитељ, нешто је смислио поп, обадвојица су на чисто! На Никољдан излазе с јутрења, па се уставише у црквеном трему, портику.
     — Ја сам, учитељу, нешто смислио, ословиће поп.
     — И ја сам, прихвати учитељ, натукавши појаче фес на главу, јер је у трему било сувише хладно.
     — А шта си ти смислио? упитаће поп, заустави се и поче намештати крајеве од џубета један преко другога.
     То што и ти, рече учитељ, па упре оштрије поглед у попове очи.
     — Е па ја, учитељу, лепо мислим: прави ти, жив ми био, Вертеп као и досада, па ћемо га пронети по овим нашим брдима.
     — А забрана?
     — Каква забрана!... Гледај ти свога посла! Боже здравља, гледаћемо како ћемо, ако повијају власти.
     Ту, у црквеном трему, заверише се и поп и учитељ да праве опозицију. И доиста, ко је о божићним вечерима дошао у онамошња села, могао је видети најлепши Вертеп, који је те године пронесен између Дрине и Колубаре... Ето је баш данас први дан Божића, потрудимо се и ми, драги читаоци, мало до учитељ-Максина села.
     Ноћ покрила брда, снег до колена, одавно умукнула пуцњава пушака, големе ватре светле по кућама, многи је уморан већ и прилегао негде украј огња. На пољу студено, небо ведро, звезде трепте неком зимогрожљивом светлошћу, свеж ваздух рези као добро ново вино, ветра ни са једне стране, па чисто ти заигра срце кад ходиш, а смрзнути снег шкрипи под ногама.
     Многе се куће светле и на баџе им узлеће дим горе у чисте и мирне висине. Али је највећма осветљена авлија оне повелике куће, што се лепо види на оној страни брда, што је иза цркве. То је дом свештеника Крсте, који је у селу најдавнашњији староседилац. Од како је села и цркве и велике црквене нурије, од то доба је и куће Протића. А од како је куће Протића, од то доба, па све до данас, она даје нурији вредне и честите попове. Ево је већ двадесета година како на столици ове свештеничке династије седи свештеник Крста. Он је пре свега добар домаћин, па је и у селу, које се на њега угледа, пуно добрих домаћина. Он сам верује у науку Христову, ревносно служи цркву, па су му и сељаци питоми и често цркву полазе. Он пости сам сва четири поста, па и старији људи и жене чине исто то. Напрасит је, плане, лако изазива, још лакше се даје изазвати, али се опет врло брзо стиша, пружи руку, прашта, мири се и готово никад није приступио вечерњој молитви, а да се није наравнао са својим мањим или већим противницима. Радо излази на сељачке зборове, брани црквено имање, заузима се за цркву, а омакне ли се којом која неодмерена, плане, скочи са својега места, изговори богме поприлично „изобличително слово”, па збогом! Тога дана не би више излазио, или бисте га видели тек пред мрак, кад слази у забран да надгледа стоку.
     Поп Крста је јутрос рано одслужио јутрењу заједно с литургијом. Док је њега у олтару и учитеља Максе за певницом, дотле ће и б...ска црква појати као и она Саборна до Митрополије. Сељаци се моле па и намоле, као слаби људи једни долазе други одлазе, али њих двојица не мичу се са својих позиција. Псалме читају заједнички, Катавасију певају наизменце, али „Величаније” свештеник сам, а „Блажени” опет учитељ сам. И кад је опет поп Крста по неопходној дужности тамо пред часном трпезом, а учитељ Макса пева, ви чујете како попа из олтара час слабије час јаче „секундира”. А кад пева поп, он само почетак па до близу средине, а од среде већ прихвата Максо, па се даље не брини: тресу се они оронули сводови!
     У поп Крстиној кући сви су прозори осветљени, у свакој соби гори по једна воштаница; пред молитвеним иконама два коситерна кандиоца, а ватра у кухињи букти, низ гараве вериге лижу пламенови горе у димњак, који је оздо, као какво големо манастирско кубе, наткрилио половину кухиње. Црквењак Васо и попов синовац стали пред отворене авлијске вратнице, изнад главе држе запаљене лучеве, који тајанствено обасјавају цело пространо двориште, а отуд, путем, којим поп силази цркви, пењу се свечаним ходом давно ишчекивани божићни гости, прилазе у правилном реду, у највећој тишини.
     Напред, кракатим ходом, корача учитељ Макса, натукао црну шубару, постављено џубе, назуо чизме до колена, навукао шарене вунене рукавице, а поштапа се кривом мачугом. За њим двоје деце, омалено, у белим хаљиницама, с крунама на глави; за овима три већа ђака, опет у стихарима, са високим калпацима од златне хартије; за њима четворица најстаријих ђака без стихара носе Вертеп, који је изнутра осветљен свећицама, а за носачима ходи свечано и достојанствено главом цар Ирод, у стихару, са жезлом у руци и грдном круном на лепо очешљаној коси. После свију ишла су два чобана, увијена у јагњеће коже, с белим шубарама на глави и пастирским палицама у рукама, а за њима, крадом пушећи готово угаслу лулу, надао се и фамулус Степан, па се и он, да учини по вољи малој Даници, нагаравио по лицу, а косу и браду замочио у брашно. Он је оружани спроводник, а у исто време хазнадар; у руци му гломазна каса, велики ручни кош, у који ће се спуштати дарежљиви народни прилози.
     Кад дођоше до вратница, стаде учитељ Макса, стадоше цареви и краљеви, чобани и вертепоносци, устави се и фамулус Степан, стрпавши утрнулу лулу негде за појас. Учитељ Макса дигну у вис мачугу, а гвоздени врх од палице сину у висини. На тај знак фамулус зазвони у звонце и сви, као из једнога грла, запеваше Слава во вишњих Богу. А кад почеше стих: „И ви гори и холми, возиграјте со нами!” учитељ Макса својски „секундирајући” пође напред, а за њим остали сви уђоше у чисто и лепо успремљено попово двориште.
     Пред кућом их очекиваше главом поп, пун добре воље и нестрпљења, до њега попадија и остала чељад, па и учитељка, која је много раније дошла да и она присуствује првој представи. Стари је обичај Максин да Вертеп унесе прво у попову кућу.
     Наместише Вертеп на једном столићу. Изгледао је као црква, а имао је и звоник, на ком је висило звонце. Унутра су гореле мале свећице, па се лепо виде јасле, у њима Христос, па пастири, па стадо, па анђели тамо подаље иза брежуљчића, начињених од маховине.
     С једне и друге стране Вертепа стали чобани, намрштили се, па кад им још видиш у рукама оне големе тојаге, а младо срце не може да одоле зебњи, која мало по мало прелази у страх. С леве стране, лред лицем Вертепа, стао Ирод цар, па се уозбиљио као какав маторац, а према њему на левој страни, стали цар Петар и мала царица Даница. Прочитајте Српску историју од Рајића и Црквену историју од Евсевија; нигде нећете наћи помена да међу члановима Вертепа долази и какав цар Петар. То је измена, коју је учинио Максо још у ранијим годинама; улогу малога ђака пренео је на малога цара Петра, из јединог простог разлога, да је једна круна више. Приметио је и он својим оштрим оком, да су круне предмети за које и сељачко око радије замиче него за шубару. А мала царица — то је овогодишњи случајни додатак, тек да и мала Даница окуси један грумичак владалачке сласти.
     Радознали гледаоци, који озбиљно, који смешећи се, гледају то у лепо окићени и осветљени Вертеп, то у његов збор, све лепе крунисане главице с једрим обрашчићима и живим крупним очицама. Поп, пун задовољства, сео на велику столицу од бела дрвета, закачио оба палца за вишњев појас, који му је поша оплела од вуне с њихових оваца, па не скида свога благога погледа са својих милих гостију.
     Иза попових леђа стао достојанствено обазриви и пуно озбиљни режисер, стари учитељ Макса. Цео мали збор упро је очи у њега. Кад се стишао и онај последњи жубор у суседној кухињи, учитељ Макса вешто трену оком и мрдну обрвама. На тај ником непримећени, али његовим ученицима тако разговетни и велегласни миг, потеже цар Ирод мача из корица. Чисто не знате, шта се више светли, да ли она златна хартија на корицама, или она сребрна хартија, којом је мач заклонио своје дрвено порекло. Окрете се Ирод оној тројици царева, намргоди се по богу као прави цар, па онако страшан громко повика:
     — Од куда ви три цара овамо пришли јесте?
     — Аз јесам цар Гашпар од персијске стране, поче први од тројице царева; видјех бо звезду на востоцје, познадох да се Христос родио, идем поклонити се јему и принети дар: злато!
     Макса се и нехотице насмехну, јер се цар Гашпар тачно држао његовога концепта.
     Опет Ирод махну мачем, држећи га пружена према оном другом цару:
     — А од куда ти јеси, и како имја твоје?
     — Аз јесам цар Валтазар од западне стране, поче упитани, па још оштријим гласом понови Гашпарове речи, завршивши: и донесох му дар: ливан!
     — А твоје имја? обрнувши се мачом оном трећем; другу.
     — Аз јесам цар Мелхиор, одговори тај трећи мало заплашено, тако да се је једва могло на крају чути: и донесох му дар: измирну!
     Не би Макси право, што му се иначе слободно ђаче тако заплашило, па не могавши савладати своје големо незадовољство, мрко погледа престрављенога, па онда у Ирода. А Ирод, ногом о земљу и гласно повика:
     — Да знате и ви, и да сви знајут: аз јесам цар јудејски, и од моје деснице свја земља да трепти со страхом и трепетом!
     Још једном лупну о земљу, цареви се за један корак тргоше назад, поплашише се! Макса, задовољан, трну у дланове, и нехотице се дотаче у џепу бурмутице, али је био толико присебан да је не извади. Попадија пита учитељку: чије је то дете („ала је слободно!”), а попа се на глас смеје, па окренувши се назад сасвим гласно викну: „Е јеси, е јеси, е јеси прави враг, Максо, да те Бог поживи. Бадава, уме човек, па зна”... Макса се смешка, као бајаги и не чује шта говори поп, а овамо не би био с раскида, да и која више падне у његову похвалу. Уживао је у тој слабости: да га у очи похвалите. Тамаи црквењак Васо убриса сузе рукавом, а цео збор запева: Шедше трије цари ко Христу со дари...
     А кад престаде ова црквена песма, наста свечана тишина. Фамулус Степан намести се крадом доле испод Вертепа, па поче одоздо мицати луткама, које су биле на жицама. Гледаоци се сви примакоше вертемским, несразмерно великим вратима. Ено се миче једна слика, мали човечуљак у црној хаљини дође под звонарицу, закачи руком за уженце и поче звонити. Звони танкогласно звонашце, а гледаоци се живи не мичу. А кад стаде звоно, почеше се из углова купити пастири, приближише се јаслама, које стајаху на средини; појавише се и анђели у белим стихарима и са раширеним крилима. Појави се од некуда и некакав црни ђаво с још црњим репићем и роговима, али ето ти изнебуха онога црквењака, па удри овога сотону; једва је живе коже умакао. Гледаоци изван себе од радости, што су тако добро намештена леђа ђаволу, да из коже искоче од радости, па се грохотом смеју и за трбухе хватају. Што попа тресе ногама и брише сузе од голема смеха, али што се и учитељ Макса заценио, па и сам фамулус Степан тресе се у својој незгодној позицији, згрчен, у некаквом старом џубету, у шубари, а соба просто као турски хамам.
     Учитељ Макса привикну мало на гледаоце, па које збиљом свога гласа, које мрким погледом поврати потребну тишину. Пастири и анђели још се ближе примакоше јаслама, а цео збор запева јако и сложно:

Стопи моја направи, направи
По словеси твојему, твојему;
Возтрубите трубоју, трубоју,
Возопите со мноју, со мноју:
Звезда иде јаснаја, јаснаја ...

     Ту оздо мрдну жицом фамулус Степан и над анђелима и пастирима показа се сјајна звезда на велико изненађење, а још веће чудо занесених гледалаца.
     Збор певаше даље:

Звезда иде јаснаја, јаснаја,
Показасја краснаја, краснаја,
Младог царја во јасли, во јасли.
Гдје лежаше при скотјех, при скотјех.
На колена падоше, падоше ...

     Ту цео збор паде на колена, па и учитељ Макса, па и поп с попадијом и учитељком, па и попова чељад, па чак и црквењак Васо тамо пред вратима, само је цар Ирод стајао озбиљно и поносито. А збор не прекидаше песму:

На колена падоше, падоше,
И Богу се молише, молише;
А цар Ирод смути сја,
Јерусалим стужи сја ...

     Ту и цар Ирод обори своју лепу главицу и снуждено наже се на мач. Песма престаде, али је цела ова хришћанска породица још дуго, дуго остала на коленима и ћутећи гледала у осветљени Вертеп, у пастире и анђеле, у светлу звезду. У грудма им трепташе свечани мир, и нешто тако слатко и мило пролажаше им кроз душу, као да су у највелелепнијем храму, у који је сишао сам Спаситељ. И напољу је ветар уминуо, само што се са великог кухињског огњишта чуло пуцкарање великог синоћњег бадњака.
     Свештеник Крста није скоро био тако добре воље као вечерас. Викну на чељад, да се гости господски подворе. Учитељ Макса следствен својим строгим васпитним начелима, забрањивао је своме збору и јело и пиће; тек о поноћи, пошто би се походило десетак дваест кућа, дозволио би да се што кусне и која попије. „С пуним се стомаком не пева”, говорио би Макса, али фамулус и чобани нису певали, па зато су крадом, у свакој имућној кући, опипали по коју плећку и повукли чашу две, онако у помрчини. Тешко се попу растати од Вертепа, и сам би палицу у шаке па упоред с Максом, само да није браде, да није чина. Морао је Макса дати реч, да ће за вечерас походити само неколико домаћина, а за остале, Боже здравља, дуго је до новога лета. Али као таоце мораде оставити цара Петра и његову царицу, малу Даницу, која је готово болесна била што је њезина улога сасвим нема, што, осим певања, није имала ништа да изговори. То jе и учитељ Макса тек сад опазио, али је сад касно, поправиће већ он ту неправду до године. Жао и Гргуру и Даници, што вечерас не могу и они са осталом дружином, погледаше „молебно” у учитеља Максу, али један његов поглед беше довољан да се одрекну својих „прошенија”.
     Оде Макса са Вертепом право кметовој кући, а отуда ће походити још неколике домове. Међутим у поповој кући поставише софру, то јест додадоше још једну ка оној, која је, по старом српском обичају, још од јутрос постављена. Насекоше пуне две велике калајлије од оне велике печенице, што је на дрвеном ражњу прислоњена уза кухињски зид, насекоше самих ребара, па плећку, па ножице, па мало богме и кртинице — има ко и њу милује. Једну калајлију у врх, а другу у дну софре, а у среди читава пирамида чеснице и других колача, па бео помастан сир, који је истом данас начет, па пуна заструга бело-жутога липовца, меда, који је бистар као суза, а лаган и течан као етирно уље. А између ових здравих ђаконија извиле вите вратове трбушасте буклије као румени лабудови. Овде-онде заличио лимун, а у два велика чирака горе дебеле воштане свеће, па кад од врата или из полусветлих углова погледате на ову богату софру, а ви већ унапред осетите на језику сласти које вас очекују, па једва чекате да поп благослови. Изнесоше и шљивовицу, стaру, мало помекшу, мири на коштицу, па кад прогутате, а ви осетите како се пријатно размили по грудима, па вас греје и одушевљава. Више је пута точило чељаде из оног стакленог ибричића са параграфастим танко-грлим кљуном, подуже су се поп, попадија и учитељка одушевљавали овим сеоским нектаром, пало је много прича, испевао је попа много божићних песама, док се учитељ-Макса опет појавио на прагу и подвикнуо: „Христос се роди!”
     — Ваистину роди! викну исто тако поп, па се пољуби са учитељем. Па одмах, још онако стојећи, отпеваше: Христос раждајет сја, славите!
     Поседаше за постављен сто. У горњем челу седи поп, до њега Макса, па поша, па учитељка, па остала чељад, па у дну софре, као две звезде, два лепа, мало запурена лишца Данице и Гргура, на глави им оне златне крунице, па они чисти стихари са широким опет позлаћеним појасевима. Даница вазда живахна и слободна, па се маша за колаче, за мед, а стидан Гргур једва овда-онда осмели се да у кога погледа; само да није строгога лика учитеља Максе, и он би се можда мало раскалашио, угледао на своју лепу царицу. Али овако таман да размахне крилима, а њега жижне помисао на оне школске дане после великих празника, кад ће строги учо, с прутом у неумољивим рукама, опет наставити своје апсолутистичко „владјеније”.
     Попадија би се више пута загледала у децу у дну стола, па би нешто шапнула учитељци, која би се на то само насмејала, али би се ипак и сама у децу загледала. Нису прве буклије ни испражњене, а учитељ Макса развезао с попом дугачке диване, којима ће крајеви шинути чак до јутрење. Па, по свом старом обичају, прешли у најбујнија тврђења и доказивања, а из овога за неколико тренутака западоше у диспут. Препиру се, доказују, ниједан за длачицу не попушта од навода својих.
     Учитељ Макса, Горњокрајишник, у почетку овога века даворио се с књигом у Сремским Карловцима, а поп је из првог кола богослова, који се учише у београдској семинарији. Доказује Макса да су лепше церемоније у карловачкој цркви, а поп мисли да нема у „христијанству” ништа лепше, ништа велелепније од Саборне Цркве у Београду.
     — Над Стратимировићем нит’ је било, нит’ ће бити митрополита! удара гласом, већ мало љутит, учитељ Макса.
     — Само је један митрополит у Српству, у православију! викну богме поп. Митрополит Петар кад узме митру и штаку, Боже ме прости, као да је Свети Никола сишао са иконостаса.
     — Па онда карловачко пјеније, наставља Максо и не слушајући шта поп говори.
     — Било, учо, било па и прошло; кад запоје аркимандрит Гавро, па ђакон Живојин, сада прота ваљевски, да се сакрије твоја Фрушка и цела Патријаршија.
     На то Максо ништа не рече, само испи чашу, не куцнувши се по свом обичају са попом. И поп испи своју чашицу, па и он преста, чекајући да учитељ настави. За време те мале тишине, попадија и учитељка нешто за се шапутаху, мала Даница лактом оборила колаче па их купи испод стола, а Гргур се већ замислио, а по глави му се врте некакви митрополити, саборне цркве, Београд, Карловци, нешто велико, нешто чудно, нешто лепо, нешто тамно, нешто далеко.
     Из ове их тишине опет изведе учитељ Макса. Поче, али у овај мах мање бујно, више полутужно:
     — Све је то једно, мој добри попо, а тамо, а овде! Сви смо једна браћа, један народ. Ја сам и тамо могао бити и учитељ и свештеник, али ме повукло срце амо у слободу. Тек узео двадесету, кад сам прешао на Митровици. Хтео ме покојни Ђеро и попити, зваше ме и у „исправничество” шабачко, али ја не хтех остављати школе ни моју десну певницу. Сваки се роди за нешто, а ја осећам да је божје опредјеленије да живим и умрем као воспитатељ српске јуности.
     Сви се на ово мало стужише, а поп, ганут, гледа Максу готов да га загрли.
     — Ни сам не знам шта ми је, продужава Максо још пуно жалосније него раније; данас ми је било тако мило, тако лако у срцу. Кад јутрос певасмо на
јутрењи, отворило ми се срце, па ми тако у души пуно, да бих цело село да загрлим. Чинило ми се: отворило се небо, па нас анђели гледају кроз свод црквени. А ја на то све јачим гласом извијах „сједалне” да нас боље чују, да онима горе боље угодим. Уједанпут ми се учини да отуд од двери сијну већа светлост, а кроз њу моје селанце тамо у Крајини, у кршној, горовитој Лици. Указа ми се наша колиба, па покојни отац, па моја стара мајка, па, па...
     Али ту већ стари учо не могаше даље, облише га сузе, и попу се очи наводниле; сви су у неком свечаном тужном расположењу, а Гргуру, откад је сишао са своје планине, није се тако откравило срце као у овај мах, гледећи у лице свога учитеља, лице које је вазда покривала студена строгост, а сад је тако лепо, тако благо, преображено тугом, која је старом учитељу натерала сузе на очи.
     — Од како сам овамо дошао, не видех више ни Лике, ни своје село, ни своје родитеље. Сродих се с вама, пустих жиле у вашој гори, уживех се у вас, и опет, опет... често сте ми у очи зуцнули (но ту учитељ Макса мало заћута и једва изговори реч): Швабо... Али увек је било на свету горчине, било је, и биће је... Нешто се богме мора и претрпети, само што је тешко увек бити долготерпјелив.
     — Максо! узвикну поп, а лице му се осуло најве-ћим саучешћем.
     — Пусти ме, попо, пусти да се изговорим, моли га Максо, сркнувши мало из чаше... ви можда и не слутите, али, шта ћу, кад осећам ја. Нисам ја из редова задњих, знаде Максо врло добро шта он зна. Не бих се застидео ни од веће школе, нити би и она са мене била постидна. Али ја сам сасвим задовољан; сви смо у божјој вољи; где ме је довела промисао, тамо ћу и кости оставити. Само пре него сасвим остарим, походићу гробове мојих родитеља, да се онде помолим, да им благодарим за све старање, које онако сиротни непрестано имађаху о мени...
     — Учитељу! упаде му у реч свештеник; и ја ћу с тобом у Горњу Крајину, па ћу свуда, где тамо стигнемо, казати и учитељима и поповима и целој оној браћи да нема ни тамо ни амо учитеља као што си ти... Чујеш, учитељу, љубави ти, де да запевамо! И рекав то, поп поче неку црквену песму, тек да расположи учитеља; учитељ Макса гледаше преда се и тек је на завршетку, више онако кроз зубе, могао „секундирати”.
     Устадоше попадија и учитељка да зготове кафу. Таман почеше са стаклена ормана скидати шољице, и ону кутију од лима, у којој је покојни прото носио „свјатаја”, а сад се у њој храни утуцана кава, таман се једна шољица омакну на патос и разби се, кад се, на велико изненађење свију, појави на вратима протин синовац, који је тога часа дојездио на очином коњу.
     — Христос се роди!
     — Ваистину! повикаше сви новоме госту, па га посадише горе до попа.
     — Још јуче ми даде прото оба ова писма, да вам донесем. Једно је теби, оче Крста, друго учитељу. Чим преломисмо данас чесницу, отац ми рече да не часим часа, већ да полазим. И ево ме са срећом.
     Узе попа своје писмо, узе учитељ своје. Пипа попа запечаћену хартију — што кабасто, кабасто. Окреће ону страну, на којој је печат протин: два анђела, који држе цркву, сздо начелна слова његовога имена. Погледа у Максу, погледа у остале око стола. „Па да отворимо”, рече тихо и полузбуњено, па задре прстом око црвенога воска. Опучи се хартија, и у крило му паде мио божићни дар: црвен појас од најлепше свиле, што му га шиље владика за ревносну службу у божјем винограду. Изненадна радост прели се безазленим ликом нашег свештеника Крсте, зарадова се Макса, поскакаше са својих места сви што беху за столом. Поп се збунио па се крсти, а руке му дршћу; стоји, ноге му клецају. Пошао би икони, тамо где кадионица гори горе, али заман, мора опет да се спусти у столицу. Узеше појас учитељ Макса за један, а протин синовац за други крај, подигоше малаксалог попа, попадија и учитељка подигоше му утрнуле руке, па му, сретноме и много обрадованоме, припасаше ново „одличије”. Попу се наводниле очи, и попадија се узбунила, па једва се сети те попа у руку, за њом заредише сви, а учитељ Макса, весео и блажен као малено дете, подигао чашу да наздрави своме пароху, а кад виде, да му, иначе врло послушни језик, отказује покорност, он, громко колико га његово чисто грло ношаше, запева не велико као што је велико, него и од оног највећег веће: „многаја љета”! Док је Макса певао а остали му помагали, прибра се
мало и свештеник Крста, па кад отпеваше њему, он својим крупним пуноодмереним гласом отпева своме архијереју: Тон деспотон.
     Подигоше напуњене чаше, куцнуше се и до капи испише. Једно од попових чељади истрча у двориште, па у ноћну тишину опали из танке арнаутке. У свију и онако раздрагана срца јаче закуцаше.
     — Е, учитељу, да видимо и твоју књигу, подсети га поп.
     — Сутра, сутра, брани се учитељ Макса... Много је горчина, мањих и већих, заслужених и незаслужених, кусао у своме тихом и бурноме животу, па се бојаше помутити радост, којој мало час беху учесници.
     — Одмах, одмах, учитељу. Их, како ни мало ниси радознао, ето, то ја већ не бих могао. Отвори де! Подвуци ево овде прст, ево овде; дај прст, овде, овде, макни, мрдни, де, један, два... три!
     И учитељ прстом здера хартију око печата. Гледа у отворено писмо, па чисто не верује својим очима. Задрхташе му усне, језик му се пресече, па ућута човек као заливен. Опет прота пише... Наже се поп Крста па целоме столу гласно и свечано чита нову вест: „Учитељу! Извештавам те, да је баш сад стигао акт среској канцеларији од окружнога начелства, којим се јавља: да си књажевим указом постао професор на гимназији крагујевачкој. С љубезним поздравом ваш доброжелатељ и молитвеник итд.”
     Ни поп Крста не могаше даље, а већ о учитељу Макси и да не говоримо. Створише се у њему читави преврати, ни сам не знађаше шта да почне мислити. Поп је отресао најлепшу здравицу и Књазу и Попечитељу, али се изненађени учитељ Макса једва разабира. Попадија и учитељка као да шенуше мало од радости, ено их у кухињи, ухватиле се за руку, па (нека Бог на добро окрене!) играју. Пушке опет припуцаше у дворишту — нико и не гледа у Даницу и Гргура, који, пуни чуда, блену, стрепе, плашише се готово, не дишу, ухватило једно другог за руку, па се с места не мичу. Онако, мало престрављени, укоченог погледа, зеница раширених, изгледаху као два анђелчета, два слична мириса цветка из једнога бокора. Гргур има мало више поуздања у себе, Даница му се прибила, па пуна поуздања, не сме да се макне од њега. Чини јој се, слободнија је кад је поред њега. Али он, гледа, туби мисли, па и не зна да има још некога поред себе.
     Дуго је поп Крста салетао око учитеља Максе да га разговори, заметао је свакојаке шале, попевао и причас, али је стари учо остао дуго, врло дуго, ћутљив и невесео. Али и тузи, као и свачему, има краја и конца. Тамо већ после поноћи разабра се учитељ, трну у дланове, скочи са своје столице, узе чашу па погледа у попа и све око стола. Он, у подужој здравици, захвали се Господару и власти, који су га се сетили и тако узвисили, па онда, окренувши се своме пароху, рече тронуто:
     — Јеси ли чуо, попе; ја сам се у себи добро промислио и промислио. И знаш ли, брате, шта сам смислио — ја нећу да будем професор.
     Нећеш да будеш професор? чуди се поп.
     — Нећу. И нећу, и не смем. Да је било негда, тамо пре петнаест-дваест година, али сад... Доцкан... врло доцкан. Много се шта поборавило, занемарило.. Село, деца, црква, њива, самоћа. Док ја и ти газисмо по селу, дотле и наука не сеђаше скрштених руку. Све је напред измакло, ја се и ти устависмо онде где смо... Не смем, не смем се огрешити. С овим мојим окорелим чизмама не смем у толики ризик. Зато, благодареније буди Богу на срећи, која ми је већ у рукама, ја се нећу мицати из села. Ти си мој давнашњи друг; много смо заједно појели хлеба и соли: сад, сад, пружи ми руку... не могу без тебе. Обадва да оставимо кости овде, да нас заједно сахране код покојног проте.
     — Максо! узвикну поп Крста, стиснувши руку учитељу.
     — Крста! узвикну и учитељ па се загрлише. Лије сузе поп, вркћу сузе и учитељу Макси.
     Учитељка и попадија гледају их такође гануте.
     — Али ћемо, као што си рекао, заједно у Горњу Крајину, прихвати Максо, да проведеш бар једну ноћ и под мојим оџаком, да видиш и тамошње Србе — све чисто Немањино колено. Па да зађемо Фрушком све од манастира до манастира, да целивамо цара Лазара, па цара Уроша, па руку мајке Анђелије, па Стсвана Штиљановића. Нису то манастирчићи као наша Радовашница, као Каона и Криваја, — цркве као градови, а ћелије као палате, једним словом: царске задужбине, као Дечани, као Студеница. Да видиш, мој добри попе, да се и тамо говори и пева, исто као и у овој нашој слободној Србији. И тамо је... али што да ти напред ређам, што ћемо све видети својим сопственим очима. Боже здравља, чим гране лето, притегнућемо кљусадма колане, па ћа на скелу...
     И још су се дуго, дуго разговарали о хаџилуку. Скоро на један сахат пред јутрење разиђоше се да мало главе наслоне. Мала Даница одавна заспала, па је попадија у суседној собици наместила на креветац, па спава као окупано јагњешце. А Гргур још свеж и трезвен као о вечери, заједно с учитељем и учитељком сишао је доле школи, па кад се увио у студену поњавицу, а пред њиме, као у зраку, трептала је Студеница и цела Фрушка са њезиним великим задужбинама, док се није испела у најлепши сан, који га је, млађанога, крепио до јутрењег звона.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.