Санџак и муаџери

Санџак и муаџери  (1911)  Писац: Непознат

Политика, 18. јануар 1911.

Санџак и муаџери

У новопазарском санџаку догађају се крупне ствари. Тамо се довршује процес уништавања једног читавог народа. То бива под управом „уставног“ младотурског режима, на очиглед европске дипломације, на срамоту читавог Словенства и његовог природног заштитника, Русије, а без икакве резистенције две српске краљевине, дуж чијих се граница пружа та дугуљаста област, коју је Берлински Конгрес оставио Турцима. И она се као клин пружа дуж српских краљевина, спречава њихово уједињење, да би једног згодног тренутка послужила аустријском продирању ка Солуну.

Беранску нахију упропастили су и раселили рђави кајмаками младотурског режима приређивањем „велеиздајничких завера“ и „антирежимским побунама“.

Народ је са згаришта пребегао у Црну Гору, а вође су им ван својих огњишта, у емиграцији, или у турским хапсанама. Није боље ни у другим нахијама оба санџака, пљеваљског и сјеничког, који су познати под општим именом новопазарског санџака. Кладнички Турци, крвопије од бирземана и највећи разбојници у европском делу отоманског царства, Арнаути руговски, ибарски и остале потурице у санџаку, својим зулумима, који трају не годинама, већ вековима, још више дражени аустријским агентима, учинили су живот српском народу у санџаку немогућним.

Па ипак младотурски режим није могао успети да изведе свој програм : да расели и уништи српски народ у санџаку. И зато се сада приступа последњем средству за извршење тога задатка. Употребиће се босански исељеници, дакле Срби муслимани да унише Србе православне у санџаку. Тај план потекао је са бечког Балплаца и сарајевске Мусале, а извршиће га стамболска Порта и јеврејско-ислеманско-фармазоски Џенијет у Солуну.

Мухаџерска политико младотурског комитета претрпела је слом. Насељавање босанских исељеника у јужну и источну Стару Србију и Маћедонију показало се неизводљиво. Оно је осујећено оскудицом новчаних средстава, непогодним условима да те области постану привлачном тачком за босанске исељенике, а за тим фанатичним отпором и бугарашког елемента на терену, ножем, куршумом и огњем и бугарске дипломације против насељавања мухаџера на југу и истоку. Турци ће, изгледа послати бугарашима, у замену за Босанце, на пролеће Арнауте, а босанске мухаџере упутиће са југа и истока на пролеће на северозапад, у новопазарски санџак, на врат православним Србима. И тај последњи удар биће смртоносан. Кметови и сељаци сопственици неће моћи да издрже ову најезду, која им отима огњишта, земљу, утрине, шуме. Срби ће се пред том најездом морати да исељавају, те ће процес расељавања српског живља из Санџака бити довршен, на велику радост Аустријанаца.

Јер ми не верујемо да овај посао више Турци другоме коме, па ни себи, за ћеф. Турци враћају на тај начин мухаџере Аустрији, којој за љубав исељавају из Санџака Србе и повлаче аскер. Санџак је остао без турских и топова и аскера и Аустрија може, на пролеће, ако изволи, опет дођи у Санџак.

Све то личи на први чин велике балканске кризе, која на пролеће може тако лако да наступи.