Руска политика и српска омладина

Руска политика и српска омладина Писац: Триша Кацлеровић

Говор који је држао Триша Кацлеровић на Великој Школи, 22. децембра 1902. године на збору „Побратимства" у Београду, поводом путовања руског грофа Ламсдорфа по Србији.

Господо,

Силазак грофа Ламсдорфа на југ, његова смисија, покренула је све у Србији па и омладину српску. Омладина великошколска изјавила је своје симпатије царском човеку, чинила му овације, одушевљено га поздравила. Она је те почасти одавала апсолутној Русији. Значи: омладина великошколска одобрава руску политику на Балкану, држи се политике наслона на Русију.

Но то мишљење великошколске омладине није једнодушно, оно није израз све омладине без изузетка, израз сваког омладинца. Треба у оваквом једном важном питању чути и друга мишљења, а она постоје. — Група, у чије име ја говорим, да би сачувала себе од сваког учешћа у питањима и стварима са којима се не слаже, сматрала је као један део омладине да на овом месту у облику једне принципијелне изјаве изнесе своје погледе о питању наше спољне политике, о ослобођењу још неослобоћених Срба у Турској царевини.

Износећи своје погледе она одмах има да учини једну замерку управи „Побратимства" што је на начин нетактичан ангажовала сву омладину великошколску без разлике у изјави оданости Русији и њеној политици. Овом се изјавом, која није нека опширна и научна студија, жели још и то: да се отвори једна озбиљна и толерантна дискусија о овом заиста важном питању по правилан развитак српског народа.

Руска политика није словенофилска, она је само русофилска. Прва се не да замислити, друга се ствара као потреба владајућих класа. Она је основана на принципу: борба интереса, а у борби супротних интереса нема љубави. Где је интерес, ту је сурова борба, ту није место срцу и филантропији. Русофилство данас значи владу деспотизма, владу кнуте и тамнице, владу белог и крвавог терора. Деспотизам руски кочница је истинског напретка и цивилизације, слободе и свести. Политика руског царизма освајачка је, она нема ничега ни филантропског ни моралног у себи. Пљачкашка политика у нешто цивилизованијем облику, као што је руска, прети животу и опстанку мањих, слабијих од себе. Срећа и слобода малих народића балканских тој политици није циљ.

Интереси владајућих класа руских нису угрожени интересима српских капитала, али су угрожени интересима западних капитала и владајућих класа. И обрнуто, велики капитали са свих страна јуре на Балкан. Балкан је постао поприште њихово, и они се боре за превласт преко плећа балканских народа, на рачун њихове економске и политичке самосталности. Борба се води измећу Запада и варварске Русије; из тежње да једна страна одржи превласт ствара се још већа тешкоћа око решења Источног питања ...

Ма у ком се облику јављале тежње заинтересованих сила, оне су свуда економског карактера. Суштина је сваке политике обезбеђење економске надмоћности народа над народом, класе над класом. Траже се нова тржишта, нови путеви, нови извори где би се могла да појача економска снага народа, класе владајуће; жуди се за новим стратегијским тачкама са којих би после лако било господарити и економски и политички. Западне силе као и руски деспотизам, сви у лицу својих капитала, боре се за економоку надмоћност на Балкану.

Економска надмоћност немилостиво руши политичку самосталност. А остварење тежње владајућих класа руских и западних да постану економски господари на Балкану уништава политичку самосталност балканских народа. Народи се данас боре против народа не ради задовољења својих ратничких каприца већ ради својих економских интереса. Није то проста борба нације против нације, крви против крви, већ борба интереса против интереса, класе против класе. По суштини својој то је с једне стране борба потиштених против владајућих, с друге стране борба владајућих против владајућих. Ова је борба капитала са самим собом, борба буржоазије са себе самом. Та борба гута и уништава своје рођено чедо, она говори колико је већ трула капиталистичка бастиља данашњег друштва, колико у себи нема здраве моралне и животне основе за даљи опстанак и напредак. У ствари у Европи има само две партије, две нације: буржоазија и пролетаријат, владајући и потиштени. Сва борба, ма где се она водила у културном свету, ма у којој размери, у крајњој линији је она опет борба тих нација. Та борба увек носи такав класни карактер. То и јесте у правом смислу борба класа, која се данас води. У овој борби пролетаријат је у бољем, надмоћнијем моралном положају. Док буржоазија мора да води тешку и очајну борбу са пролетаријатом, који све јачи бива, она мора у исто време да води борбу и са собом, сама, против себе иде — таква је суштина њена. Пролетаријат пак згруписан, солидаран и везан потпуно истоветним интересима сав и једнодушно изилази у борбу против буржоазије. Тамо се снага цепа, пропада, овамо расте. У тој борби пролетаријат је у надмоћности јер је његова будућност. Сви знаци садашњости говоре о његовој будућој славној победи, о друштву његова морала над моралом мртве и иструлеле буржоазије ...

И политика руског апсолутизма улази у ту велику борбу. Она ту борбу још више заоштрава и својом суштином сметња је успешном делу свега пролетаријата. Та политика руске дипломатије за цивилизацију је једна велика лаж: према својој јачини она је и највећа лаж. Све политичке комбинације ствара себе ради. Попуштања и уступци дају јој могућности да се још боље припреми; згодне тренутке по њу отклања свима дипломатским махинацијама.

Оличена у својој дипломатији била је Русија, кроз цео прошли век а и данас је, најочигледнији непријатељ правилног народног груписања и највећа сметња народносном развитку. „Руска је дипломатија без мало свима народима европским отимала и поклањала читаве покрајине како јој је кад сопствен интерес диктовао; она је у свима државама обарала и подизала династије, уништила уставе или замењивала другим; самовољно мењала системе владавине, угушивала покрете народне за слободом и помагала једну политичку странку у борби са другом.“

Русија има свуда своје агенте. Једни јој служе свесно, други несвесно. Кад није на Балкану живом акцијом, онда одржава Турску са свима грозотама њене фабулозне управе; кад је ту она се служи свима средствима на остварењу својих циљева на Балкану. Свуда, свуда се брине само о својим интересима. Не мисли она о срећи Србије, Бугарске и других балканских народа. Да приложимо један докуменат о великој братској и словенској љубави моћне Русије. Александар I 1812. г. једном свом адмиралу, Чичагову, овако пише:

„Најважније је за нас да ратнички дух народа словенског порекла, као што су народи Србије, Босне, Далмације, Црне Горе, Хрватске и Италије, за се задобијемо и њима се користимо, јер ови народи добро наоружани и војнички организовани помагаће ваљано наше подузеће... Ви морате, дакле, сва могућа средства да употребите да те народе одушевите за наше циљеве и овима их на службу ставите. Ви нпр. треба да им обећате независност и подизање какве велике словенске краљевине, а најодлучнијим људима опет њиховим богатство, средње или чак племићке титуле на кратко све што мислите да их за нас расположити може.“

Па и ова мисија грофа Ламгдорфа неће донети никакве истинске користи српском народу. То је један од оних многих политичких маневара руске дипломатије у циљу сондирања земљишта за доцнији рад и отклањања евентуалне ерупције на немирном Балкану која би њу и њене интересе довела у незгодан положај. Долазак грофа пада у тренутак кад све ври, кад се комеша, кад сева, кад танад лете, чете се купе... Све је тако да су политичари у озбиљној бризи, а прост свет да прича о решењу Македонског и Источног питања, о добицима које отуда очекује Србија.

Но не треба придавати мисији царског слуге тако велики значај. Није сишла Русија на Балкан у лицу свога канцелара да донесе среће српском народу. Ако нам прошлост може да послужи као учитељ, да ли би могли наћи ма и један пример где је политика руска била од користи за српски народ? Једна политика која је огрезла у крви, свирепостима и варварству и не може имати лепих жеља за срећу ма кога народа... Македонско питање које данас толико занима духове несрећног Балкана, иако је мало јаче него обично избило на површину, није још дошло у фазу озбиљног решавања. И само зебња и лични рачуни Русије опремили су грофа на далеки јужни пут.

Отклонити могуће веће заплете, а оставити да и даље влада анархија по Турској, да и даље Турска по свом обичају „изводи реформе", то је био циљ садањег похода руског министра. Интереси Русије траже мутно, немирно стање; разривене економске и финансијске прилике, политичку несређеност код балканских држава па ту да се одржи status quo. Таква само стања могу да задовоље њу, у таквом комешању она види највише гарантије за надмоћност утицаја свога. Досадање прилике на Балкану, њен однос према Турској, њена понашања према Бугарској и Србији о томе најбоље говоре.

Невероватно је безазлено и необавештено готово све српско јавно мњење кад може још толико веровати у мисију грофа руског који као да носи судбину Србије у своме „портфељу", као да спрема јадној Србији боље дане! ... Карактеристично је по дух српског народа, који је, како се вели лепо сав демократски, да он уздиже апсолутизам. А још је карактеристичније по „српску радикалну демократију", која жели да оствари у земљи чисте принципе слободе; праву цивилизацију, да уздигне свет, против чега се бори руски царизам — да она сва, једнодушно хвали тај царизам, да безусловно верује крутом апсолутизму! — Кад су у питању интереси, а они све даље иду, они су незаситиви, вечито живе и извор су свега — не вреди ништа заједница крви, ни словенско име, ни заједничка прошлост! Зар мудри представници српске радикалне демократије нису у стању да увиде како Русија својом политичком акцијом јасно показује тенденције своје економске надмоћности?

Фантастична је љубав српских русофила према Русији. Сентиментални су разлози, разлози основани на заблуди, самообмани и голом веровању, ако се тако може рећи, на којима су подигли они своју политику наслона на Русију. Осећање благодарности, братска, словенска крв, „осведочена љубав“ Русије према Словенима — све је то ушло у политичко верују српских државника. Отуда место озбиљног, трезвеног државничког рада долазе само празне хвале, химне; овације, одушевљени усклици у славу словенске, али ипак зато варварске и крваве Русије. Место борбе и неуморног рада, место припрема да се револуцијом ослободе наша потиштена браћа, у Србији се само ћути, чека, нада, и уздише, верује и погледа болећивим погледом на мајку Русију!... Гледаш брата свога у беди и очајању, не покушаваш ти сам да му помогнеш, већ гледаш мирно и равнодушно како он пропада и све ти се чини да ће доћи неко други да ти ослободи твога драгог брата беде ... Тако једнако чекаш докле беда и не упропасти брата твога... Тако се у Србији ради. Тако раде они који управљају овом земљом, тако раде сви који су позвани да о овоме као грађани бригу воде...

А омладина српска!? Ту је слика још црња. Омладина српска пред једним тако важним питањем стоји слаба, неспособна, малаксала. Она још није успела да определи себи правац рада; она нема компаса у животу своме. Она нема критеријума као плод дугог размишљања и испитивања, а по коме би оцењивала све догађаје који се тичу народног живота. Како у најспореднијим тако и у најважнијим питањима она није нигде износила своје мишљење, она се није никад запитала: зашто баш тако да буде, може ли и другојаче, и како треба да буде. Њен живот и рад, онолико кодико га има и он се готово губи у нераду, оснива се само на веровању и осећању, а не на мислима и доказима. И да ли је онда чудо што је она заведена лажним осећањима и веровањем заборавила на праву улогу своју и ставља се у службу апсолутизма и кнуте руске?! Њен омладински демократски дух не буни се кад кличе живео цар, живела Русија. Она слави убиства, тамницу, крв, реакцију, на своме огњишту где тражи слободу, права, светлост! ... Она, омладина једног „демократског народа“, одушевљава се политиком, управом и величином једне гадне руске дипломатије против које се са толико одушевљења, са толико самопрегоревања бори сва руска омладина! Колико мора да заболи кад се упорећују две омладине по добрим и рћавим странама. И једна и друга омладина! ... Али док руски омладинци изилазе пред нас као хероји увенчани славом и победом, док су они оличење идеје слободе и напретка, неуморног рада и куражи, док они заслужују наше симпатије у њиховом раду на ослобоћењу бедних, дотле српска омладина, готово сва, стоји тако слаба, руинирана. Тамо симпатија, овде се буне осећања сваког искреног и поштеног човека кад види како ради, како живи омладина, сва нада, све поуздање народа! Тамо се братими омладина са бедним народом који је жудан среће и слободе, наша се омладина братими са апсолутизмом руским! ... Она не симпатише руској омладини у њеној напорној борби; она није солидарна с њом али је солидарна са политиком руског царизма!...

Док се руска омладина бори за поправку целокупног стања у држави, док она тражи слободе и реформе, докле њен снажан револуционарни дух и протест тако моћно љуља стубове апсолутизма и припрема их за пад — дотле српска омладина ћути и дрема! Треба да доће по какав моменат, као и овај што је, да је силом околности извуче из дремежа; те и она да се покаже како ради! ... Док омладина руска утире сузе беде и очаја народу своме одважном руком, радом и жртвама, докле га револуционарном песмом слободе храбри и извлачи из очаја — дотле српска омладина одушевљено пева химне, пева химне апсолутизму, крви, кнути, нагајки, тамници ...

Но тамо су омладинци светлила одушевљења и пожртвовања, она су многобројна а из проливене свете крви њихове ничу још одважнији борци. А овде? Овде нема правих омладинаца, овде имамо младе људе на меком душеку живота, који из каприца или рачуна излазе на деморалисани политички форум српски да се играју својим омладинским именом, поносом, снагом... Тамо се распаљује одушевљење, овде се гаси. Тамо омладина одржава веру бедном народу на бољи живот, овде омладина поткрада поверење и веру свога народа. Тамо омладинац улази и у најмрачније радионице, улази као светило ширећи нов наук, одушевљено спремајући бедне за отпор и борбу — овде се омладина смеје одушевљењу, смеје идеалима човечанства који крећу људе напред, који уздижу ум и срце, воде савршенству... Тамо се борба води са свемоћним злом, овде се помаже зло. Тамо се диже високо застава новога живота и не уступа пред гоњењима, овде је пљунуто на заставу идеала и рада, бежи се са бојног поља. Овде је омладина суха по свему, а тамо челичан дух, дух протеста, снага. Тамо бујна енергија, дивовска снага и издржљивост, овде малаксалост као да се вековима у ланцима живело. — Али оне су херојске фигуре бораца за народна права, слободе и бољи живот — а фигуре српских омладинаца? — оне су... — ништа.

И овака омладина српска може ли рећи народу своме: „Спрам светлости сунчанога зрака држи високо заставу идеала: држи је чврсто међ народима па ступај напред стазама наравствености слободе и правде.“ Да ли је спремила омладина народ свој за тај велики и узвишени задатак, да ли му је утрла пут по коме ће ићи у течењу благостања и среће своје? Уопште, који су то идеали српске омладине за које се она тако неуморно бори, за које се жртвовала и сада жртвује?! Нека остане ово питање за дискусију, па да пређемо на свршетак наше изјаве.

Као људи који се држе у свом раду начела социјалне демократије, у овом моменту када је све јавно мњење српско заталасано мисијом царског човека, питањем о Македонији и Старој Србији ми износимо своје мишљење.

Политика пролетаријата нас учи да сва борба која се води па и она на Балкану, да је то борба интереса, борба класа. Борбу воде бесне владајуће хорде, милиони капиталиста међу собом а сви опет против потиштених још неослобођених и економски и политички слабих балканских народа. Та борба носи карактер пљачкашки, она тежи за експлоатисањем. А политика пролетаријата тежи за уништењем експлоатације како појединаца тако и народа народом, класе класом. То је најузвишеније начело у њеном програму; то је суштина рада све социјалне демократије и на победи тога начела основаће се срећа свакога појединца, срећа свега човечанства па и народа. Из основних начела социјалне демократије изводимо мисао: да интереси потиштених народа на Балкану захтевају да Балкан остане тим потиштеним народима који су својом историјом, својим садањим животом показали да су способни за културу и цивилизацију. Као такви они имају право на слободан и самосталан живот и рад. Солидарност интереса балканских народа, ради њиховог одржавања, налаже им да се одупру царизму руском који им прети још већом бедом него сада што је. А интереси слободних балканских народа захтевају да они солидарном снагом ослободе још неослобођене народе под Турском једном револуционарном акцијом која ће једино бити у стању не само да ослободи потиштене већ да из основа препороди све балканске државе и тиме стане на пут ширењу царизма руског на Балкан. И кад политика пролетаријата иде против царизма руског она у исто време ради на слободи и напретку свих балканских народа. И као што интереси руског пролетаријата непосредно добијају од пада крутог апсолутизма тако се и интереси потиштених и слободних балканских народа ослобађају туторства Русије. Интереси свега пролетаријата као интереси руског пролетаријата једнаки су са интересима потчињених па били они у Србији или Македонији, па баш та заједница интереса треба да чини да се они заједно боре против апсолутизма руског. Победа руског организованог пролетаријата над царизмом стаће на пут освајачкој руској политици, а у исто време даће могућности да се и потиштени на Балкану приберу и пораде за своје економско благостање и политичко јачање. Ослобођење потиштених у Турској треба да буде дело самих балканских народа. У правилном извођењу тога ослобођења и лежи опстанак балканских народа. Балкански народи треба ову мисао да имају на уму и сви они који хоће озбиљно да раде на овој ствари. Федерација социјалне демократије балканских народа биће искрен помагач овог револуционарног дела ослобоћења, шта више интереси баш све социјалне демократије на Балкану налажу њој да шири ову идеју. Јер кад се одагна са Балкана Русија онда се прилике сталожавају; балкански народи биће толико јаки да пречисте рачуне са Турском и после тога рада ствара се могућност да се економски развија, да се развија индустрија без чега не може социјална демократија да иде напред. Социјална демократија на Балкану штитећи интересе пролетаријата и полазећи са једног објективног гледишта црпљеног из самог друштвеног развитка, са гледишта класне борбе, она о стању на Балкану износи своје мишљење да сами балкански народи у интересу свога опстанка и напретка узму судбу у своје руке, судбу и неослобоћених у Турској.

И тако политика пролетаријата једина је истинита, јер само она свакоме осигурава могућност за воћење успешне борбе. Она уништава деспотизам и експлоатацију, ослобођава потиштене и неослобоћене народе. Прогрес идеје социјалне демократије то је проглас мира, проглас управљен целом људском друштву; он сједињава све противности мећу друштвеним круговима, то је проглас јединства коме се морају одазвати сви они који не траже привилегија и угњетавања народа ма у ком то облику било. И кад нестане грубог и гадног шовинизма који бесни свуда код балканских народа у подједнакој јачини, кад нестане заблуде национализма, онда ће и идеја о срећи свих људи бити оно око чега ће се сав живот окретати. А заблуде национализма све мање има под утицајем самог историјског развитка друштвеног из кога развитка изилазе силни ударци критике социјалне демократије.

И ми, кад је заведено све јавно мнење српско; кад се сва осећања српска слила у усклицима: живео цар, живела Русија, живео чак и гроф! — уверени у истинитост нашег учења узвикујемо: нек падне деспотизам и руски царизам, нек нестане експлоатације људи — да живи слобода и револуционарно дело свега организованог пролетаријата чија победа једино носи свима људима истинску срећу.

Извор: Триша Кацлеровић, Руска политика и српска омладина, Београд, 1903.