Savska aleja
| Savska aleja Pisac: Branislav Nušić |
Bilo bi to jedno od najlepših šetališta beogradskih. Zamislite ravnu i široku aleju, zasađenu stoletnim hrastovima a kraj jedne od velikih reka beogradskih. Ja mislim na onu aleju na topčiderskom drumu, koja od monopolske fabrike vodi do "Gospodarske mehane". Da to bude šetalište, smetaju mu nekoliko sitnih nedostataka; velika količina prašine, čađ iz fabrika koje su se načetile levom i desnom stranom druma i rojevi malarijom otrovnih komaraca koji se legu u barama što se povremeno javljaju desnom stranom druma.
Pa ipak nije bez interesa prošetati tom alejom. Hajde da siđemo s tramvaja kod "Gospodarske mehane", pa korak po korak, sećajući se prošlosti i poluprošlosti svakoga ovog mesta, da prošetamo sve do Monopola.
Vi se, Beograđani, svi sećate one novinarske zabave na Adi Ciganliji, kada ste hiljadama očekivali na obali Save da uz obalu pristane lađica, koja je saobraćala između Ade i desne obale. E tu, gde je tad pristajala lađica, baš na utoku Topčiderske reke u Savu, postojala je tada jedna starinska, prostrana kuća a preko puta ove, preko druma koji vodi u Topčider, mehana koja je, istina, obnovljena ali koja i sad nosi svoj stari naziv "Gospodarska mehana".
Tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka tu je bila važna izvozna tačka, skela, sa koje su se izvozile svinje preko Save. Jer valja znati da se tada, za vreme Turaka, nisu smele ni da uvode svinje u varoš. Stoga je ranije od ovoih godina, za vreme pune turske vlasti, skela za izvoz njihov bila još dalje, čak u Ostružnici, kao što je dunavska skela bila u Višnjici, gde je bila prva državna služba Iliji Garašaninu.
Prema tome, čim je tu bila skela, morala je biti i carinarnica. Ta carinarnica je bila u onoj staroj kući koja i sad postoji uz "Gospodarsku mehanu". I mehanu i carinarnicu narod je nazidao kulukom, po naredbi gospodar-Jovana Obrenovića. A tako isto i onaj veliki magacin na obali u koji se stovarivala so koja se dereglijama dovlačila iz Vlaške i Erdelja. Ova skela i carinarnica ukinuti su i pridodati beogradskoj carinarnici ukazom od 31. marta 1865. godine.
Tu na utoku Topčiderske reke u Savu, gde je ta solara, pristao je 1859. godine 25. januara parobrod "Atina", koji je dovezao kneževe, Miloša i Mihaila, kada je Miloš Svetoandrejskom skupštinom vraćen na presto. Odatle su kneževi otišli drumom pa Savamalom i Varoš-kapijom u Sabornu crkvu a zatim Terazijama u dvor.
Eto tako, samo mesto od kojega ćemo poći u šetnju, pa već ima nekoliko zanimljivosti koje treba zabeležiti i kojih se trebalo setiti. A čim jedan korak pođemo, naići ćemo na nova sećanja i nove uspomene. Odmah od "Gospodarske mehane", čim se prođe Đorićeva fabrika boja, nalazi se Bajlonov mlin. A pre mlina bila je tu vodenica i to je bila, ako se ko još toga seća, "bivšina vodenica" ili kako se zvanično zvala "Knjaževsko-parni mlin".
Nekad je tu bila vodenica kneza Aleksandra Karađorđevića, pa kad njega zbaciše sa prestola i nastade nova vlada Obrenovića, onda, kao što to već kod nas biva, niko da pomene ime Karađorđevića. Doduše, bivalo je i mnogo denunciranja, što je takvu obazrivost pravdalo, ali se u tom pogledu tako daleko išlo da ni dva prijatelja nisu, u međusobnom razgovoru, smela da pomenu ime Karađorđevo. Stoga su varošani o toj vodenici uvek govorili: "vodenica bivšega kneza", kako bi samo izbegli da pomenu ime. Seljaci iz okoline beogradske to su još više uprostili, te je nazvali "bivšina vodenica". Od "bivšine vodenice" pa sve do Monopola nižu se fabrika do fabrike, tako da je ovo najstariji fabrički kraj Beograda. Taj niz fabrika preseca poljana pod Topčiderskim brdom, koja se zove Senjak (a tako se zove i tramvajska stanica, pa sad i čitavo ono naselje koje se tamo naglo podiglo). Beograđani su svoja sena sve do 1857. godine držali na Kalemegdanu, na onom kraju prema Velikoj crkvi, gde je danas najživlje šetalište, a te godine im izgoreše sena te se premestiše na ovo mesto koje se sad zove Senjak. Ova je poljanica bila prve polovine prošloga veka i važna saobraćajna tačka. Jer drum, koji je od Šapca slazio u Beograd, nije tada od Ostružnice išao Makišem, kao danas, nego je išao na Železnik i Žarkovo, pa je prelazio Topčidersku reku preko Careve ćuprije i onda se peo na brdo, kroz današnje vinograde, pa slazio ovde, kod Senjaka.
Od Senjaka do Monopola samo je nekoliko koraka, koliko traje razmak između dve tramvajske stanice. A tu kod Monopola je doskora bila trošarinska stanica, đeram, jedna od najprinosnijih stanica od onih koje su opasale Beograd i jedna od stanica na koju su se Beograđani verovatno najviše ljutili jer im je bila nekako pod samim nosem.
Uostalom, to trošarinsko nasilje trpeli su i naši dedovi i pradedovi, pa kad su oni, moramo i mi. Mnogom možda Beograđaninu nije ni poznato da je trošarina u Beogradu postojala još pre sto i toliko godina. Još 1792. kada su Austrijanci predali ponovo Beogradski pašaluk Turcima, utvrdili su knezovi sa Bećir-pašom i pismeno koliko i kako da se naplaćuje trošarina. Po tome pismenom, ako se u varoš unese namirnica potrebna za ishranu "fukare" (med, maslo, loj, sir, pastrma, brašno, pšenica, kukuruz, koze, divljač, goveče, ovca, jaja, kokoš itd.), plaćalo se po pet para od tovara. Ako se uvezu kola drva, davalo se jedno drvo, od kola sena malo sena a, tako isto, od ćumura ostavljalo se malo ćumura. A na vino i rakiju plaćalo se deset para po burstu.
Docnije, za vreme dahija, ta je trošarina pooštrena, te je naplaćivano napr. od kože 2 pare od oke, od oke voska 4 pare, a od namirnica uzimano je i u novcu i u naturi.
Trošarinu je ovu ukinuo knez Miloš 1837. godine i ne sanjajući da će je jednoga dana beogradska opština opet zavesti, i to je zavesti tako da naplaćuje čak i na one artikle koje su Turci sirotinji propuštali. Knez Miloš, ukidajući trošarinu, veli u motivaciji da ne nalazi za pravo da se ovaj namet naplaćuje "na one predmete koji u našoj zemlji proizlaze i troše se".
Tako danas ne misle naši opštinari.