Сан уснила Хасанагиница
на бијелој Хасанаге кули,
сан уснила, у санку видјела:
гдје се ведро небо проломило,
сјајне зв'језде крају прибјегнуле, 5
а Даница мјесецу прибјегла,
жарко сунце на земљу пануло.
Она санка ником не казује
док не сване и сунце не гране.
Кад свануло и сунце грануло, 10
тад свекрви санак казивала:
„Свекрвице, моја мила мајко,
какав сам ти ноћас сан уснила:
гдје се ведро небо проломило,
све звијезде крају прибјегнуле, 15
а Даница мјесецу прибјегла,
жарко сунце на земљу пануло."
Кад то чула Хасанаге мајка,
невјестици тихо говорила:
„Ах чујеш ли, моја невјестице, 20
тај се санак овди не колио,
већ у твоје браће Атлагића!"
Невјестица њојзи проговара:
„О, свекрво, мила моја мајко,
ђе се снило, ту се и колило, 25
на твом сину аги Хасанаги!"
У ријечи у којој бијаху,
Хасанагу мртва донесоше.
Сека љуби витке мердевине:
„Овуд ми је братац проходио." 30
Мајка љуби свилену кошуљу:
„Ову ми је синак облачио."
Љуба меће златне кавадове:
„Остало ми ово од нићаха,
другоме ћу одн'јет од мираза, 35
и другом ћу дража млада бити,
него своме аги Хасанаги."
