Руке

Сам седим овде, на врху стене што небу
Ускочити би хтела,
И гледам доле уске путељке и реку,
И наша убога села.

И видим хрпу великих, јаких људи
На јутру ведром и јасном,
Где замахују у тврду, зараслу груду
Мотикама и красном.

Још је у земљи остало корова доста,
И своје грубе вреже
Он је расплео свуда, и многа лепа клица
Под њима клону и леже.

Но оне јаке, оне жуљаве руке
Све ће им разрити жиле,
Јер оне тврде, набрекле руке носе
У себи Христа силе.

Оне су само страдалницима жедним
Пружиле крепости чаше,
И разбијале црна тамничка врата
И тешке вериге наше.

Оне су с неба скидале лучеве светле
Недокученом моћи,
И сејале их с пурпуром крви своје
По мраку велике ноћи.

Оне на нашим гуслама посвећеним
Вишње су запеле струне,
И саковале од чиста, жежена злата
Сва наша жезла и круне.

Оне су јуче на победноме стегу
Донеле орлове беле -
Да нам радости и да нам славе наше
Слатку нафору деле.

Оне нас руке крилате дижу и носе
И својом снагом бране,
И оне црне, благословене руке
Нас белим хлебом хране.

Ви златне руке краљевског покољења,
Ви руке часнога дела,
Са ове стене ја ево засипам цветом
Све вас и ваша села.

И скидам капу и на колена падам,
И склапам два своја длана,
И гласно појем: ви, руке животодавне,
Осана вама, осана!