Sanjalo/4
- Sanjalo
- IV
Sutradan je osvanulo vedro nebo, pomalo i studenoga zimskog sunca, ali je učitelj Maksa ustao mutniji i od onog najoblačnijeg i najmrčarnijeg dana iz duboke jeseni. Na zabranu „popečiteljstva prosvještenija” nije smeo ni pomisliti, ali je prošlo mnogo kratkih dana i dugih noći, dok je kroz tu maglu prosinula jedna jasna misao, kao ono usamljena zvezda, kad se o večeri ukaže na nebu, na kom se istom drobe i na razlaz spremaju davnašnji oblaci. Nešto je odlučio učitelj, nešto je smislio pop, obadvojica su na čisto! Na Nikoljdan izlaze s jutrenja, pa se ustaviše u crkvenom tremu, portiku.
— Ja sam, učitelju, nešto smislio, osloviće pop.
— I ja sam, prihvati učitelj, natukavši pojače fes na glavu, jer je u tremu bilo suviše hladno.
— A šta si ti smislio? upitaće pop, zaustavi se i poče nameštati krajeve od džubeta jedan preko drugoga.
To što i ti, reče učitelj, pa upre oštrije pogled u popove oči.
— E pa ja, učitelju, lepo mislim: pravi ti, živ mi bio, Vertep kao i dosada, pa ćemo ga proneti po ovim našim brdima.
— A zabrana?
— Kakva zabrana!... Gledaj ti svoga posla! Bože zdravlja, gledaćemo kako ćemo, ako povijaju vlasti.
Tu, u crkvenom tremu, zaveriše se i pop i učitelj da prave opoziciju. I doista, ko je o božićnim večerima došao u onamošnja sela, mogao je videti najlepši Vertep, koji je te godine pronesen između Drine i Kolubare... Eto je baš danas prvi dan Božića, potrudimo se i mi, dragi čitaoci, malo do učitelj-Maksina sela.
Noć pokrila brda, sneg do kolena, odavno umuknula pucnjava pušaka, goleme vatre svetle po kućama, mnogi je umoran već i prilegao negde ukraj ognja. Na polju studeno, nebo vedro, zvezde trepte nekom zimogrožljivom svetlošću, svež vazduh rezi kao dobro novo vino, vetra ni sa jedne strane, pa čisto ti zaigra srce kad hodiš, a smrznuti sneg škripi pod nogama.
Mnoge se kuće svetle i na badže im uzleće dim gore u čiste i mirne visine. Ali je najvećma osvetljena avlija one povelike kuće, što se lepo vidi na onoj strani brda, što je iza crkve. To je dom sveštenika Krste, koji je u selu najdavnašnjiji starosedilac. Od kako je sela i crkve i velike crkvene nurije, od to doba je i kuće Protića. A od kako je kuće Protića, od to doba, pa sve do danas, ona daje nuriji vredne i čestite popove. Evo je već dvadeseta godina kako na stolici ove svešteničke dinastije sedi sveštenik Krsta. On je pre svega dobar domaćin, pa je i u selu, koje se na njega ugleda, puno dobrih domaćina. On sam veruje u nauku Hristovu, revnosno služi crkvu, pa su mu i seljaci pitomi i često crkvu polaze. On posti sam sva četiri posta, pa i stariji ljudi i žene čine isto to. Naprasit je, plane, lako izaziva, još lakše se daje izazvati, ali se opet vrlo brzo stiša, pruži ruku, prašta, miri se i gotovo nikad nije pristupio večernjoj molitvi, a da se nije naravnao sa svojim manjim ili većim protivnicima. Rado izlazi na seljačke zborove, brani crkveno imanje, zauzima se za crkvu, a omakne li se kojom koja neodmerena, plane, skoči sa svojega mesta, izgovori bogme poprilično „izobličitelno slovo”, pa zbogom! Toga dana ne bi više izlazio, ili biste ga videli tek pred mrak, kad slazi u zabran da nadgleda stoku.
Pop Krsta je jutros rano odslužio jutrenju zajedno s liturgijom. Dok je njega u oltaru i učitelja Makse za pevnicom, dotle će i b...ska crkva pojati kao i ona Saborna do Mitropolije. Seljaci se mole pa i namole, kao slabi ljudi jedni dolaze drugi odlaze, ali njih dvojica ne miču se sa svojih pozicija. Psalme čitaju zajednički, Katavasiju pevaju naizmence, ali „Veličanije” sveštenik sam, a „Blaženi” opet učitelj sam. I kad je opet pop Krsta po neophodnoj dužnosti tamo pred časnom trpezom, a učitelj Maksa peva, vi čujete kako popa iz oltara čas slabije čas jače „sekundira”. A kad peva pop, on samo početak pa do blizu sredine, a od srede već prihvata Makso, pa se dalje ne brini: tresu se oni oronuli svodovi!
U pop Krstinoj kući svi su prozori osvetljeni, u svakoj sobi gori po jedna voštanica; pred molitvenim ikonama dva kositerna kandioca, a vatra u kuhinji bukti, niz garave verige ližu plamenovi gore u dimnjak, koji je ozdo, kao kakvo golemo manastirsko kube, natkrilio polovinu kuhinje. Crkvenjak Vaso i popov sinovac stali pred otvorene avlijske vratnice, iznad glave drže zapaljene lučeve, koji tajanstveno obasjavaju celo prostrano dvorište, a otud, putem, kojim pop silazi crkvi, penju se svečanim hodom davno iščekivani božićni gosti, prilaze u pravilnom redu, u najvećoj tišini.
Napred, krakatim hodom, korača učitelj Maksa, natukao crnu šubaru, postavljeno džube, nazuo čizme do kolena, navukao šarene vunene rukavice, a poštapa se krivom mačugom. Za njim dvoje dece, omaleno, u belim haljinicama, s krunama na glavi; za ovima tri veća đaka, opet u stiharima, sa visokim kalpacima od zlatne hartije; za njima četvorica najstarijih đaka bez stihara nose Vertep, koji je iznutra osvetljen svećicama, a za nosačima hodi svečano i dostojanstveno glavom car Irod, u stiharu, sa žezlom u ruci i grdnom krunom na lepo očešljanoj kosi. Posle sviju išla su dva čobana, uvijena u jagnjeće kože, s belim šubarama na glavi i pastirskim palicama u rukama, a za njima, kradom pušeći gotovo ugaslu lulu, nadao se i famulus Stepan, pa se i on, da učini po volji maloj Danici, nagaravio po licu, a kosu i bradu zamočio u brašno. On je oružani sprovodnik, a u isto vreme haznadar; u ruci mu glomazna kasa, veliki ručni koš, u koji će se spuštati darežljivi narodni prilozi.
Kad dođoše do vratnica, stade učitelj Maksa, stadoše carevi i kraljevi, čobani i verteponosci, ustavi se i famulus Stepan, strpavši utrnulu lulu negde za pojas. Učitelj Maksa dignu u vis mačugu, a gvozdeni vrh od palice sinu u visini. Na taj znak famulus zazvoni u zvonce i svi, kao iz jednoga grla, zapevaše Slava vo višnjih Bogu. A kad počeše stih: „I vi gori i holmi, vozigrajte so nami!” učitelj Maksa svojski „sekundirajući” pođe napred, a za njim ostali svi uđoše u čisto i lepo uspremljeno popovo dvorište.
Pred kućom ih očekivaše glavom pop, pun dobre volje i nestrpljenja, do njega popadija i ostala čeljad, pa i učiteljka, koja je mnogo ranije došla da i ona prisustvuje prvoj predstavi. Stari je običaj Maksin da Vertep unese prvo u popovu kuću.
Namestiše Vertep na jednom stoliću. Izgledao je kao crkva, a imao je i zvonik, na kom je visilo zvonce. Unutra su gorele male svećice, pa se lepo vide jasle, u njima Hristos, pa pastiri, pa stado, pa anđeli tamo podalje iza brežuljčića, načinjenih od mahovine.
S jedne i druge strane Vertepa stali čobani, namrštili se, pa kad im još vidiš u rukama one goleme tojage, a mlado srce ne može da odole zebnji, koja malo po malo prelazi u strah. S leve strane, lred licem Vertepa, stao Irod car, pa se uozbiljio kao kakav matorac, a prema njemu na levoj strani, stali car Petar i mala carica Danica. Pročitajte Srpsku istoriju od Rajića i Crkvenu istoriju od Evsevija; nigde nećete naći pomena da među članovima Vertepa dolazi i kakav car Petar. To je izmena, koju je učinio Makso još u ranijim godinama; ulogu maloga đaka preneo je na maloga cara Petra, iz jedinog prostog razloga, da je jedna kruna više. Primetio je i on svojim oštrim okom, da su krune predmeti za koje i seljačko oko radije zamiče nego za šubaru. A mala carica — to je ovogodišnji slučajni dodatak, tek da i mala Danica okusi jedan grumičak vladalačke slasti.
Radoznali gledaoci, koji ozbiljno, koji smešeći se, gledaju to u lepo okićeni i osvetljeni Vertep, to u njegov zbor, sve lepe krunisane glavice s jedrim obraščićima i živim krupnim očicama. Pop, pun zadovoljstva, seo na veliku stolicu od bela drveta, zakačio oba palca za višnjev pojas, koji mu je poša oplela od vune s njihovih ovaca, pa ne skida svoga blagoga pogleda sa svojih milih gostiju.
Iza popovih leđa stao dostojanstveno obazrivi i puno ozbiljni režiser, stari učitelj Maksa. Ceo mali zbor upro je oči u njega. Kad se stišao i onaj poslednji žubor u susednoj kuhinji, učitelj Maksa vešto trenu okom i mrdnu obrvama. Na taj nikom neprimećeni, ali njegovim učenicima tako razgovetni i veleglasni mig, poteže car Irod mača iz korica. Čisto ne znate, šta se više svetli, da li ona zlatna hartija na koricama, ili ona srebrna hartija, kojom je mač zaklonio svoje drveno poreklo. Okrete se Irod onoj trojici careva, namrgodi se po bogu kao pravi car, pa onako strašan gromko povika:
— Od kuda vi tri cara ovamo prišli jeste?
— Az jesam car Gašpar od persijske strane, poče prvi od trojice careva; vidjeh bo zvezdu na vostocje, poznadoh da se Hristos rodio, idem pokloniti se jemu i prineti dar: zlato!
Maksa se i nehotice nasmehnu, jer se car Gašpar tačno držao njegovoga koncepta.
Opet Irod mahnu mačem, držeći ga pružena prema onom drugom caru:
— A od kuda ti jesi, i kako imja tvoje?
— Az jesam car Valtazar od zapadne strane, poče upitani, pa još oštrijim glasom ponovi Gašparove reči, završivši: i donesoh mu dar: livan!
— A tvoje imja? obrnuvši se mačom onom trećem; drugu.
— Az jesam car Melhior, odgovori taj treći malo zaplašeno, tako da se je jedva moglo na kraju čuti: i donesoh mu dar: izmirnu!
Ne bi Maksi pravo, što mu se inače slobodno đače tako zaplašilo, pa ne mogavši savladati svoje golemo nezadovoljstvo, mrko pogleda prestravljenoga, pa onda u Iroda. A Irod, nogom o zemlju i glasno povika:
— Da znate i vi, i da svi znajut: az jesam car judejski, i od moje desnice svja zemlja da trepti so strahom i trepetom!
Još jednom lupnu o zemlju, carevi se za jedan korak trgoše nazad, poplašiše se! Maksa, zadovoljan, trnu u dlanove, i nehotice se dotače u džepu burmutice, ali je bio toliko priseban da je ne izvadi. Popadija pita učiteljku: čije je to dete („ala je slobodno!”), a popa se na glas smeje, pa okrenuvši se nazad sasvim glasno viknu: „E jesi, e jesi, e jesi pravi vrag, Makso, da te Bog poživi. Badava, ume čovek, pa zna”... Maksa se smeška, kao bajagi i ne čuje šta govori pop, a ovamo ne bi bio s raskida, da i koja više padne u njegovu pohvalu. Uživao je u toj slabosti: da ga u oči pohvalite. Tamai crkvenjak Vaso ubrisa suze rukavom, a ceo zbor zapeva: Šedše trije cari ko Hristu so dari...
A kad prestade ova crkvena pesma, nasta svečana tišina. Famulus Stepan namesti se kradom dole ispod Vertepa, pa poče odozdo micati lutkama, koje su bile na žicama. Gledaoci se svi primakoše vertemskim, nesrazmerno velikim vratima. Eno se miče jedna slika, mali čovečuljak u crnoj haljini dođe pod zvonaricu, zakači rukom za užence i poče zvoniti. Zvoni tankoglasno zvonašce, a gledaoci se živi ne miču. A kad stade zvono, počeše se iz uglova kupiti pastiri, približiše se jaslama, koje stajahu na sredini; pojaviše se i anđeli u belim stiharima i sa raširenim krilima. Pojavi se od nekuda i nekakav crni đavo s još crnjim repićem i rogovima, ali eto ti iznebuha onoga crkvenjaka, pa udri ovoga sotonu; jedva je žive kože umakao. Gledaoci izvan sebe od radosti, što su tako dobro nameštena leđa đavolu, da iz kože iskoče od radosti, pa se grohotom smeju i za trbuhe hvataju. Što popa trese nogama i briše suze od golema smeha, ali što se i učitelj Maksa zacenio, pa i sam famulus Stepan trese se u svojoj nezgodnoj poziciji, zgrčen, u nekakvom starom džubetu, u šubari, a soba prosto kao turski hamam.
Učitelj Maksa priviknu malo na gledaoce, pa koje zbiljom svoga glasa, koje mrkim pogledom povrati potrebnu tišinu. Pastiri i anđeli još se bliže primakoše jaslama, a ceo zbor zapeva jako i složno:
Stopi moja napravi, napravi
Po slovesi tvojemu, tvojemu;
Voztrubite truboju, truboju,
Vozopite so mnoju, so mnoju:
Zvezda ide jasnaja, jasnaja ...
Tu ozdo mrdnu žicom famulus Stepan i nad anđelima i pastirima pokaza se sjajna zvezda na veliko iznenađenje, a još veće čudo zanesenih gledalaca.
Zbor pevaše dalje:
Zvezda ide jasnaja, jasnaja,
Pokazasja krasnaja, krasnaja,
Mladog carja vo jasli, vo jasli.
Gdje ležaše pri skotjeh, pri skotjeh.
Na kolena padoše, padoše ...
Tu ceo zbor pade na kolena, pa i učitelj Maksa, pa i pop s popadijom i učiteljkom, pa i popova čeljad, pa čak i crkvenjak Vaso tamo pred vratima, samo je car Irod stajao ozbiljno i ponosito. A zbor ne prekidaše pesmu:
Na kolena padoše, padoše,
I Bogu se moliše, moliše;
A car Irod smuti sja,
Jerusalim stuži sja ...
Tu i car Irod obori svoju lepu glavicu i snuždeno naže se na mač. Pesma prestade, ali je cela ova hrišćanska porodica još dugo, dugo ostala na kolenima i ćuteći gledala u osvetljeni Vertep, u pastire i anđele, u svetlu zvezdu. U grudma im treptaše svečani mir, i nešto tako slatko i milo prolažaše im kroz dušu, kao da su u najvelelepnijem hramu, u koji je sišao sam Spasitelj. I napolju je vetar uminuo, samo što se sa velikog kuhinjskog ognjišta čulo puckaranje velikog sinoćnjeg badnjaka.
Sveštenik Krsta nije skoro bio tako dobre volje kao večeras. Viknu na čeljad, da se gosti gospodski podvore. Učitelj Maksa sledstven svojim strogim vaspitnim načelima, zabranjivao je svome zboru i jelo i piće; tek o ponoći, pošto bi se pohodilo desetak dvaest kuća, dozvolio bi da se što kusne i koja popije. „S punim se stomakom ne peva”, govorio bi Maksa, ali famulus i čobani nisu pevali, pa zato su kradom, u svakoj imućnoj kući, opipali po koju plećku i povukli čašu dve, onako u pomrčini. Teško se popu rastati od Vertepa, i sam bi palicu u šake pa upored s Maksom, samo da nije brade, da nije čina. Morao je Maksa dati reč, da će za večeras pohoditi samo nekoliko domaćina, a za ostale, Bože zdravlja, dugo je do novoga leta. Ali kao taoce morade ostaviti cara Petra i njegovu caricu, malu Danicu, koja je gotovo bolesna bila što je njezina uloga sasvim nema, što, osim pevanja, nije imala ništa da izgovori. To je i učitelj Maksa tek sad opazio, ali je sad kasno, popraviće već on tu nepravdu do godine. Žao i Grguru i Danici, što večeras ne mogu i oni sa ostalom družinom, pogledaše „molebno” u učitelja Maksu, ali jedan njegov pogled beše dovoljan da se odreknu svojih „prošenija”.
Ode Maksa sa Vertepom pravo kmetovoj kući, a otuda će pohoditi još nekolike domove. Međutim u popovoj kući postaviše sofru, to jest dodadoše još jednu ka onoj, koja je, po starom srpskom običaju, još od jutros postavljena. Nasekoše pune dve velike kalajlije od one velike pečenice, što je na drvenom ražnju prislonjena uza kuhinjski zid, nasekoše samih rebara, pa plećku, pa nožice, pa malo bogme i krtinice — ima ko i nju miluje. Jednu kalajliju u vrh, a drugu u dnu sofre, a u sredi čitava piramida česnice i drugih kolača, pa beo pomastan sir, koji je istom danas načet, pa puna zastruga belo-žutoga lipovca, meda, koji je bistar kao suza, a lagan i tečan kao etirno ulje. A između ovih zdravih đakonija izvile vite vratove trbušaste buklije kao rumeni labudovi. Ovde-onde zaličio limun, a u dva velika čiraka gore debele voštane sveće, pa kad od vrata ili iz polusvetlih uglova pogledate na ovu bogatu sofru, a vi već unapred osetite na jeziku slasti koje vas očekuju, pa jedva čekate da pop blagoslovi. Iznesoše i šljivovicu, staru, malo pomekšu, miri na košticu, pa kad progutate, a vi osetite kako se prijatno razmili po grudima, pa vas greje i oduševljava. Više je puta točilo čeljade iz onog staklenog ibričića sa paragrafastim tanko-grlim kljunom, poduže su se pop, popadija i učiteljka oduševljavali ovim seoskim nektarom, palo je mnogo priča, ispevao je popa mnogo božićnih pesama, dok se učitelj-Maksa opet pojavio na pragu i podviknuo: „Hristos se rodi!”
— Vaistinu rodi! viknu isto tako pop, pa se poljubi sa učiteljem. Pa odmah, još onako stojeći, otpevaše: Hristos raždajet sja, slavite!
Posedaše za postavljen sto. U gornjem čelu sedi pop, do njega Maksa, pa poša, pa učiteljka, pa ostala čeljad, pa u dnu sofre, kao dve zvezde, dva lepa, malo zapurena lišca Danice i Grgura, na glavi im one zlatne krunice, pa oni čisti stihari sa širokim opet pozlaćenim pojasevima. Danica vazda živahna i slobodna, pa se maša za kolače, za med, a stidan Grgur jedva ovda-onda osmeli se da u koga pogleda; samo da nije strogoga lika učitelja Makse, i on bi se možda malo raskalašio, ugledao na svoju lepu caricu. Ali ovako taman da razmahne krilima, a njega žižne pomisao na one školske dane posle velikih praznika, kad će strogi učo, s prutom u neumoljivim rukama, opet nastaviti svoje apsolutističko „vladjenije”.
Popadija bi se više puta zagledala u decu u dnu stola, pa bi nešto šapnula učiteljci, koja bi se na to samo nasmejala, ali bi se ipak i sama u decu zagledala. Nisu prve buklije ni ispražnjene, a učitelj Maksa razvezao s popom dugačke divane, kojima će krajevi šinuti čak do jutrenje. Pa, po svom starom običaju, prešli u najbujnija tvrđenja i dokazivanja, a iz ovoga za nekoliko trenutaka zapadoše u disput. Prepiru se, dokazuju, nijedan za dlačicu ne popušta od navoda svojih.
Učitelj Maksa, Gornjokrajišnik, u početku ovoga veka davorio se s knjigom u Sremskim Karlovcima, a pop je iz prvog kola bogoslova, koji se učiše u beogradskoj seminariji. Dokazuje Maksa da su lepše ceremonije u karlovačkoj crkvi, a pop misli da nema u „hristijanstvu” ništa lepše, ništa velelepnije od Saborne Crkve u Beogradu.
— Nad Stratimirovićem nit’ je bilo, nit’ će biti mitropolita! udara glasom, već malo ljutit, učitelj Maksa.
— Samo je jedan mitropolit u Srpstvu, u pravoslaviju! viknu bogme pop. Mitropolit Petar kad uzme mitru i štaku, Bože me prosti, kao da je Sveti Nikola sišao sa ikonostasa.
— Pa onda karlovačko pjenije, nastavlja Makso i ne slušajući šta pop govori.
— Bilo, učo, bilo pa i prošlo; kad zapoje arkimandrit Gavro, pa đakon Živojin, sada prota valjevski, da se sakrije tvoja Fruška i cela Patrijaršija.
Na to Makso ništa ne reče, samo ispi čašu, ne kucnuvši se po svom običaju sa popom. I pop ispi svoju čašicu, pa i on presta, čekajući da učitelj nastavi. Za vreme te male tišine, popadija i učiteljka nešto za se šaputahu, mala Danica laktom oborila kolače pa ih kupi ispod stola, a Grgur se već zamislio, a po glavi mu se vrte nekakvi mitropoliti, saborne crkve, Beograd, Karlovci, nešto veliko, nešto čudno, nešto lepo, nešto tamno, nešto daleko.
Iz ove ih tišine opet izvede učitelj Maksa. Poče, ali u ovaj mah manje bujno, više polutužno:
— Sve je to jedno, moj dobri popo, a tamo, a ovde! Svi smo jedna braća, jedan narod. Ja sam i tamo mogao biti i učitelj i sveštenik, ali me povuklo srce amo u slobodu. Tek uzeo dvadesetu, kad sam prešao na Mitrovici. Hteo me pokojni Đero i popiti, zvaše me i u „ispravničestvo” šabačko, ali ja ne hteh ostavljati škole ni moju desnu pevnicu. Svaki se rodi za nešto, a ja osećam da je božje opredjelenije da živim i umrem kao vospitatelj srpske junosti.
Svi se na ovo malo stužiše, a pop, ganut, gleda Maksu gotov da ga zagrli.
— Ni sam ne znam šta mi je, produžava Makso još puno žalosnije nego ranije; danas mi je bilo tako milo, tako lako u srcu. Kad jutros pevasmo na
jutrenji, otvorilo mi se srce, pa mi tako u duši puno, da bih celo selo da zagrlim. Činilo mi se: otvorilo se nebo, pa nas anđeli gledaju kroz svod crkveni. A ja na to sve jačim glasom izvijah „sjedalne” da nas bolje čuju, da onima gore bolje ugodim. Ujedanput mi se učini da otud od dveri sijnu veća svetlost, a kroz nju moje selance tamo u Krajini, u kršnoj, gorovitoj Lici. Ukaza mi se naša koliba, pa pokojni otac, pa moja stara majka, pa, pa...
Ali tu već stari učo ne mogaše dalje, obliše ga suze, i popu se oči navodnile; svi su u nekom svečanom tužnom raspoloženju, a Grguru, otkad je sišao sa svoje planine, nije se tako otkravilo srce kao u ovaj mah, gledeći u lice svoga učitelja, lice koje je vazda pokrivala studena strogost, a sad je tako lepo, tako blago, preobraženo tugom, koja je starom učitelju naterala suze na oči.
— Od kako sam ovamo došao, ne videh više ni Like, ni svoje selo, ni svoje roditelje. Srodih se s vama, pustih žile u vašoj gori, uživeh se u vas, i opet, opet... često ste mi u oči zucnuli (no tu učitelj Maksa malo zaćuta i jedva izgovori reč): Švabo... Ali uvek je bilo na svetu gorčine, bilo je, i biće je... Nešto se bogme mora i pretrpeti, samo što je teško uvek biti dolgoterpjeliv.
— Makso! uzviknu pop, a lice mu se osulo najve-ćim saučešćem.
— Pusti me, popo, pusti da se izgovorim, moli ga Makso, srknuvši malo iz čaše... vi možda i ne slutite, ali, šta ću, kad osećam ja. Nisam ja iz redova zadnjih, znade Makso vrlo dobro šta on zna. Ne bih se zastideo ni od veće škole, niti bi i ona sa mene bila postidna. Ali ja sam sasvim zadovoljan; svi smo u božjoj volji; gde me je dovela promisao, tamo ću i kosti ostaviti. Samo pre nego sasvim ostarim, pohodiću grobove mojih roditelja, da se onde pomolim, da im blagodarim za sve staranje, koje onako sirotni neprestano imađahu o meni...
— Učitelju! upade mu u reč sveštenik; i ja ću s tobom u Gornju Krajinu, pa ću svuda, gde tamo stignemo, kazati i učiteljima i popovima i celoj onoj braći da nema ni tamo ni amo učitelja kao što si ti... Čuješ, učitelju, ljubavi ti, de da zapevamo! I rekav to, pop poče neku crkvenu pesmu, tek da raspoloži učitelja; učitelj Maksa gledaše preda se i tek je na završetku, više onako kroz zube, mogao „sekundirati”.
Ustadoše popadija i učiteljka da zgotove kafu. Taman počeše sa staklena ormana skidati šoljice, i onu kutiju od lima, u kojoj je pokojni proto nosio „svjataja”, a sad se u njoj hrani utucana kava, taman se jedna šoljica omaknu na patos i razbi se, kad se, na veliko iznenađenje sviju, pojavi na vratima protin sinovac, koji je toga časa dojezdio na očinom konju.
— Hristos se rodi!
— Vaistinu! povikaše svi novome gostu, pa ga posadiše gore do popa.
— Još juče mi dade proto oba ova pisma, da vam donesem. Jedno je tebi, oče Krsta, drugo učitelju. Čim prelomismo danas česnicu, otac mi reče da ne časim časa, već da polazim. I evo me sa srećom.
Uze popa svoje pismo, uze učitelj svoje. Pipa popa zapečaćenu hartiju — što kabasto, kabasto. Okreće onu stranu, na kojoj je pečat protin: dva anđela, koji drže crkvu, szdo načelna slova njegovoga imena. Pogleda u Maksu, pogleda u ostale oko stola. „Pa da otvorimo”, reče tiho i poluzbunjeno, pa zadre prstom oko crvenoga voska. Opuči se hartija, i u krilo mu pade mio božićni dar: crven pojas od najlepše svile, što mu ga šilje vladika za revnosnu službu u božjem vinogradu. Iznenadna radost preli se bezazlenim likom našeg sveštenika Krste, zaradova se Maksa, poskakaše sa svojih mesta svi što behu za stolom. Pop se zbunio pa se krsti, a ruke mu dršću; stoji, noge mu klecaju. Pošao bi ikoni, tamo gde kadionica gori gore, ali zaman, mora opet da se spusti u stolicu. Uzeše pojas učitelj Maksa za jedan, a protin sinovac za drugi kraj, podigoše malaksalog popa, popadija i učiteljka podigoše mu utrnule ruke, pa mu, sretnome i mnogo obradovanome, pripasaše novo „odličije”. Popu se navodnile oči, i popadija se uzbunila, pa jedva se seti te popa u ruku, za njom zarediše svi, a učitelj Maksa, veseo i blažen kao maleno dete, podigao čašu da nazdravi svome parohu, a kad vide, da mu, inače vrlo poslušni jezik, otkazuje pokornost, on, gromko koliko ga njegovo čisto grlo nošaše, zapeva ne veliko kao što je veliko, nego i od onog najvećeg veće: „mnogaja ljeta”! Dok je Maksa pevao a ostali mu pomagali, pribra se
malo i sveštenik Krsta, pa kad otpevaše njemu, on svojim krupnim punoodmerenim glasom otpeva svome arhijereju: Ton despoton.
Podigoše napunjene čaše, kucnuše se i do kapi ispiše. Jedno od popovih čeljadi istrča u dvorište, pa u noćnu tišinu opali iz tanke arnautke. U sviju i onako razdragana srca jače zakucaše.
— E, učitelju, da vidimo i tvoju knjigu, podseti ga pop.
— Sutra, sutra, brani se učitelj Maksa... Mnogo je gorčina, manjih i većih, zasluženih i nezasluženih, kusao u svome tihom i burnome životu, pa se bojaše pomutiti radost, kojoj malo čas behu učesnici.
— Odmah, odmah, učitelju. Ih, kako ni malo nisi radoznao, eto, to ja već ne bih mogao. Otvori de! Podvuci evo ovde prst, evo ovde; daj prst, ovde, ovde, makni, mrdni, de, jedan, dva... tri!
I učitelj prstom zdera hartiju oko pečata. Gleda u otvoreno pismo, pa čisto ne veruje svojim očima. Zadrhtaše mu usne, jezik mu se preseče, pa ućuta čovek kao zaliven. Opet prota piše... Naže se pop Krsta pa celome stolu glasno i svečano čita novu vest: „Učitelju! Izveštavam te, da je baš sad stigao akt sreskoj kancelariji od okružnoga načelstva, kojim se javlja: da si knjaževim ukazom postao profesor na gimnaziji kragujevačkoj. S ljubeznim pozdravom vaš dobroželatelj i molitvenik itd.”
Ni pop Krsta ne mogaše dalje, a već o učitelju Maksi i da ne govorimo. Stvoriše se u njemu čitavi prevrati, ni sam ne znađaše šta da počne misliti. Pop je otresao najlepšu zdravicu i Knjazu i Popečitelju, ali se iznenađeni učitelj Maksa jedva razabira. Popadija i učiteljka kao da šenuše malo od radosti, eno ih u kuhinji, uhvatile se za ruku, pa (neka Bog na dobro okrene!) igraju. Puške opet pripucaše u dvorištu — niko i ne gleda u Danicu i Grgura, koji, puni čuda, blenu, strepe, plašiše se gotovo, ne dišu, uhvatilo jedno drugog za ruku, pa se s mesta ne miču. Onako, malo prestravljeni, ukočenog pogleda, zenica raširenih, izgledahu kao dva anđelčeta, dva slična mirisa cvetka iz jednoga bokora. Grgur ima malo više pouzdanja u sebe, Danica mu se pribila, pa puna pouzdanja, ne sme da se makne od njega. Čini joj se, slobodnija je kad je pored njega. Ali on, gleda, tubi misli, pa i ne zna da ima još nekoga pored sebe.
Dugo je pop Krsta saletao oko učitelja Makse da ga razgovori, zametao je svakojake šale, popevao i pričas, ali je stari učo ostao dugo, vrlo dugo, ćutljiv i neveseo. Ali i tuzi, kao i svačemu, ima kraja i konca. Tamo već posle ponoći razabra se učitelj, trnu u dlanove, skoči sa svoje stolice, uze čašu pa pogleda u popa i sve oko stola. On, u podužoj zdravici, zahvali se Gospodaru i vlasti, koji su ga se setili i tako uzvisili, pa onda, okrenuvši se svome parohu, reče tronuto:
— Jesi li čuo, pope; ja sam se u sebi dobro promislio i promislio. I znaš li, brate, šta sam smislio — ja neću da budem profesor.
Nećeš da budeš profesor? čudi se pop.
— Neću. I neću, i ne smem. Da je bilo negda, tamo pre petnaest-dvaest godina, ali sad... Dockan... vrlo dockan. Mnogo se šta poboravilo, zanemarilo.. Selo, deca, crkva, njiva, samoća. Dok ja i ti gazismo po selu, dotle i nauka ne seđaše skrštenih ruku. Sve je napred izmaklo, ja se i ti ustavismo onde gde smo... Ne smem, ne smem se ogrešiti. S ovim mojim okorelim čizmama ne smem u toliki rizik. Zato, blagodarenije budi Bogu na sreći, koja mi je već u rukama, ja se neću micati iz sela. Ti si moj davnašnji drug; mnogo smo zajedno pojeli hleba i soli: sad, sad, pruži mi ruku... ne mogu bez tebe. Obadva da ostavimo kosti ovde, da nas zajedno sahrane kod pokojnog prote.
— Makso! uzviknu pop Krsta, stisnuvši ruku učitelju.
— Krsta! uzviknu i učitelj pa se zagrliše. Lije suze pop, vrkću suze i učitelju Maksi.
Učiteljka i popadija gledaju ih takođe ganute.
— Ali ćemo, kao što si rekao, zajedno u Gornju Krajinu, prihvati Makso, da provedeš bar jednu noć i pod mojim odžakom, da vidiš i tamošnje Srbe — sve čisto Nemanjino koleno. Pa da zađemo Fruškom sve od manastira do manastira, da celivamo cara Lazara, pa cara Uroša, pa ruku majke Anđelije, pa Stsvana Štiljanovića. Nisu to manastirčići kao naša Radovašnica, kao Kaona i Krivaja, — crkve kao gradovi, a ćelije kao palate, jednim slovom: carske zadužbine, kao Dečani, kao Studenica. Da vidiš, moj dobri pope, da se i tamo govori i peva, isto kao i u ovoj našoj slobodnoj Srbiji. I tamo je... ali što da ti napred ređam, što ćemo sve videti svojim sopstvenim očima. Bože zdravlja, čim grane leto, pritegnućemo kljusadma kolane, pa ća na skelu...
I još su se dugo, dugo razgovarali o hadžiluku. Skoro na jedan sahat pred jutrenje raziđoše se da malo glave naslone. Mala Danica odavna zaspala, pa je popadija u susednoj sobici namestila na krevetac, pa spava kao okupano jagnješce. A Grgur još svež i trezven kao o večeri, zajedno s učiteljem i učiteljkom sišao je dole školi, pa kad se uvio u studenu ponjavicu, a pred njime, kao u zraku, treptala je Studenica i cela Fruška sa njezinim velikim zadužbinama, dok se nije ispela u najlepši san, koji ga je, mlađanoga, krepio do jutrenjeg zvona.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|