Савска алеја
| Савска алеја Писац: Бранислав Нушић |
Било би то једно од најлепших шеталишта београдских. Замислите равну и широку алеју, засађену столетним храстовима а крај једне од великих река београдских. Ја мислим на ону алеју на топчидерском друму, која од монополске фабрике води до "Господарске механе". Да то буде шеталиште, сметају му неколико ситних недостатака; велика количина прашине, чађ из фабрика које су се начетиле левом и десном страном друма и ројеви маларијом отровних комараца који се легу у барама што се повремено јављају десном страном друма.
Па ипак није без интереса прошетати том алејом. Хајде да сиђемо с трамваја код "Господарске механе", па корак по корак, сећајући се прошлости и полупрошлости свакога овог места, да прошетамо све до Монопола.
Ви се, Београђани, сви сећате оне новинарске забаве на Ади Циганлији, када сте хиљадама очекивали на обали Саве да уз обалу пристане лађица, која је саобраћала између Аде и десне обале. Е ту, где је тад пристајала лађица, баш на утоку Топчидерске реке у Саву, постојала је тада једна старинска, пространа кућа а преко пута ове, преко друма који води у Топчидер, механа која је, истина, обновљена али која и сад носи свој стари назив "Господарска механа".
Тридесетих и четрдесетих година прошлога века ту је била важна извозна тачка, скела, са које су се извозиле свиње преко Саве. Јер ваља знати да се тада, за време Турака, нису смеле ни да уводе свиње у варош. Стога је раније од овоих година, за време пуне турске власти, скела за извоз њихов била још даље, чак у Остружници, као што је дунавска скела била у Вишњици, где је била прва државна служба Илији Гарашанину.
Према томе, чим је ту била скела, морала је бити и царинарница. Та царинарница је била у оној старој кући која и сад постоји уз "Господарску механу". И механу и царинарницу народ је назидао кулуком, по наредби господар-Јована Обреновића. А тако исто и онај велики магацин на обали у који се стоваривала со која се дереглијама довлачила из Влашке и Ердеља. Ова скела и царинарница укинути су и придодати београдској царинарници указом од 31. марта 1865. године.
Ту на утоку Топчидерске реке у Саву, где је та солара, пристао је 1859. године 25. јануара пароброд "Атина", који је довезао кнежеве, Милоша и Михаила, када је Милош Светоандрејском скупштином враћен на престо. Одатле су кнежеви отишли друмом па Савамалом и Варош-капијом у Саборну цркву а затим Теразијама у двор.
Ето тако, само место од којега ћемо поћи у шетњу, па већ има неколико занимљивости које треба забележити и којих се требало сетити. А чим један корак пођемо, наићи ћемо на нова сећања и нове успомене. Одмах од "Господарске механе", чим се прође Ђорићева фабрика боја, налази се Бајлонов млин. А пре млина била је ту воденица и то је била, ако се ко још тога сећа, "бившина воденица" или како се званично звала "Књажевско-парни млин".
Некад је ту била воденица кнеза Александра Карађорђевића, па кад њега збацише са престола и настаде нова влада Обреновића, онда, као што то већ код нас бива, нико да помене име Карађорђевића. Додуше, бивало је и много денунцирања, што је такву обазривост правдало, али се у том погледу тако далеко ишло да ни два пријатеља нису, у међусобном разговору, смела да помену име Карађорђево. Стога су варошани о тој воденици увек говорили: "воденица бившега кнеза", како би само избегли да помену име. Сељаци из околине београдске то су још више упростили, те је назвали "бившина воденица". Од "бившине воденице" па све до Монопола нижу се фабрика до фабрике, тако да је ово најстарији фабрички крај Београда. Тај низ фабрика пресеца пољана под Топчидерским брдом, која се зове Сењак (а тако се зове и трамвајска станица, па сад и читаво оно насеље које се тамо нагло подигло). Београђани су своја сена све до 1857. године држали на Калемегдану, на оном крају према Великој цркви, где је данас најживље шеталиште, а те године им изгореше сена те се преместише на ово место које се сад зове Сењак. Ова је пољаница била прве половине прошлога века и важна саобраћајна тачка. Јер друм, који је од Шапца слазио у Београд, није тада од Остружнице ишао Макишем, као данас, него је ишао на Железник и Жарково, па је прелазио Топчидерску реку преко Цареве ћуприје и онда се пео на брдо, кроз данашње винограде, па слазио овде, код Сењака.
Од Сењака до Монопола само је неколико корака, колико траје размак између две трамвајске станице. А ту код Монопола је доскора била трошаринска станица, ђерам, једна од најприноснијих станица од оних које су опасале Београд и једна од станица на коју су се Београђани вероватно највише љутили јер им је била некако под самим носем.
Уосталом, то трошаринско насиље трпели су и наши дедови и прадедови, па кад су они, морамо и ми. Многом можда Београђанину није ни познато да је трошарина у Београду постојала још пре сто и толико година. Још 1792. када су Аустријанци предали поново Београдски пашалук Турцима, утврдили су кнезови са Бећир-пашом и писмено колико и како да се наплаћује трошарина. По томе писменом, ако се у варош унесе намирница потребна за исхрану "фукаре" (мед, масло, лој, сир, пастрма, брашно, пшеница, кукуруз, козе, дивљач, говече, овца, јаја, кокош итд.), плаћало се по пет пара од товара. Ако се увезу кола дрва, давало се једно дрво, од кола сена мало сена а, тако исто, од ћумура остављало се мало ћумура. А на вино и ракију плаћало се десет пара по бурсту.
Доцније, за време дахија, та је трошарина пооштрена, те је наплаћивано напр. од коже 2 паре од оке, од оке воска 4 паре, а од намирница узимано је и у новцу и у натури.
Трошарину је ову укинуо кнез Милош 1837. године и не сањајући да ће је једнога дана београдска општина опет завести, и то је завести тако да наплаћује чак и на оне артикле које су Турци сиротињи пропуштали. Кнез Милош, укидајући трошарину, вели у мотивацији да не налази за право да се овај намет наплаћује "на оне предмете који у нашој земљи произлазе и троше се".
Тако данас не мисле наши општинари.