Салко кује коња по мјесецу,
А мајка му мумом свијетљаше;
Па му мајка тихо говораше:
„Салко сине, не живио мајци,
„Што ти кујеш коња по мјесецу, 5
„Што не кујеш данку по сунашцу —
„Данак, сунце свакога огрије,
„И тебе би огријало, сине!“ ...
А он мајци тихо говораше:
„Прођи ме се, мила мајко моја! 10
„А кад мени на ум пане Злата,
„Ја не пазим мрког ноћи мрака,
„Ни мој доро мутној води газа —
„Кад јој пођем, да јој брзо дођем,
„Да однесем на руци сокола. 15
„Да јој метнем на демир пенџере,
„Да је буди с вечер до сабаха!“ ...
