Ruke
Sam sedim ovde, na vrhu stene što nebu
Uskočiti bi htela,
I gledam dole uske puteljke i reku,
I naša uboga sela.
I vidim hrpu velikih, jakih ljudi
Na jutru vedrom i jasnom,
Gde zamahuju u tvrdu, zaraslu grudu
Motikama i krasnom.
Još je u zemlji ostalo korova dosta,
I svoje grube vreže
On je raspleo svuda, i mnoga lepa klica
Pod njima klonu i leže.
No one jake, one žuljave ruke
Sve će im razriti žile,
Jer one tvrde, nabrekle ruke nose
U sebi Hrista sile.
One su samo stradalnicima žednim
Pružile kreposti čaše,
I razbijale crna tamnička vrata
I teške verige naše.
One su s neba skidale lučeve svetle
Nedokučenom moći,
I sejale ih s purpurom krvi svoje
Po mraku velike noći.
One na našim guslama posvećenim
Višnje su zapele strune,
I sakovale od čista, žežena zlata
Sva naša žezla i krune.
One su juče na pobednome stegu
Donele orlove bele -
Da nam radosti i da nam slave naše
Slatku naforu dele.
One nas ruke krilate dižu i nose
I svojom snagom brane,
I one crne, blagoslovene ruke
Nas belim hlebom hrane.
Vi zlatne ruke kraljevskog pokoljenja,
Vi ruke časnoga dela,
Sa ove stene ja evo zasipam cvetom
Sve vas i vaša sela.
I skidam kapu i na kolena padam,
I sklapam dva svoja dlana,
I glasno pojem: vi, ruke životodavne,
Osana vama, osana!